header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Александар Шчипков: PR-аквизиција и психологизација Православља
Александар Шчипков: PR-аквизиција и психологизација Православља Штампај Е-пошта
четвртак, 02 јул 2020

 О задацима верских консултаната у оквиру грко-протестантских реформи

 У Русији се грко-протестантизам у видном пољу црквене јавности налази од 2018. године. Овај правац представља идеолошки пројекат либералних група које у светском православљу играју улогу својеврсне псеудоморфозе. Он попут тројанског коња не брани само идеју трансформације православног богословља, већ и самог црквеног устројства у грко-протестантском духу.

Предисторија

Грко-протестантизам представља комплекс идеја секуларизоване протестантске етике сједињен са симболичним језиком православља, који понавља његову спољашњу културну форму, али је ипак формиран под утицајем секуларизма и неолибералне идеологије.

Одлучујућу улогу у формирању ове појаве одиграло је радикално модернистичко учење Цариградске патријаршије о „грчком етосу православља“, које тврди да православци из целог света треба да се угледају на еталоне овог етоса формираног искључиво у пољу историјског хеленизма. Овде водећу улогу играју грчки модернистички богослови који живе у САД и налазе се под утицајем америчког протестантизма и америчке спољне политике. У Русији су ове идеје секундарне, активно их пропагирају познати теолози који се налазе у интелектуалној зависности од својих америчких учитеља.

Најновији догађај у оквиру грко-протестантске тенденције представља нова верзија модернистичког „богословља после“, везана за догађаје пандемије корона вируса. Ради се о „хитној реформацији“ Руске Православне Цркве под изговором „гнева Божјег“ који се огледа у привременом обустављању јавних служби у храмовима. Носиоци грко-протестантске идеје су сугерисали другим члановима Цркве да ову ситуацију схвате у духу „Господ нас тера из храмова“ и – као последицу тога – „треба под хитно да реформишемо Цркву“.

Идеја да се богословље искористи у плишане сврхе родила се одавно и нипошто у Русији. „Богословљу после пандемије“ претходило је „богословље после Мајдана“.

Исход овакве реторике обично представља известан богословски категорички императив. Езотерија на крају рађа извесна технократска решења која примењују силу.

Моменат везан за пандемију је пропуштен: „православна реформација“ није почела – црквени народ је није прихватио. Ипак, идеје инфилтрације елемената грко-протестантизма и с њима повезаних структурних промена у Цркви у руски православни идентитет и даље трају. Између осталог, ради се о замени историјских црквених институција аналогним институцијама секуларног републиканства, дехијерархизацији и подржавању лаганог раскола у виду „конфедерације слободних заједница-асоцијација“, изборности епископа, „свеопштем свештенству“, раскиду с институцијом канона и секуларизацији црквеног језика.

Спроводници свих ових промена, по мишљењу следбеника грко-протестантизма, треба да буду „активни парохијани“ – по аналогији с „активним грађанима“ из епохе московске револуције на Болотном тргу из 2012. године. Наравно, циљ и једних и других је револуционарни преврат, у једном случају у држави, у другом – у Цркви, само што се спроводи по истим обрасцима.

У црквеној варијанти ради се о кардиналној промени духа и слова црквеног наслеђа. Уместо хришћанизације и духовног просвећивања друштва претпоставља се секуларизација саме Цркве, њено свођење на стандарде постмодернистичког и постхуманистичког друштва, изградња симулативне „мисије“. Сасвим је очигледно да би све то у случају реалног оваплоћења довело до девалвације целог система хришћанских вредности и смисла, до губитка („рестартовања“, говорећи језиком западног модернистичког богословља) искуства светоотачког наслеђа.

Верски консултант уместо свештеника

Правац грко-протестантског реформизма се огледа у предлозима да се изврши корекција садржаја наставних предмета у школовању свештеника. Потребу за променама неки објашњавају застарелошћу традиционалних облика мисионарског рада и проповедништва. Као ефикасно решење планирају обнову система духовног образовања са све већим акцентом на конзумеризам и психологију проповеди и мисионарства.

Уклапање духовног образовања у постојеће световне образовне стандарде води ка појави предмета као што су основе PR или секуларна психологија у наставном плану. Расположење либералних православаца је увек у корелацији са секуларистичким обрасцима.

У коначном ради се о формирању принципијелно новог типа свештеника – верског консултанта. Верски консултант за разлику од традиционалног свештеника за време исповести и личних разговора ради као психоаналитичар, а у јавној сфери – као пиар-агент који црквено наслеђе посматра као својеврсну „активу“ која подлеже утилитаризацији и монетизацији.

Садржај и смер проповеди коју држи свештеник-консултант у оквиру деловања нових дисциплинарних приоритета радикално мења смисао и усмерење, практично се оријентише на нове циљеве далеке од хришћанског мисионарења. Они омогућавају формирање личности чија се главна својства не налазе у корелацији с православном сотериологијом.

