Одвајање Срба од Руса; ко је био последњи Хабзбурговац?

Како су Срби живели под Хабзбурзима, зна се: била је то стална борба за очување верског и националног идентитета. Ко није издржао, покатоличио се, па похрватио.

Сетимо се шта о Марији Терезији пише Јован Радонић у књизи «Римска курија и јужнословенске земље од 15. до 18. века»:»Неискрена и подмукла, краљица показивала се према Србима као велик њихов пријатељ, али у дубини душе лежала је страховита мржња на ове, према њезином мишљењу, варварске шизматике.

Јула 26. 1776. године писала је она Пију VI како се свом снагом труди да спроведе унију међу Србима.“ А историчар Тејлор, у својој књизи о Хабзбурзима, пише:»Маршал Тито је последњи Хабзбурговац: владао је над осам различитих народа, понудио им је „културну аутономију“ и обуздао националне антагонизме.

Стара Југославија је покушала да буде српска национална држава; у новој Југославији су Срби добили само националну равноправност и осећали су се потлаченима. Више није било ни једног „државног народа“; нови владари су били припадници свих националности који су прихватили комунистичку идеју. Од Хабзбурга се више од сто година очекивало да пођу истим путем: Метерних је био оптужен за комунизам у Галицији 1846, а Бах за нешто „горе од комунизма“ 1850. Ниједан Хабзбург после Јозефа II није прихватио тај ризик; лојалност династији је била превише слаба да би се упуштало у такву врсту сарадње.

Са више среће него Хабзбурзи, маршал Тито је нашао „идеју“.»(1)
Била је то, наравно, прикривена реториком «братства- јединства», идеја и пракса србофобије, за коју је Жарко Видовић говорио да је цементирала титокомунистичко југословенство. Које је, опет по Видовићу, било плод титоизма као својеврсног «америчког» комунизма, «кока – кола социјализма»  (израз Радине Вучетић ).

Ретко се дешава да се неки четник и неки партизан, неки монархиста и неки комуниста, сложе. Али, бива и то.  Видећемо како се, поводом Титове улоге у хладноратовском свету, слажу прота Стојиљко Кајевић, равногорски емигрант, и народни херој Радивоје Јовановић Брадоња.

ЧИЈИ ЈЕ БИО ТИТО: СВЕДОЧИ ПРОТА КАЈЕВИЋ

Прота Стојиљко Кајевић, последњи живи атентатор на Тита, који је године провео на америчкој робији због таквих «неподопштина», пише о узалудним надама србске четничке емиграције да ће доћи главе Јосипу Брозу. Ево његових сећања: “По доласку у Америку упознао сам Џорџа Мусулина који је радио за ЦИА и водио операцију спасавања америчких пилота, због чега је Дража Михаиловић посмртно одликован. Нашао сам се с њим код Воје Пантелића у кафани и дао сам му Андрино писмо (равногорца Андре Лончарића, анткомунистичког борца у емиграцији, нап. В.Д. ) у ком тражимо помоћ у нашој борби. Рекао ми је да се видимо сутра увече. Међутим, већ у шест ујутру ме зове да сиђем у лоби зграде.

Рекао ми је да је дао писмо Ричарду Хелмсу, шефу ЦИА, и да је писмо проследио Дину Раску, државном секретару. Андра је у том писму мало «надувао», да имамо озбиљну организацију, да имамо спремне момке, и слично. Класична српска хипербола. Мусулин ми је тада рекао:»Гледам вас као свога сина и морам да Вам кажем, мој шеф Ричард Хелмс је рекао:»Више нам вреди Тито него пола милиона наших војника у Вијетнаму». Мусулин ми је рекао да не трошимо време и младост. Био сам млад, нисам му поверовао».

Тако сведочи један четник.

ЧИЈИ ЈЕ БИО ТИТО: СВЕДОЧИ НАРОДНИ ХЕРОЈ БРАДОЊА

Народни херој Радивоје Јовановић Брадоња, партизански јунак из рата, који се, 1948, оштро успротивио Резолуцији Информбироа, устао против Стаљина и напустио Совјетски Савез, у интервјуу који је дао пред смрт, јасно је сведочио:»Броз је био бриљантан стратег и тактичар. Американци су Броза после сукоба са Стаљином бриљантно искористили да би он спречио међународну револуцију против империјализма и колонијализма. Броз је био тројански коњ у несврстаном покрету. Мислите ли ви да би Тито могао испловити безбедно и слободно из прве луке да није имао несебичну подршку Американаца. ЦИА је Тита чувала као свог председника. Погледајте и анализирајте какав су публицитет Брозу давали Американци приликом његових путовања по свету. То је просто запањујуће. Американци су у доброј мери допринели стварању култа о Брозу. Ми смо слали наше официре у Бурму да би помагали њихову борбу али су информације ишле и на другу страну. Све су индиције, и то треба озбиљно проучити, да иза ликвидације комуниста у Индонезији део одговорности сноси и Јосип Броз». Тако сведочи један партизан.

