Помаже Бог браћо и сестре!

Читам на “Борби за веру” шта се дешава у СПЦ широм Европе, па да кажем и ја како је у нашој Цркви у Словенији у Крању.

Био сам на Светој Литургији први пут од епидемије сада 12. маја на Светог Василија Острошког и однео сам да освештам колач, вино и кољиво, пошто славим Светог Василија, слава му и милост. 

Када сам ушао у цркву, без обзира што сам знао и очекивао то (чуо сам како је), било ми је тешко, јер сам видео људе у маскама. Идем да целивам икону а поред ње жена у маски и рукавицама дезинфикује икону после сваког целивања. Нађем себи место за стајање и видим свештеник старешина храма у сред олтара стоји маскиран. Свештеник који је служио Литургију није имао маску. У олтару су била још двојица, који саслужују и помажу свештенику, такође са маскама. 

И нађем себи место где да станем да се молим на Светој Литургији и певам. Прешо сам преко свега, док није дошао ред на Свето Причешће. И тако, свештеник чита молитву пре Причешћа, ми понављамо за њим, док после молитве није рек’о не додирујте кашичицу током Причешћа. Те речи су ме погодиле као гром, да сам од шока престао да певам до краја Литургије. Било ми је језиво посматрати људе током причешћа и извођење акробација, да не додирну кашичицу за Причешће и свештеника како им сипа у уста. И тако људи су се “причестили”. Али ту није крај. Пошто је свештеник Будимир, старешина храма видео да сам негодовао током онаквог накарадног “причешћа” и да сам престао да певам, у наставку Литургије ми је пришао и питао да ли имам маску. Рек’о сам да имам и извадио из џепа и показао. Он ми је рек’о да ставим маску. Ја сам му гласно одговорио НЕ ДОЛАЗИ У ОБЗИР ЈЕР НЕЋУ ДА НОСИМ МАСКУ У ЦРКВИ!!! На шта ми свештеник старешина каже, онда немој више да ми долазиш у цркву. Рек’о сам му црква није твоја и нисам дошо код тебе него код Христа. И тако неколико пута стави маску, ја нећу, он не долази ми више у цркву. Па онда каже да ће да плати казну због мене ако дође полиција. Рек’о сам му без бриге, ако не дај Боже дође до казне, ја ћу да платим казну и рећи полицији да ме је он упозорио а ја га нисам послушао, а осим тога има писмено упозорење испред цркве да се носе маске, тако да ја преузимам сву одговорност ако не дај Боже до нечег дође. Али не, скоро сваки његов одговор од првог до последњег је био да му више не долазим у цркву и најмање 10 пута ми рек’о да му више не долазим у цркву и јако ме погодило, да ми је дошло стварно да демонстративно напустим цркву, али у себи рекох нећу, јер он није у праву. И тако, Литургија је у току а он се гласно расправља са мном. Највише ме погодило што је почео да ме провоцира и избацује из цркве а самим тим и саблажњава пред сам крај Литургије и непосредно пре освећења славских колача. Расправа се завршила тако што је свештеник који је служио Литургију позвао нас који смо донели славске колаче да приђемо и онда сам се удаљио од свештеника старешине и пришао другом свештенику да осветимо славски колач. Колачи су хвала Богу освештани и ту иде сам крај Литургије и проповед. Нафору су делили спаковану у најлон кесама и кад је свештеник рекао приђите по нафору, очекивао сам да ћемо целивати Крст у свештениковим рукама. Прилазим да узмем нафору а свештеник који је служио Литургију је почео да се удаљава и улази у олтар. Ја га питам је л могу да целивам Крст, он каже не, ено ти Крст на столу па тамо можеш да целиваш. Е ту ми је пуко филм и више нисам могао да се суздржим. Литургија је завршена како је завршена, а ја сам почео да вичем, зато што су обојица  свештеника у олтару па да ме чују. Рек’о сам прво, како вас није срамота, свештеници а бојите се вируса! На шта ово личи!? Па ако се бојите вируса или било чега другог и не служите како треба, нађите неки други посао а не да радите као свештеници и скрнавите Литургију и Причешће. На шта ово личи!? Да су се хришћани тако понашали и бојали пре 2 хиљаде година, данас хришћанство не би ни постојало. Онда ми пришло неколико жена, које су стално у цркви и то у првим редовима и певају и причешћују се сталнно и кад јесте и кад није пост, чак и у размаку од једног дана ако је празник, оне се причешћују. И једна од њих ми приђе и рече, ко си ти да осуђујеш свештенике, а ја јој гласно рекох осудио је све нас Бог! Окрените се и погледајте око себе, на шта вам ово личи!? Је л’ то црква? Онда друга каже што говориш нама, кажи свештенику. Рек’о сам јој да зато говорим гласно да чује и свештеник, али и сви ви што учествујете у томе. Окрећем се око цркве и кажем народу, сви ћутите и видите до чега нас је то довело! И тако док сам се расправљао сам узео славски колач, вино и кољиво и целивао икону Светог Василија Острошког и гласно рекао Господе Боже опрости нам шта чинимо! Окренуо сам се и изашао.

