Надао сам се да нећу имати потребе  да вам пишем друго јавно писмо, високо пречасни оче Гојко, али сам у томе демантован.

Већ сам у претходном јавном писму изнио да с Вама на личном нивоу имам само позитивна искуства па се нећу у томе понављати. Међутим не могу црквени и народни интерес да потчиним личним повољностма па стога се сматрам дужним да искажем свој однос према Вашој скорашњој изјави да је Српска Православна Црва име које не приличи једној цркви.

У међувремену, Ви сте имали један јавни наступ у којем сте појашњавали поменуту изјаву. Тада сте појашњавали да су сви који излажу неслагање са том Вашом изјавом у неспоразуму зато што ви немате нешто само против националног имена Српске Православне Цркве већ оправдање  своје изјаве видите у томе што су за вас непримјерена и друга национална имена цркава, нпр. код Руске или Бугарске Цркве. Тиме за мене нисте рекли ништа ново па разлог за моје јавно писмо остаје.

Рачунајући на Вашу природну доброту пишем вам ово у нади да ћете, ипак, изабрати црквено искуство и Свето Предање, а да ћете одбацити конструкције које само по форми остављају утисак да су теолошки оправдане док су по суштини далеко од тога.

Полазна основа преко које сте градили причу, са поменутим закључком, је ваше приповједање о томе да сте се непријатно осјећали на Литургији, приликом вашег боравка у Бугарској, јер су се читале молитве за Бугарски народ, а показивач стране у јеванђељу је био у бојама Бугарске заставе. Ова ваша приповјест може, у најбољем случају да ме ражалости. Не могу никако да уживам у томе што се једном свештенику, који је у многим бесједама давао савјете који су могли да се записују и примјењују, десило овако нешто, да од њега сада чујемо овакво приповједање. Па како ће Бугари да се моле за нас или за друге хришћане, нпр. Русе, Грке …, или како ће да се моле за Вас лично, ако се не моле прво за себе?

Уибјеђен сам да се на тој Литургији читала молитва за све православне хришћане као што се обично и чита на свакој Литургији. Поред тога Ви сте се, како кажете, осјетили као странац, у том смислу да сте се, како рекосте запитали, ,,шта ћу ја овдје”. То што Ви након дужег времена нисте нашли одговор зашто сте били на једној Литургији не доводи у питање ту Литургију нити доводи у питање име помјесне цркве. То може једино да доведе у питање то да ли сте Ви своје вријеме посветили учешћу у служби Божијијој или сте имали промашај по питању чему ћете посветити своје вријеме. Па онда је то ваша недостатност а не Бугарске цркве.

Кажете ту је био и други разлог да се запитате што ћете ту, а то је показивач стране у јеванђељу у бојама бугарске заставе. Па гдје да буде показивач стране јеванђеља у боји бугарске заставе него у Бугарској? Када неко са сабраношћу учествује у литургији, а не присуствује само форме ради, онда је он више сабран на ријечи које се читају из јеванђеља и више значаја придаје њима него бојама на показивачу стране. Тако да заиста не видим оправдање да би се рецимо ја осјетио као странац у смислу неналажења разлога зашто сам ту када бих се нашао на Литургији у Бугарској.

Нисам митрополит али даћу себи за право да размишљам шта бих урадио да сам на мјесту нашег митрополита Амфилохија. Вјероватно бих Вас послао у Бугарску да будете на Литургији из недеље у недељу и не бих вас враћао све док Вам не би било јасно зашто сте ту па се не би сте сматрали, на тај начин, странцем. Тако би смо добили свештеника, ректора и члана преговарачког тима који на конференцијама за штампу не би показивао да има проблем да увиди примјереност националног придјева у имену цркве. Дакле, основна поставка на којој сте градили своје логицирање је погрешна.

Други подупирач Вашег става о непримјерености имена наше цркве је становиште да национализам мора да буде проблематичан и уз то Ви у националном имену цркве видите етнофилетизам. Ни једно ни друго није тачно. Свети владика Николај Велимировић пише књигу којој даје наслов ,,Национализам Светог Саве”. Већ сам наслов говори супротно вашој поставци да национализам не може да буде позитиван, да мора да ствара проблеме. Национализмом Светог Саве Свети Николај назива Савин труд над народом српским, сву ону ужурбану и многоструку активност његову као правог Европејца, као и плодове те активности. Између осталог тај национализам обухвата народну цркву, народну културу … Основу и центар његов чини народна црква.