Дисертације појединих људи који се сматрају значајнима у либералној православној заједници често су посвећене доминацији моралног над духовним и приоритетан значај посвећују постмодернистичкој аксиоматици. На пример, по угледу на представнике протестантског богословља они тврде да атеизам поседује „самосталну вредност“, пошто садржи „драгоцено искуство живота ‘ван Бога’“.

Нова методологија пастирског рада у оквиру постмодернистичког грко-протестантског правца формира се на основу психоанализе, при чему се налаже да се PR-технологије користе као основне методе за држање проповеди. Категорије црквеног и божанског се самим тим померају у сферу новчано-симболичне (тржишне) размене.

У Цркви су увек постојале различите школе духовништва – Николаја Гурјанова, Авеља Македонова, Наума Бајбородина, Кирила Павлова, Јована Крестјанкина и многих других – од којих је свака водила ка Христу. Међутим, разноврсност духовних методика стараца које сам навео нема ништа заједничко с релативистичким и конструктивистичким тумачењем дела Цркве и њених идеала у грко-протестантској доктрини.

У последње време сличне приступе запажамо, на пример, у области културе. Кнез Мишкин скаче го на сцени, Ленски и Оњегин се туку криглама пива, диригент оркестра излази нашминкан као кловн – све се то назива „актуализацијом класике“. У овим оквирима правила игре диктира продуцент којег гледалац не види. И док се у култури као резултат добија неквалитетна и профана представа, уместо верске проповеди ћемо добити фабрику јереси и комплет симулација. У суштини, већ запажамо примере таквог мисионарског пиара у САД и Европи, где се множе „политички коректне Библије“, а позив на покајање и ослобађање од греха се проглашава вршењем тоталитарног притиска на личност.

PR-технолгоије

Традиција црквене проповеди се урушава, реално мисионарско искуство се одбацује као наводно застарело. Спроводници грко-протестантизма данас користе тезу о томе да је делатност Цркве која је усмерена на духовну помоћ човеку у спасењу његове бесмртне душе – заправо „веза с јавношћу“. У овом случају се примењује лажна истоветност појмова „         људи“ (онтолошки појам) и „јавност“ (конструктивистички концепт). Појам „јавност“ увек идеолошки одређују они људи који у датом тренутку господаре свешћу маса и поседују полуге власти, који контролишу политику и медије. Јавности се обраћају страначки портпароли, шоумени, пропагатори, чиновници-управљачи. Црква се, за разлику од њих не обраћа јавности, већ управо људима.

У последње време често имамо прилике да чујемо да се око хришћанства акумулира „симболични капитал“ (термин левичарског социолога Пјера Бурдјеа) – очигледно је да овакав капитал има управо релативну, а не апсолутну вредност у поређењу с његовим другим облицима, што само по себи противречи апсолутном, ванвременском и надисторијском карактеру хришћанских вредности. Реформатори који користе теоретске инструменте Пјера Бурдјеа прећуткују да се по схватању аутора симболични капитал лако конвертује у финансијски и да се у томе састоји његово најважније својство. Међутим, монетизација хришћанства и остваривање профита из јеванђељских истина су колико недопустиви, толико и немогући – ако немамо у виду искуство опроштајница и продаје индулгенција, што је, као што знамо, умногоме изазвало Реформацију на Западу.

Хришћанска проповед нема ништа заједничко с рекламним PR-технологијама. Она не апелује на човекове ситуативне потребе, на потребе његовог биолошког и социјалног тела, већ на вечне потребе душе. Док сваког човека који се бави рекламом уче: ако од успете да клијент као појединац бар једном купи вашу робу – циљ је већ постигнут. PR-офанзива увек формира веће потребе и нагло снижава критичност аудиторијума: „купуј – појефтинило је“, „достојни сте тога“, „имиџ није ништа – жеђ је све“, „гласај – иначе ћеш изгубити“ и сл. Реклама је усмерена на најелементарније механизме доживљаја, али је Цркви потребна паметна паства, а не будаласто стадо, Црква учи људе да слушају своју савест, а не своје тренутне жеље.

Претварање Цркве у фирму за спасавање и стицање благодати није могуће, зато што Црква не говори „у своје име“, већ у име Бога, због чега није јасно како би стварала стил фирме, идеологију црквеног „бренда“ и друге елементе неопходне за „аквизију робе“. Такође, делујући у складу с рекламним и PR-технологијама по методикама које су познате у овој области, Црква би била приморана да се бави „формирањем потражње“ проналазећи и дефинишући своју циљну групу. И ово је немогуће имајући у виду да је реч Божја од почетка упућена свим људима, а не овој или оној циљној групи. Дакле, покушај „аквизиције“ хришћанског наслеђа средствима PR-технологија и психоаналитичких техника аутоматски води ка осетним јеретичким извртањима речи Божје и до потпуне десакрализације проповеди.

Строго говорећи, „аквизиција“ десакрализује објекат и он од апсолутног аутоматски постаје релативан, коначан – не трансцендентан и трансценденталан, већ иманентан и емпиријски. Бог је трансценденталан. „Аквизиција“ Његов лик и Његову реч претвара у обичну ствар, не прото профану, већ и потпуно бескорисну с хришћанске тачке гледишта.

