Прихватајући дијалог  на предлог господина Марковића, Епископски савет Црне Горе је показао велику историјску и друштвену одговорност и бригу за судбину народа и државе  Црне Горе чије власти срљају у релативизацију и негацију сопствене историје, националне припадности и самих темеља државности усвајајући Закон о вјероисповести, посебно имајући у виду на који начин је то урађено.

Хапшење посланика у Парламенту  приликом гласања о закону и груба сила која се и даље манифестује а која очигледно има подршку европских институција, показује колонијални карактер и тирјанство црногорских   власти  народ Црне Горе о томе нека поведе рачуна, а само та чињења су разлог да се усвојени закон аброгира.

Атентат у центру Београда на епископа Јоаникија, од почетка се заједничким напорима званичне Подгорице и Београда покушава заташкати. Истрага се не води на озбиљан начин, приче да је пуцано на господина Давидовића који је седео са епископом Јоаникијем су приче за малу децу, очигледно је да је циљ био управо часни епископ Јоаникије а и господин Давидовић који обнаша одређене дужности као верник у својој СПЦ.

Невладине организације које се баве људским правима ни реч нису рекле, а европски званичници су не реагујући на тај скандалозни покушај убиства Епископа србског у центру Београда, прихватили да се има право односити према СПЦ на начин како је то рађено у условима фашистичке окупације ових простора.

Црногорски режим је охрабрен отвореном подршком Београда,  убрзо организовао тешко пребијање које је у последњем тренутку од стране храбрих верника спречено да се не претвори у масакр и убиство епископа Методија. Пребијање и покушај убиства епископа је организовано од државних власти Црне Горе, починиоци су познати, то су припадници полиције са именом и презименом. Епископ Методије је члан Светог архијерејског сабора који заседа у Београду где је седиште Србске Патријаршије, те би тај покушај убиства требао бити процесуиран у Београду, што не пада на памет да учини актуелни београдски режим.

Напротив, изјаве србског амбасадора да се Србија не меша у унутрашње ствари суседне братске републике су отворена порука режиму Ђукановића да ту праксу пребијања епископата у Црној Гори  може некажњено чинити када год му се то прохте.

Нека се нико не зачуди ако Сабор СПЦ на пролећном заседању одлуку да се питање атентата и покушаја убиства два епископа  посебно истражи, невезано за питања Закона о вјероисповести.

Уколико након прве заједничке седнице не дође до хапшења и процесуирања атентатора и налогодаваца  на епископа Методија , као и почетак озбиљне сарадње у истрази атентата на епископа Јоаникија  и госп.Давидовића у Београду , Сабор СПЦ ће се морати озбиљно позабавити питањима   безбедности епископата , јерархије и верника на овим просторима.

Да ли ће комисије које ће се сусрести ових дана одмах прећи на анализу појединих одредби спорног закона или ће се морати решавати нека друга, претходна питања?  Став Патријарха Иринеја који је изнео недавно је јасан, напори обе стране треба да иду за тим да власти Црне Горе повуку закон и да се крене из почетка уз уважавање легитимних интереса свих заинтересованих субјеката.

Званичници Републике Црне Горе су у праву када истичу да је доста одредаба Закона о вјероисповести преузето из мишљења Венецијанске комисије, то је свакако жалосна чињеница која говори о томе да европске институције третирају Републику Црну Гору као окупирани део територије бивше Југославије на коме треба бити установљено ново колонијално религијско право. Проблем је што се тим колонијалним правом грубо крше природна права човека, Повеља УН и Декларација о људским правима, а православним верницима у Црној Гори одузимају и она права која на пример уживају Чироки индијанци, Абориџани, Маори, Ескими и други подјармљени староседелачки народи широм света. То је минимум права која су од УН гарантована посебном Декларацијом, што Венецијанска комисија уопште није узимала у обзир када је разматрала који ниво права дати поробљеном православном србском народу на територији Црне Горе, који је у сопственој држави сведен на ниво обесправљене националне мањине. То се у истој мери односи и на католике и муслимане који нису више на тој територији равноправни са измишљеном новоидентитетском црногорском нацијом.

