Наведени чланак госп.Влатка Секуловића , објављен у Вашем цењеном листу (овде:), садржи у себи толико произвољних тумачења и нетачности, да је потребно Ваше цењене читаоце информисати укратко о чињеницама.
На питање коме смета црногорски закон о верским заједницама, тачан одговор је да смета најважнијим светским верским лидерима и њиховим верским организацијама , пре свега Патријарху српском, Римском Папи, Руском и Васељенском патријарху, Албанском патријарху, Грчким архиепископима, Светој Гори, Исламској верској заједници у Црној Гори итд. Наведени закон смета и жртвама срећом неуспелог атентата у центру Београда, рањеном госп. Миодрагу Давидовићу и Владици Јоаникију који је без сумње био жртва атентата, пребијеном епископу Диоклисијском Методију, похапшеним и утамниченим посланицима у Црногорској скупштини, милионима верника широм планете. Усвојени закон је на овим просторима изазвао страх и зебњу милиона грађана, који су суочени са ставом и мишљењем Венецијанске комисије да је могуће извршити масовну конфискацију приватне имовине без накнаде, и приватну имовину без икаквог правно ваљаног поступка директно укњижавати на државу. Од дана усвајања закона, приватна имовина у Црној Гори не вреди ништа, страни инвеститори неће се усудити инвестирати на тло Црне Горе, а приватни власници некретнина, посебно страни држављани ће гледати да се ослободе тих некретнина чак и уз финансијски губитак, пошто ће сигурно, кад год диктаторском режиму понестане новца, бити изложени оваквим законским решењима у будућности, конфискације ће се понављати учестано, пошто имају правни став Већа Европе да је то дозвољено. Упоређивање Закона о верским заједницама Републике Србије са црногорским законом о верским заједницама је потпуно неосновано, из следећих разлога : Поступак доношења : Морамо признати, са ове историјске дистанце, да је Влада госп.Коштунице, посебно Министар вера, покојни Др.Радуловић, обезбедили изузетно демократску, свестрану и дуготрајну јавну расправу, међу најширим субјектима које је занимала верска проблематика. Многобројне примедбе су усвојене, неке и нису, законски текст је побољшан у мери да је остварен оквир за мање више несметано деловање цркава и верских заједница у неизграђеној демократији. О атмосфери која прати процес доношења а посебно усвајања црногорског закона, атмосфери линча, прогона, пребијања и хапшења посланика у парламенту, о пребијању и хапшењу чланова јерархије и верујућег народа, о неприхватању нити једне примедбе и сугестије чак и у погледу техничких и стилских поправки текста, о недемократском и непрофесионалном понашању Венецијанске комисије, о ћутању наводно демократске Европе када је у питању отворено насиље диктаторског режима према већинском делу становништва, не треба трошити речи, захваљујући електронским медијима, јавност је довољно упозната. Поступак доношења овог закона ће сигурно довести до интернационализације и отварање питања права верника у Црној Гори и њихових верских права пред Саветом Безбедности УН. Црногорски режим овим нечувеним насиљем и кршењем основних људских права и слобода, угрозио је фундаментална природна људска права и слободе, која се штите Повељом УН, те су створени предуслови чак и за увођење међународног протектората ради заштите већинског становништва. Ћутање америчке администрације значи, у овом тренутку отворену подршку заштити верских права и слобода већинског становништва које припада аврамистичким религијама на тлу Црне Горе. Материја која је регулисана : Српски закон строго поштује континуитет и стечена права верских заједница, регулише њихово препознавање у правном промету преко црквеноправних лица, штити њихове каноне и аутономне прописе, гарантује финансијску и сваку другу аутономију, достојанство црквених великодостојника, па чак и дозвољава оснивање сопствених завода за заштиту културних добара, препознаје црквену имовину као приватну својину итд. Он није идеалан, постоје видљиве намере домаће аутократске власти да се оствари контрола над неким верским заједницама, остварују се ванинституционални контакти и притисак уперени према одређеним црквеним великодостојницима, политички пропагандисти отварају измишљене афере посебно против СПЦ, укинуто је Министарство вера, но то је питање за анализу домаће аутократске власти а не питање демократичности постојећег закона. Црногорски закон уопште не регулише озбиљно материју верских слобода верника и њихових верских организација и