ВОЉЕНИ, НЕ ВЕРУЈТЕ СВАКОМ ДУХУ, НЕГО ИСПИТУЈТЕ ДУХОВЕ ЈЕСУ ЛИ ОД БОГА  

Драга браћо и сестре, поштовани посетиоци,

Ове године се навршава сто година од уједињења СПЦ које је спроведено захваљујући Божијој милости и крви најбољих Срба, који су гинули од 1914. до 1918. за ослобођење и уједињење. СПЦ је једина институција која обједињава све Србе свуда, и једина која нам је остала колико – толико целовита. Али, авај! Недостојни синови оних који су пали за крст часни и слободу златну решили су да СПЦ разбуцају и поделе, јер не желе да буду свесни куда то води. На то их хушкају њихови господари – што странци из моћних земаља запада, наших непријатеља, што домаћи издајник на власти у Београду. Слуге запада вуку на једну страну, а слуге домаћег издајника вуку на другу страну. А народ гледа и не зна шта ће, као што каже она босанска изрека: „Отац клања, мајка се крсти, а ја гледам па се каменим“.

То се ових дана види као сукоб бискупа Гргура (који је, тобож, борац против Вучића ) и моћног сарадника скоро сваког србијанског режима, од Милошевића до данас, Иринеја бачког.

Овај сукоб је почео одавно, што се зна још кад је Буловић изјавио саучешће Гргуру, оданом пајацу Бориса Тадића, с чијом помоћи је хтео да постане патријарх. Видело се то 2012, када је Тадић изгубио на изборима, а победио Томислав Николић, који је довео Вучића. (овде).

Бискуп Гргур се извесно време додворавао Вучићу, али је нешто забрљао, па је био немилосрдно шутнут у Немачку из Херцеговине, где је жарио и палио уз помоћ својих тајкунских другара, Хамовића и Лазаревића. О томе шта се дешавало пише добро обавештени бивши Вучићев сарадник, новинар Предраг Поповић (овде:) Карту до Берлина обезбедио му је лично Буловић, који је тзв. „Иринеј уместо Иринеја“ у СПЦ (стриповски речено, „калиф уместо калифа“).

Пошто сељаче са планине, Гргур, зна да без политке не може да уради ништа, он се прикачио за своје старе познанике из ДС-а, попут неког Млађана Ђорђевића, и ударио у ЕУ – либералну причу против Вучића, да би дочекао да га извесни опозициони кругови, верски неписмени или однекуд инструисани, проглашавају будућим патријархом, на шта је Иринеј уместо Иринеја љут као осица, а Гргуру прија. (овде: овде: и овде:)

Зато је сада Вучићев режим, чији је кључни човек у СПЦ Иринеј бачки, решио да до краја сруши Гргура, па се дигла СНС галама на челу са Гораном Весићем. (овде).

Какав је тренутни распоред снага?

Патријарх - отпадник Иринеј, у чије име жари и пали Иринеј Буловић, настоји да спречи извесне владике сличне Гргуру (Иринеја америчког и Максима Дивизију, на пример) да харају у СПЦ и одвоје богате америчке епархије од матице  – не зато што је патриота, него што деловање ове двојице Гргурових истомишљеника угрожава положај патријарховог господара Вучића, коме је он дао орден Светог Саве на срамоту свих честитих Срба. Гргура и Максима подржава „демократска опозиција“ само зато што причају против Вучића – они немају појма, или се праве да не знају, о томе да су ова двојица новотарске штеточине и фанариоти, који презиру све што је у СПЦ светосавско. Гргур је у Херцеговини био најоданији послушник Ватикана, издајник који је читао филиокве са дубровачким усташким бискупом Узинићем, који је уводио жене у олтар, презирао богослужбени ред и поредак и око себе окупио најјаросније новотарце из СПЦ. Да не говоримо о његовим тајкунским пословима и данима!

Борећи се против Гргура, владика Иринеј бачки, кључни Вучићев човек у СПЦ, глумата зилота – објављује, тек сад, своју дисертацију о светом Марку Ефеском, пише текстове у одбрану традиционалног причешћивања, које Гргур и његово ишчадије, бискуп херцеговачки Димитрије, презиру,  па народу, због короне, дају мало `леба покропљеног вином.

Буловић је већ одавно напустио отворену подршку Фанару и определио се, наводно, за Москву, то јест за тамошње екуменске издајнике, патријарха Кирила и митрополита Илариона Алфејева. Уз то, бачки окупља  и своје јуришнике који морају да раде за њега (и Вучића).

Међу њима има разних.