ХАБЗБУРЗИ: ОДВОЈИТИ СРБЕ ОД РУСА

Велики покушаји реформе живота и рада СПЦ углавном су били везани за настојања империјалних сила да измене српски духовни идентитет. Гроф Колер, повереник хабзбуршке царице Марије Терезије, средином XVIII века спроводио је такве реформе на територијама Срба у тзв. Војној граници. Он је укидао прослављање српских светаца у црквеном календару, кривотворио православни катихизис, укидао „древне народне обичаје спојене и освештане црквеним култом погреба и опела”.

М. Костић, изучавалац овог периода српске историје, каже: „Душу народа нарочито су погађале опрезне, али одлучне противруске тенденције културно-просветне политике, које су прекидале све везе с Русијом, затирале у народу сваки руски траг и уопште тежиле да еманципују духовни живот Срба од руског утицаја. Из спољнополитичких разлога те тенденције су прикриване, нарочито оне културно – просветних реформи; њихово дејство народ је осећао само по прогонима руских емисара и исељеничких агената, престанцима рада руских школа и одласцима руских учитеља, по затвореној граници за увоз руских књига… Црквене и школске књиге штампане у Курцбековој штампарији из којих је цензура избрисала сваки помен Русије изазивало је нелагодан осећај

усамљености у борби за одбрану вере, сводило је још јаче све бриге на очување вере и народности и инстиктивно је појачавало осећај неповерења према свим културно – просветним реформама предвиђеним у Регуламенту”. Тако су радили Хабзбурзи.

БРОЗ: ОДВОЈИТИ СРБЕ ОД РУСА

Обрачун са Информбироом Броз је искористио за ширење најогавније русофобије. Руско – србски историчар Алексеј Тимофејев, у књизи „Црвена армија и руска емиграција у Југославији за време Другог светског рата у огледалу анти-ИБовске пропаганде“, која се бави изворима историјског ревизионизма у домаћој историографији, пише, између осталог, о начину на који је о Русима писано у „Народној армији“, листу Брозове војске:“Радови у Народној армији 1951-1953. дају изузетно користан прилог за студије узајамне перцепције.

У исто време одвијала се читава кампања креирања максимално негативне слике Руса код југословенских народа. Само у „Народној армији“ изашли су радови који су потенцирали руски антисемитизам и бруталност према „ослобођеним“/ освојеним народима. У историјској ретроспективи критички је приказивана и улога Русије у историји балканских народа – приказана је као пљачкашка „разуларених и пијаних војника“ опсада Дубровника 1807. ( у којој су учествовали руски морнари адмирала Сењавина и Петар Први Петровић Његош и српски становници Боке ), као освајачки напад – руско –турски рат 1877-1878. („ослобођење“ Бугарске), као насилну и авантурну провокацију алкохоличара и занесењака –делатност руских добровољаца у српско – турском рату 1876., познатог руског војсковође А. Суворова као кољача и освајача. У жељи да се изврши психолошка припрема за прилажење новим партнерима ( Америци и сателитима, нап. В.Д. ) и објашњења историјске неизбежности разлаза са Москвом аутори су извукли чак и белешке А. Херберштајна, аустријанског дипломате словеначког порекла, који је саставио приказ живота варварских „Московита.“ Тако је радио Броз.

А РЕЗУЛТАТ?

А резултат је, наравно, другосрбијанштина, која значи американизам као глобализам уз неотитоизам и русофобију. Другосрбијанштина је лукративни аутошовинизам. Зато нас Мило Ломпар опомиње:“Пре Првог светског рата, многи човек у Србији, премда није био народносно одређен као Србин, препознавао се у српској нацији. До тога је долазило зато што српска култура, као контактна култура три вере, са доминантним православним и присутним муслиманским и католичким наслеђем, има укључујући а не искључујући карактер. Тако су и Цинцари (Стерија, Нушић), и католици (Ћипико, Андрић), и муслимани (Селимовић), и Јевреји (Давичо), и Румуни (Попа), и Немци (Јуришић-Штурм), постали веома поштовани и вољени чланови српске заједнице. Тек је титоистичко југословенство засновало процес по коме човеково одбијање да се поистовети са српским контекстом у ком живи – доноси корист. Да би се то променило, неопходно је изнова афирмисати плуралност у припадништву српској заједници: и њеној култури. Свакако плуралност, али свакако и припадништво.“ И додаје:“По својим идејама у вези са судбином и правима српског народа, дејство које очитује хабзбуршка константа није престало никада: код аустромарксиста, код титоистичког југословенства, у постјугословенским околностима. Није, дакле, довољно победити оружјем, неопходан је „ситан рад” као стварање културне и политичке подлоге која даје смисао оружаној победи и страховитим жртвама. Било би добро ако би неко – за сто година – обележио ово наше време као време у којем је отпочела успешна борба за слободу управо на начин „ситног рада” који је непрестан.“

Текст који сте управо прочитали мали је допринос овом ситном, али насушном, раду на националном освешћивању и коначном надилажењу титоизма, мрачног трага хабзбурговских србомрзачких стратегија и тактика, данас тако очито другосрбијанских. Пођимо, полако, даље, у будућност без Броза…