заједница. Он је дубоко недемократски, гази најосновнија људска права и верске слободе, отвара простор за регистровање разних атеистичких, секуларних, мистичних, па и сатанистичких покрета , култова, секти, све под видом религијске организације, отвара простор за врбовање деце од 12 година па на даље да могу без пристанка родитеља приступити тим сектама и култовима , да такве организације могу оснивати школе и факултете, да могу отворено пропагирати своје учење, да ће држава подстицати таква деловања итд. О конфискацији имовине постојећих верских организација довољно је написано. Овде напомињем да је посебно угрожена Исламска верска заједница која ће скоро остати без вакуфске својине и богомоља, пошто је већина те имовине стицана за турског земана. Слично је и са две римокатоличке бискупије које су веома старе, и које се по одредбама црногорског закона морају преименовати у црногорску католичку цркву, а имовина ће им такође бити одузета и претворена у државну својину. Постоје још два начина одузимања имовине верским заједницама која су прописана овим црногорским законом а то је одбијање уписа у регистар без објашњења, при чему држава преузима сву покретну и непокретну имовину, а друга је исцрпљивање цркава са разним порезима и дажбинама и пленидба црквене имовине без ограничења на основу фиктивних дугова према држави. Ту подводим и крајње непримерено високе казне прописане црногорским законом, које иду и до 25.ооо еуро за безначајне прекршаје типа да се реч „српска“ спомене приликом богослужења. Нешто о реституцији Потпуно су неосновани наводи из текста о наводно привилегованом поступку реституције према црквама. У време покретања питања реституције неправедно одузете имовине, управо Српска православна црква је била генератор и иницијатор тих процеса и без ограда је подржавала принцип да реституција буде правична, натурална и да буду обухваћени сви слојеви друштва којима је имовина одузимана. Посебно бих желео да похвалим напоре и позитиван став тадашњег министра Г.Париводића, који је активно прихватао са стручњацима свог министарства многобројне примедбе које су му долазиле, посебно из Патријаршијског управног одбора, од којих је већину и уградио у текст закона. Овде треба поменути и госп.Тодоровића , Директора дирекције за реституцију, који је успео у кратком времену да организује администрацију, и неопходну логистику, у веома бирократском и примитивном српском државном апарату, те да почне са поступцима реституције. Цркве су добиле приорите не што су желеле неки привилеговани однос, напротив, државна администрација је проценила да је то специфична материја, да је структура одузете имовине другачија и да управо на реституцији црквене имовине треба изграђивати праксу и у ходу решавати питања која буду искрсавала. Критиковати поступак реституције у Србији која је делимично обављена а правдати недостатак реституције у Црној Гори је невероватан став аутора чланка. У вези реституције треба напоменути да је хиљаде хектара грађевинског земљишта још увек тешко или немогуће вратити СПЦ, да је поступак натуралне реституције годинама одуговлачен од стране државе, те да је једини начин да СПЦ добије назад бар део градског грађевинског одузетог земљишта, да добије неке локације по градовима на којима ће градити објекте. То је потпуно легалан и транспарентан процес и представља подстицај привреди. Са друге стране, треба схватити да је проблем стамбеног збрињавања свештенства континуиран процес, свештеник је дужан да обнови или изгради парохијски дом у својој црквеној општини, а са друге стране да у току свог радног века себи обезбеди неки стамбени простор, пошто се када се пензионише мора иселити из парохијског дома. Код свештеника који су у иностранству, тај проблем је још израженији. Процена је да ће СПЦ све више морати решавати те проблеме градњом, бар стотинак стамбених јединица годишње, што треба поздравити и разумети. Када се изврши увид у структуру инвеститора у Београду данас, онда СПЦ као инвеститор мора бити оцењена врхунском оценом а не изложена неоснованим критикама. Уместо закључка, напомињем да у данашњем тренутку, када је у току невиђена репресија и прогон верника у Црној Гори, овакви текстови изазивају горак укус и закључак да многи у Београду не схватају да без православних хришћана нема демократског друштва. На старлетама , турбо фолку и ријалити програмима се не може градити озбиљна демократска држава која мора имати дубоке хришћанске корене. |