Тако је бихаћко – петровачки епископ Сергије недавно објавио текст у коме Вучића представља као месију (а Сергије је Буловићев протеже - овде:), а Стефан, духовник Арканове удовице (овде:), коме је то била једина препорука за владичанско место, ударио да пише против протеста омладине у Београду, изазваних лудачком жељом власти да људе по врућини затвара у станове по цео викенд. (овде:)

За нападе на Гргура и екипу задужен је Давид крушевачки владика.

У Буловићевој служби су и сајтови какав је „Видовдан“, писци какав је Драгослав Бокан, а значајну улогу има и свештеник Зоран Ђуровић, главни Буловићев „пистолерос“.

Буловић се обрачунао са владиком Максимом Дивизијом и његовом екипом на теолошком факултету у Београду уз малу помоћ Вучићевог режима. Наравно, то нема никакве везе са Максимовим учењем о Дарвину, него са његовим стартним положајем у будућим борбама за власт у СПЦ. Буловића искрено „боли уво“ и за теололгију и за Дарвина, али власт држи по сваку цену, и кадрира, кадрира стално. Зато спрема свог послушника Исихија за владику ваљевског. Исихије је, као што сви знају, одан свом господару и прави ковиљски новотарац, као и митрополит Порфирије, потенцијални будући патријарх и Буловићев човек код Тадића у РРА (у време кад је Тадић био на власти).

Шта се дешава  у остатку епископата?

Прво – ситуација у Црној Гори.

Народ у Црној Гори је устао да брани светиње од режима Мила Ђукановића, који је годинама радио на расрбљивању Црне Горе. Митрополит Амфилохије је годинама покушавао да постигне некакав (сада се види – трули) компромис са Ђукановићевим режимом. Уместо Митрополије црногорско – приморске СПЦ почео је да  користи назив „Православна Црква у Црној Гори“, а чувени екумениста, митрополит Иларион је, 2011, настојао да помогне митрополиту да уобличи „Православну Цркву у Црној Гори“ као аутономну у оквиру СПЦ, по моделу Украјинске цркве Московске патријаршије. (овде:)

Пошто компромиса није било, Ђукановић је кренуо у насилно отимање имовине СПЦ у Црној Гори. Народ је реаговао православно и српски, али литије су изненада стале – јер ће ускоро избори, а Ђукановић мора опет да победи. Нико не може да буде сигуран шта је циљ црногорског усташе Мила, али свима је прилично јасно да нешто није у реду, нарочито са наглим почетком преговора у којима учествују генији попут проте Џоме Дипломе (овде:).

Ситуација се тако смирује, да би НАТО тиранин опет победио. А онда... Онда су сви сценарији могући. Као што тврди новотарски и папофилни свештеник Зоран Ђуровић, који је, како кажу новинари, добро обавештен, а информације добија од Буловића: „Добићемо расколе и у Америци и у ЦГ. Не видим да је Сабор одлучан да подузме озбиљне резове. То би значило да се сва тројица САД епископа склоне са катедри као и да се Амфилохије пензионише. Ако се то не уради, ми ћемо имати расколе у наредних шест месеци. Проблем је што ће се Амфилохијевом расколу придружити Теодосије са КиМ, Димитрије са ЗХ, Атанасије са Милешевском. Такође Григорије неће дремати и ми ћемо добити располућену СПЦ или Србијанску са оазама у Хрватској, Босни, Француској, Аустрији (мада је ова лабава).“ И ово: “Проблем са ЦГ је ургентнији од америчког, јер су американци све већ урадили и ништа немају намере да мењају, зато што у ЦГ имамо култ личности Ђеда (како популарно зову митрополита Амфилохија), који је он лично подгревао; његове следбенике сам прозвао ђедоиманима и та квалификација се примила у народу. Дакле, он има ову идолатријску димензију, а са друге стране свештенство има и економске мотиве. Такође, излети Јоаникија ка Амфилохијевој концепцији су одсекли сваку наду неким свештеницима да би могли по расколу да пребегну код њега.“(овде:)

План да се СПЦ разбуца требало је да се спроведе путем новотарског Устава СПЦ, који је требало да нашу Цркву издели на скоро независне митрополије

(http://borbazaveru.info/content/view/10514/57/ /;

http://borbazaveru.info/content/view/10618/30/ ),

које би се лако могле „аутокефализовати“, како НАТО пакту треба. Међутим, кад је избио украјински раскол, главни заговорници новог уставног поретка, митрополит Амфилохије, његов друг умировљени и неумирени епископ „Таса“ и Иринеј бачки, који је хтео да преузме власт над свим војвођанским епархијама, повукли су се. Сад се ствар води другачије, али рат између двојице најмоћнијих се наставља, а све на штету СПЦ и српског народа.

