|
ДА ЛИ ЈЕ СВЕШТЕНИК ИЗ Г. Р...ВАН ИЛИ ЈАДОВАН (Поводом текста „Мешовита Литургија“) Поштована редакцијо, Желео бих, у првом реду, да искажем високо поштовање драгачевском земљораднику на његовом трезвеноумљу пред којим се могу постидети многи теолошки учени, који у својој гордости „говорећи да су мудри, полудеше“ (Рим. 1,22).
Покушаћу да помогнем у одговору на тешко питање које је себи поставио овај оштроумни земљорадник. Њему је, као земљораднику, познато да постоје Божија створења која никад не погледају у небо осим на дан свога погибенија. Ипак, ми не презиремо таква створења. Чак их и гајимо и користимо оно што је од њих добро. Тако је и са људима: Увек су постојали овакви и онакви. А тако је и са свештеницима. Владика Николај нас учи: „Они који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни.'' Још Владика Николај каже: „Живот свештеника увек служи примером, било добрим било злим. Добрим животом свештеник потврђује Јеванђеље, а злим одриче га.“ Отац Р. је, нажалост, себе сврстао у оне неутралне људе и у ону другу групу свештеника. Постоје мишљења многих да он има добро срце, али погрешан страх. Он је страх од Бога заменио страхом од људи. Његов син је богослов и он вероватно попут свештеника Ј.З. крчмећи веру, крчи пут каријери свога сина. И Јадованов и Ј. рачун је погрешан, јер су дали скупоцено за багателно: ''Страх и рачун ствара од људи неутралце. Луд страх и погрешан рачун, као и Вуков. Лудим страхом за себе и своје сроднике и погрешним рачуном они навлаче проклетство Божије и народно и на себе и на децу своју баш исто онако као и неутрални Вук Бранковић'' (Св. Владика Николај). Али не осуђујмо их. Помолимо се Богу да Јадован устане, да се усправи, да поново постане стари добри Р. Да заједно са својим колегом Ј. о својим синовима почну размишљати онако како то доликује Србину, онако како су нас учили наши очеви (говорећи кроз уста Старог Вујадина): О синови моји соколови... Онђе ће вас бити и мучити... Не одајте... И онако како су нас училе наше матере (попут Мајке Јевросиме): Боље ти је сине сагубити главу Него своју огрешити душу. Отац Р. нам је, пре свога пада, говорио: Господ нам је подарио разум. На нама је да бирамо царство трулежно, пролазно, земаљско или вечно, небеско. Сад је на њему да бира хоће ли остати Јадован или се вратити Р.-у. На нама је да се помолимо да му Господ да снаге за ово друго. Отац Ј. (чија сестра монахиња посвети живот Богу и роду, а брат му достојанствен и угледан српски свештеник) је као дете био у подвигу: није презао од претњи и казни наставника, одлазио је у цркву и славио Име Господње. Поставши свештеник био је достојни наследник апостолски: својим животом, проповедима, беседама... Сад, кад је ушао у седму деценију свог земаљског живота, куку и леле, посрну и паде. (Поче да новотари, да служи супротно од онога што је чинио скоро три деценије и тако погази Предање Светих Отаца наших, и тако се одрече себе сама). И пад његов страшан би. Помозимо му молитвама својим да се усправи. И да се спасе. И да тако спасава сина свога, уместо да га гура у наручје вукова у јагњећој кожи. И да тако обрадује брата свога –свештеника и избави га из туге у коју је упао због братовог пада. 22.7.2009. Д. Ж. |