Даље објашњава Свети Николај Жички да насупрот народној цркви, таквој какву ју је оставио Свети Сава, стоји интернационална црква. Дакле природнија и кориснија је народна црква. Тако да залагањем за интернационалну цркву радимо насупрот предању које нам је оставио Свети Сава. Народна црква има своје оправдање у Јеванђељу. Сам Спаситељ је заповједио апостолима Својим: Идите и научите све народе (Мат.28:19). Тим ријечима Он је признао народе као природне јединице Своје васељенске цркве (1). Дакле имамо Свето Предање дато, код нас, кроз Светог Саву а имамо и свједочанство Светог Писма, тако да се може рећи да Божије Откровење упућује да се не треба брзоплето улијетати у          интернационализам који би презрео националне различитости, које су, у ствари, успостављене од Бога. Бог који је дао те различитости није их дао да би се нације међусобно негирале. Дакле могућ је национализам који не ствара проблеме. Осим тога, ако ја не бих налазио смисао учешћа у Литургији када би се у нашао у цркви која носи у имену национални придјев друге нације, рецимо Бугарске, то не би било моје трезвеноумно препознавање етнофилетизма већ немарност према потреби да прије него се понудим да вадим брату трун из ока да прије тога не извадим балван из свога ока.

С обзиром да се ваша изјава, да је име Српска Православна Црква непримјерено, могла користити, од некога, за циљеве идеологије стварања и промовисања црногорске нације, осврнућу се и на то. Црногорска нација стварана је на одрицању од предања Светосавског, косовског завјетног предања, потом и од предања Светих нашег рода, које упућује на однос према националном. Нисам за то да се било коме намеће како ће се национално изјашњавати. Тако сам и против тога да се  онима који се национално изјашњавају као Црногорци намеће да се изјашњавају као Срби. Међутим поставља се питање какав је то њихов долазак у цркву, не заборавимо Светосавску, ако је њихово одређење себе моделовано идеологијом која одриче предање исте те помјесне цркве?

Враћам се опет на питање да ли  национализам може бити позитиван и на Светог владику Николаја. Он каже да је светосавско органско и свештено схватање нације упијено у дух и у крв Савиног Народа  и постало је тако природно као дисање. (2)

,,По историјама се пише како се национализам у Европи отпочео будити и остваривати тек од Мађарске буне 1848. године. Ако је то истина, онда значи да је национализам српски старији од европског за пуних 600 година. И не само да је старији, него је и савршенији, јер је јеванђелски и органски. Европски национализам рођен је у бунту и очајању, док је светосавски национализам започет и остварен у тишини и у радости стварања.”(3)

У јавном наступу у којем сте појашњавали вашу изјаву, која нам је сада тема, рекли сте и то да сте је дали на скупу на којем је био велики број људи који нису вјерници и који са симпатијама не гледају на рад СПЦ у Црној Гори. Вјерујем да је то тачно. На јутјуб снимку на којем је забиљежен дио тог скупа чује се да сте добили аплауз након што сте дали изјаву да Српска Православна Црква није име које је примјерено једној цркви. У тренутку када сам то гледао претпоставио сам тако нешто, да аплауз добијате од људи који нису вјерници и који са симпатијама не гледају на рад СПЦ у Црној Гори. Шта мислите оче Гојко да ли би вјерници у нашој митрополији и епархијама на триторији постреферендумске Црне Горе аплаудирали тада. Колико знам овдје, код нас, међу вјерницима преовлађујући су они који нису за промјену имена СПЦ.

Рекли сте тада, на истом скупу, да се Ви једно јутро пробудите као Србин а једно као Црногорац. Из контекста је јасно да је смисао национални Црногорац, дакле несрбин. Рекло би се да сте се пробудили или као национални Црногорац или као мазохиста оног јутра кад сте писали текст са насловом ,,Онуфрије”за подгоричке Вијести. Порука текста је упућивање позива да се тражи аутономија од СПЦ при чему би замишљена аутономна црква носила национално црногорско име. Дакле, хеј Срби вама ништа! Да кажемо да нисте хтјели да се мијешате у политику па да зато нисте никад, јавно, поставили питање зашто у лажно грађанској држави, Црној Гори, национално црногорско име носи АНБ или НКТ. Међутим ангажоваи сте се и говорили упућујући на то да и црква код нас понесе исто то национално име. Ако то није био само мазохизам већ јутро кад сте се пробудили као национални Црногорац, онда сте учинковитији тих јутара.

Још нешто треба да Вам кажем. Оче Гојко немате право да, у моје име, пред Архијерејским Сабором СПЦ, или пред синодом СПЦ, тражите нити брисање придјева Српска из имена СПЦ, нити аутономију од СПЦ. Немате моје амин за то. Немате ни право да, у моје име, нудите никоме, ни режиму, пристајање на именовање цркве у Црној Гори националним црногорским именом. Дозволићу себи ту слободу да Вам дам савјет да се запитате да ли су међу вјерницима на територији постреферендумске Црне Горе преовлађујући они који имају исти став, као ја, по овим питањима, или они који имају супротан став нама.

_______________

(1) Национализам Светог Саве; владика Николај Велимировић

(2) Исто

(3) Исто

Извор: „Српско Уједињење‍“