Што се Косова и Метохије тиче, тамо столује духовни оцеубица, владика Теодосије, кога подржава следбеник туђих интереса, архимандрит дечански Сава, уз своје одане сараднике, попут јериомонаха Андреја Сајца, једног од кључних људи Призренске богословије (Световно име му је било Александар. Рођен је у Београду 4. октобра 1971. године у номинално римокатоличкој, а у ствари комунистичкој, породици у мешовитом браку Немца и Словенкe. У свету тренира пливање, а по свршетку војног рока крштава се у Дечанима 1996, где ће, по завршетку Факултета драмских уметности, смер за драматургију, доћи у првој половини 1997. године за искушеника - овде:). Касније, у обрачуну са епископом Артемијем, постаје „дечанска батинашка перјаница“ (овде:).

У Теодосија као бранитеља косовско - метохијског верују извесни српски интелектуалци, али они не знају истину о човеку који је одано сарађивао са Шиптарима, а онда постао „патриота“ (овде:). И он је, као и Гргур, био одани вучићевац, а онда се „конвертирао“, и кренуо путем „опозиције“.

Овоме треба додати и владику Јована Ћулибрка који је доведен да служи хрватским интересима и смањује број јасеновачких жртава (овде:).

Шта је са осталим епископима?

Они ћуте и куте. После уклањања својих колега, попут Артемија, Василија, Константина, Филарета, Георгија, Јована Пурића, јасно им је шта их чека ако се јаве.

Срби, памтите: све кључне личности на нашој црквеној сцени су екуменисти и новотарци, који су мењали богослужење и рушили Литургију, мада сад неки наводно „зилотствују“. Било коме под њих могло би се веровати само у случају да се покају и обнове црквени поредак, али од тога, по свему судећи (мада је Богу све могуће) нема и неће бити ништа. Наравно да ми желимо да наш народ у Црној Гори победи и да се СПЦ свуда и у свакој епархији врати свом нормалном животу, али се плашимо да је пред нама како издаја Косова од стране актуелне власти у Србији, тако и разбијање јединства СПЦ од стране екумениста и новотараца, тешких сујетника, који због своје сујете не знају да се договоре и врате путу светог Саве.

Као прилог овог саопштења, поновићемо наш став о томе како се поставити у тренутној црквеној ситуацији, додатно закопликованој појавом коронавераца.

Молимо се Богу и живимо покајнички, па ће се Господ на нас сажалити и помоћи нам.

Прилог:

Сваким даном је све мање истинских богослужбених места; где ићи на службе Божије 

Јасно је да се простор за боравак на истинским богослужењима, код правих пастира, а не најамника, драстично смањио. Можда ћемо морати да путујемо далеко на Службе. И многима ће бити врло тешко да препознају праве пастире и истинска богослужења. Али, то и јесте једна од одлика последњих времена. Свети Лаврентије Черниговски о томе је говорио: „Доћи ће време када ће се обнављати и затворени храмови, и то не само споља него и изнутра. Куполе ће се позлаћивати и на црквама и на звоницима. А када се све то заврши, завладаће антихрист. Молите се да нам Господ још продужи време да очврснемо, зато што нас очекује страшно време. Видите ли како се све припрема на покварен начин? Све ће цркве бити у највећој раскоши, као никада раније, а у њих неће смети да се одлази.“

Резиме:

1.     Ми немамо право, ни  благослов, да позивамо верне на прекид молитвеног општења чак ни са онима који неправославно поступају. То је задатак и дужност који превазилази наше снаге и пуномоћја. Ипак, имамо право и дужност да кажемо да је свако обавезан да чува своју душу, и зато кажемо да код оних епископа и свештеника који су, као коронаверци, изменили богослужбени поредак и народ „причешћују“ хлебом покропљеним вином никако не треба ићи.

2.     Не треба ићи ни код оних који народ спречавају да испољи своју побожност на истински начин, који спречавају верне да целивају иконе и поклоне се светињама.

3.     Они који нас убеђују да се склањамо од храмова и олтара и да будемо у кућама, наводно угледајући се на свету Марију Египатску, лажу нас и обмањују. То су они новотарци – издајници који су до јуче трубили на сав глас да треба да се причешћујемо на свакој служби, а сад верују у „заразу“ од причешћа. Њих морамо избегавати.

4.     Треба ићи код правоверних епископа и свештеника који служе и причешћују у складу са Светим Предањем.

5.     Настојмо да сачувамо веру и истину у времену које предстоји, јер је то залог спасења.

 „Пазите, стојте у вери, мушки се држите, утврђујте се. Све да вам бива у љубави” (1.Кор. 16, 13-14).

Амин. Боже, дај.

Напомена:

Интегрално саопштење из кога је цитиран горњи извод, може се прочитати овде: