24. јула 2020. у Истанбулу је одржана раскошна церемонија отварања Аја Софије за муслиманске верске обреде. Међу хиљадама окупљених код зидина древне зграде, намаз је извео турски председник Реџеп Ердоган. Промена статуса древне православне саборне цркве из византијског периода јасне је политичке природе, као што су већ истакле многе црквене и јавне личности.

 Са једним запаженим изузетком, скоро све државе у којима је православље доминантна религија, као и готово све православне патријаршије, изашле су на време у одбрану Аја Софије.

У вези с тим догађајима, занимљив је положај екуменског патријарха Вартоломеја, чије је пребивалиште у истанбулском округу Фанар. Вођа Цариградске православне цркве није јавно осудио поступак турских власти. Задовољио се небулозном изјавом да му насилна промена статуса Аја Софије (која је у секуланом турском систему од 1934. године била музеј) „причињава бол“.  Многи посматрачи су сматрали да је ова реакција касна, слаба и за особу на његовом положају неопростиво млака. Разочарање су доживели превасходно они који су усвојили Вартоломејеве тврдње да је носилац звања „васељенског патријарха“ уједно и апсолутни поглавар православног света па су од њега имали претерана очекивања у складу са таквим умишњеним статусом. Међутим, традиционални православци сумњиче самопроглашеног „источног папу“ за тајне симпатије према Ватикану и вазални однос према турским властима, које у све већој мери попримају отворено исламистичка обележја.

Али Вартоломеј није био једини који се нашао под олујом критике и осуде. Након млитавог говора Цариградског патријарха, очекивало се да ће бар нешто рећи и шеф „Украјинске православне цркве,“ Епифаније, коју је на канонски неправилан начин Вартоломеј  недавно основао. Али то се није догодило. Које су снаге спречиле ову двојицу верских вођа да изнесу своју недвосмислену пастирску оцену о томе што се догађа око Аја Софије? Недостатак јасног става такође је изазвао немире и међу верницима, и то пре свега у Украјини.

26. јула у Кијеву, на Михаиловској тргу, одржана је акција „Хришћанског народног покрета,“ који раније није показивао јавну делатност. На скупу је било много грађана, а медији су извештавали о присуству најмање две хиљаде људи. Главни разлог протеста било је незадовољство верника потпуним одсуством Епифанијеве реакције. Верници у Украјини ово су доживљавали као „неспремност“ да се огласи, одн. као његову неспособност да по овом по православље важном питању заузме чврст јавни став.   

Припадници Покрета су се том приликом изјаснили за смену садашњег шефа „УПЦ,“ Епифанија. На састанку је предложен бивши митрополит виницки Симеон, као главни кандидат да га на овој функцији замени. Треба нагласити да је и Симеон један од оснивача ове канонски нередовне украјинске цркве. Још један важан детаљ: Симеон је био једини од свих садашњих митрополита „УПЦ“ који јој се придружио напустивши Московску патријаршију.

Три дана након овог јавног скупа, Епифаније је најзад прокоментарисао чињеницу да је Аја Софија претворена у џамију. Према кијевском Каналу 24, украјински јерарх је очекивано осудио одлуку турске владе, мада је и он, као Вартоломеј, то учинио без претеране ревности. Али време и иницијатива су већ били изгубљени, Епифаније је био присиљен да говори јавно тек након што је на њега извршен притисак. Очигледно је да је истински став Епифанија био изражен глувом тишином, у тренутку када је турски председник први пут изразио намеру да велику православну светињу претвори у муслимански верски објекат, да би затим ту одлуку и спровео. Самим тим, реакција украјинског јерарха, који је у општењу са подједнако ћутљивим Вартоломејем, остала је практично незапажена у верским круговима.