Одузимање права власништва на верским објектима, одузимање права на сопствену територију, историју,  језик, писмо и тако даље, ову криптоколонију Европа намерава претворити у криптоконцентрациони логор и била би интересантна дискусија  о пракси ЕУ да доноси прописе који се косе са Повељом УН, као што је то нацистичка Немачка радила решавајући јеврејско питање уочи Другог светског рата, без освртања на Друштво народа.

Сигурност црногорског режима да ће званични Београд спречити СПЦ да  спречи злочине који се овим Законом припремају у сарадњи са званичном ЕУ , су без покрића. СПЦ има историјско искуство борбе против  окупатора, она је опстајала док су тирјанства нестајала и пропадала.

Зато закључак мора гласити да се закон повуче у целости  као неприхватљив и неприменљив и поступак врати на почетак.

Да ли је идентитетска платформа владајуће партије противна међународном поредку и Уставу ЦГ и уколико је партија не повуче, да ли су се стекли услови да Уставни суд Црне Горе  забрани деловање такве профашистичке организације, остављамо читаоцима на оцену, али да су се неки у врховима актуелне црногорске  власти погубили у погрешној перцепцији сопствене свемоћи је чињеница .

Ради се о простом преписивању решења из фашистичког Устава Црне Горе из 1941,  тај пројект је срушио антифашистички масовни устанак црногорског народа .

Невероватна је глупост оних глобалистичких снага који мисле да ће црногорски народ осамдесет година касније прихватити такав друштвени фашистички поредак. Добро би било да се на изборима тај пројект обори и одбаци заувек у историју а да суверена Црна Гора почне да изграђује истинско демократско друштво примерено 21 веку, што би било подржано од Српске православне цркве безрезервно.

Закон о вјероисповести је сачињен и усвојен уз претходну дозволу  и уз директиве одређених међународних кругова који већ неколико година систематски мењају успостављену структуру и Версајски поредак. То су пре свега међународне структуре које данас преузимају ЕУ  и европске послове а које су биле поражене и сведене на праву меру након Првог светског рата.

Црна Гора је као криптоколонија пристала да доносећи скупштинску одлуку о поништењу Подгоричке декларације, укине сопствену историју, прекинула  државни и национални континуитет који је остваривала у Југославији и себе довела у ситуацију да ће се о њој , и њеној судбини, територији итд., поново решавати на некој будућој међународној конференцији. Крајњи циљ германских интереса да се под контролу врати територија Црне Горе која је била до 1918. под контролом Хабсбурговаца, с тим у вези чујемо континуирано задњих година помињање потребе ревизије Трианонских уговора.

Погрешно је размишљање да се то односи само на делове Словачке, Војводину, делове Хрватске и Румуније,  то се првенствено односи на германске интересе да овладају деловима Јадранске обале у Црној Гори који су некад припадали Хабсбуршкој монархији.

Намере црногорских власти  и власти Републике Србије да ће они на крају сести и делећи и моделирајући глобалну верску организацију, ставити СПЦ под контролу тирјанских власти, су понашања људи који живе у имагинарној стварности и нису дорасли том задатку.

Српска православна црква ,  неће упасти у клопку да поштујући црногорски правни поредак, омогући црногорским властима да овај нечувени међународни скандал покрије одлуком сопственог Уставног суда и касније одлукама Стразбура.

СПЦ ће, сигуран сам, уколико поступци и хазардерство актуелних власти крену тим током, наступати самостално, као независни међународно правни субјект и наћи одговарајуће методе заштите својих интереса.

Заблуде су да ће СПЦ прихватити предлоге актуелне власти Србије да се формирају неке заједничке комисије које ће омогућити Кабинету актуелног србског председника да преузме решавање питања СПЦ која је независна и аутокефална међународна организација.

Црногорске власти треба да се уозбиље и да крену назад из ђорсокака у који су упали.

При томе, треба да имају у виду да се у овом случају не ради само о интересима унутар црногорског политичког миљеа, већ да СПЦ у Црној Гори  брани своје интересе на читавом канонском подручју , као и интересе свих релевантних традиционалних религија на глобалном нивоу.ж

Стеван Зивлак

Аутор је правник, стручњак за религијска питања