Морам да напоменем да свештеник који је служио Литургију и пре моје расправе, није му било свеједно и видело се да је потресен због начина на који мора да служи и причешћује, а после моје расправе сигуран сам да му је било још горе. Дакле не слаже се са мерама и тешко му је, али се као и већина боји владике или надређениг свештеника, он то не признаје пред народом али види се да није сав свој и да је потресен и у шоку, шта нас је снашло. 

Али браћо и сестре, доста је више са ћутањем! Зар не видите шта раде са нашом Светом Црквом!? Прво су почели са новотарством и сви ћутимо, често под изговором да и рђава кашика проводи струју, па тако и свештеници новотарци без обзира што накарадно служе, важно да проводе струју. Али браћо и сестре, овде се не ради више о мењању начина служења, ово је прешло у отворено скрнављење Литургије, Причешћа, Икона (само смо један корак од иконоборства), па и символа победе - Крста. Дигните глас! Зашто сви ћутите? Од пуне цркве, после мог гласног негодовања на нове мере због вируса, само ми један човек у цркви пред свима отворено честитао Славу и мислим да се сложио са мном, да сам рек’о оно што је одавно неко морао да каже. Већина је у себи мислила, гледај ову будалу, баш је безобразан. Можда су они у праву и нисам требао да се расправљам у сред цркве, али нисам издржао, јер је Литургија завршена онако јадно и недостојно. Боже ми опрости, али право да вам кажем било ми је лакше, иако ће ме након тога многи чудно гледати, причати и оговарати, али лакнуло ми је. Не могу и нећу да прихватим нову “стварност” због неког вируса нигде а нарочито не у Цркви и то мојој тј. нашој србској - Светосавској Цркви. А све је почео свештеник старешина, тако што ми је пришао и терао ме да ставим маску, истеривао из цркве и говорио да више не долазим. Признајем да ме је саблазнио и покварио расположење на дан кад славим. Али на исти дан, на Светог Василија Острошког су нашу браћу и сестре у ЦГ тукли и хапсили. Господ је рекао да саблазни треба да дођу на овај свет, али тешко човеку кроз кога долазе саблазни! Боље би му било да се није родио. Жао ми је ако сам ја саблазнио људе у цркви на дан Светог Василија Острошког и што сам унео немир непосредно после Литургије. Мислим да је и свештеник старешина, који је све започеобио у шоку, кад сам му одговорио да нећу да ставим маску и одбрусио му да црква није његова, па му је преостало само да понавља немој више да ми долазиш у цркву. Доста ми је више и лажних свештеника и недостојних владика! А вама? Ако је одговор да, покажите и кажите то гласно! Ово се односи и на часне свештенике. Немојте слепо да извршавате наређења, ви нисте војници. Учинимо сви ми нешто док није касно, јер људи се полако навикавају на то да се више никад неће достојно причестити, целивати иконе у цркви и примити благослов од свог свештеника.

Збогом и свако добро од Господа!

Игор, Србин из Словеније