Јавно понашање Вартоломеја и Епифанија покреће многа питања. Не представља ли Аја Софија православну светињу највишег реда за истанбулског патријарха и његовог украјинског колегу? Ако Вартоломеј страхује од реакције турских власти пошто се налази на њиховој територији, чега се плаши Епифаније, који се налази ван њиховог домашаја? Или је одговор на та питања садржан у чињеници да ни један ни други није достојан чина који званично носи? Како украјински верници могу трпети такву равнодушност са њихове стране?

Да би се ствар поставила у одговарајући историјски оквир, православни храм Аја Софија саградио је у 6. веку нове ере византијски цар Јустинијан. Са кратким прекидом током крсташке окупације Цариграда, постојао је као православна црква до пада Византијског царства 29. маја 1453. године. Након заузимања Цариграда од стране Османлија, Аја Софија је претворена у џамију. Али 1934. године, по налогу секуларног турског владара Мустафе Кемала Ататурка, објекат је добио статус музеја. Након тога, у храму све до недавно нису одржавани никакви верски обреди. Али попут магнета Аја Софија је стално привлачла православне вернике и туристе из свих хришћанских земаља.

Већ након скупа одржаног на Михаиловском тргу 28. јула, а уочи Дана крштења руског народа, амбасадор Турске у Украјини Иагмур Ахмет Гулдере дао је веома опсежан и емотиван интервју новинској агенцији Интерфакс. Гулдере је рекао да „пошто је Украјина дом и великог броја муслимана, укључујући, наравно, и кримске Татаре“, турске власти су већ „тражиле сарадњу и помоћ Украјине и њене муслиманске заједнице у изградњи џамије у Кијеву“. Турски амбасадор је такође изразио уверење да ће „овај пројекат донети посебан, јединствен додатак лепоти Кијева својим богатим обрисима и изгледом“. Гулдере је рекао да је у плану изградња џамије у самом центру града. Непотребно је истицати да реакције „УПЦ“ на ову изјаву није било, иако је ово тема о којој је по функцији требало да се изјасни „митрополит“ Епифаније. Али, он поново ћути и тиме изазива још већу сумњу и неповерење.

На ничије изненађење, пошто је претварање Аја Софије у џамију глатко прошло, турски апетити су се повећали и  сада је на нишану знаменита црква Христа Спаситеља Хора, која се такође налази у Цариграду. Паралисан страхом да се не замери турским властима, Вартоломеј се опет не чује поводом насиља које ће ускоро задесити још једну православну богомољу у његовом непосредном атару.

Током трајања контроверзе пред поновно отимање Свете Софије, барем се огласила Београдска Патријаршија једним обазриво сроченим написом упућеним турском председнику Ердогану. Као да је апел био писан у име немог Вартоломеја, у њему се подвлачи да би одустајање од мењања статуса Аја Софије било „утеха и сатисфакција васељенском патријарху Вартоломеју, његовој Цркви и ромејској заједници у Турској у њиховој тузи и болу“ и да би, поред тога, то донело „савременој Турској и одобравање, поверење и честитке укупне културне јавности широм земаљског шара“.

Очигледно је да је подршка наведених кругова Ердогану непотребна, па је овај љигави, про форма апел остао без ефекта. Али за драгуљ-цркву Христа Спаситеља, Београдска Патријаршија са своје стране није нашла за сходно ни да нешто слично учини него је, у доследно екуменистичком духу, на својој интернет презентацији једноставно пренела штуро саопштење аустријске задужбине „Про Оријенте“ о судбини која чека следећу православну светињу у Турској која је предодређена за одстрел. За неупућене, ради се о прозелистичком чеду бившег бечког кардинала Кенига. „Про Ориенте“ је један од главних ватиканских инструмената „меке моћи“ са циљем постизања коначног „уједињења“ Православне и „источних цркава“ под влашћу римског папе, у духу смерница садржаних у папском декрету који својим називом све говори, „Unitatis Redintegratio.“

Колико је потребно загазити у екуменистичку маглу да би немоћна одбрана још једне угрожене православне светиње била препуштена оваквој инстанци?