Психологизација потражње

Као и у области „велике“ информационе економије, у црквеној „економији услуга“ које нуди грко-протестантизам одвија се психологизација потражње – претварање ствари која се продаје у симбол за самовредновање самог купца. Ово одвајање слике ствари од саме ствари слично је одвајању онога што се означава од означаваног у постмодернистичкој филозофији језика. Човек не стиче ствари и предмете, већ статус, смисао и у коначном плаћа сопствени идентитет који се гради тако да без сличне куповине не би могао да се оствари.

Поставља се питање: како „аквизитер“ да усмери потрошњу потрошача на његов идентитет како би остварио успех. Пут је један – да се код потенцијалног клијента-адепта створе одговарајући психолошки комплекси путем различитих метода селф-билдинга („самоизградње“), уз коришћење практично свих праваца савремене практичне психологије. И полазне инструменте за то, безусловно, даје психоанализа.

Ова веза између психоанализе и савремене психологије није случајна. Појмови „PR“ и „аквизиција“ појавили су се у САД 1920-их година, и њихов смисао се сводио на психоаналитичке манипулације – управо тада је био врхунац интересовања друштва за психоанализу. Објекат манипулације у прво време су биле домаћице са стабилном куповном моћи. Касније су консултанти за „везе с јавношћу“ (с овим континтентом купаца) почели да одговарају за рекламу преко покусних група које су се састојале од истих ових домаћица. Даљи развој „аквизиције“ је довео до стварања методе формирања и стимулисања потражње. Ове технологије су 1930-их година продате политичарима. После извесног времена протестанти и делимично католици су такође покушали да их примене у свом раду.

Да ли психологија уопште може бити од користи за потребе Цркве? Ово питање би имало смисла да савремена психологија није прекомерно идеолошки оптерећена. Њени правци мање анализирају своје објекат, а више га формирају, због чега објекат губи слободу воље, избора и свести.

Методологија је, као што је познато, неодвојива од идеологије. Психологија има за циљ да помогне човеку да „реши своје унутрашње проблеме“, али у основи сваког психолошког приступа неизбежно се налази одређени поглед на свет. Нећемо се сад дотицати бескрајне теме либида и принципа задовољства која је повезана с психоанализом. Узмимо, на пример, гешталт-психологију, други популаран правац који је утемељио Американац Фредерик Перлз, који је предложио да се потребе посматрају као завршетак гешталта – човековог умећа да се фокусира на постојању „сад и овде“. Гешталт психологија почива на уверењу: „Радите само оно што сматрате да треба у датом тренутку. То ће вам омогућити да у будућности не жалите због онога што сад радите.“ Овакво животно гесло искључује дугорочне оријентире и формира „свест лептира“ која у коначном искључује одговорност, дакле, било какву сотерију. Доживљај човека у тачки „овде и сад“ (упореди: „једном се живи“, „узми све од живота“) представља очигледно назадовање за хришћанску личност. Следећи корак је да се проблеми пребаце на другог и да се неко принесе на жртву – он, а не ја.

Хришћанска самилост према слабом, пониженом и угњетеном човеку уопште није пут који психологија данас проповеда тежећи ка томе да човека прилагоди релативистичкој, ванморалној васиони, да од њега направи конформисту-супермена. Ево зашто је бесмислено подметање тренинга психолога-консултаната уместо жртвене пастирске проповеди.

Цркви је потребна своја психологија која ће се градити на чврстим теолошким основама – односно која ће радити као „слушкиња теологије“ у најбољем смислу ове речи. Управо такву психолошку анализу налазимо у хришћанској аскетици, у „Добротољубљу“. Недостаје нам само активан развој овог искуства у интересима савременог верника.

Закључак

Дугорочни задатак грко-протестанске „образовне реформе“ представља уградња црквеног живота у област секуларистичке економије услуга. Односно, у сегмент друштвеног поља који се потчињава законима производње, потрошње и размена. То је покушај да се светост угради у потрошачки свет.

Религиозне вредности су нам дате од почетка, оне се не „производе“, не „троше“ и ни за шта се не „размењују“. Хришћанске истине не могу бити укључене у област деловања изборно-политичких институција. За Бога се не гласа, Њему треба бити веран.

Свака „PR-аквизиција“ означава избор од низа алтернатива. Али алтернатива за Бога је само једна – ђаво, нема других алтернатива.

У ХХ веку су забележена два покушаја црквене реформације руског православља – фебруарска и октобарско-совјетска. Данас смо сведоци очигледног покушаја, овога пута по угледу на либерално-модернистичку идеологију грко-протестантизма.

Под условом да буде веран аутентичној светоотачкој традицији православни црквени организам ће савладати покренути процес спољашњих и унутрашњих раскола. Као што ХХ века није дошло до „краја историје“ који нам је обећан, тако ни данас неће наступити „нова Просвећеност“ и „бескрајна“ модерна. Наш духовни вид ће нам омогућити да разликујемо пшеницу од кукоља.


Извор: „Парламентска газета“

Преузето са: "Православие.ру"

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 02 јул 2020 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 113 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.