Упоредо са урушавањем наратива помоћу којег је изазвана корона вирус хистерија (овде и овде), пада на ум и један други сумњиви наратив – сребренички геноцид – који је био лансиран пре четврт века. Оба наратива спаја заједничка нит да садрже тек довољно аутентичних елемената да се за једну надувану причу створи привид убедљивости.

 Тачно је да вирус Ковид-19 може да угрози здравље,  па чак и да буде смртоносан за неке делове становништва, али да ли је заиста и нешто више од тога? У Сребреници у јулу 1995. једна одметнута јединица ВРС јесте стрељала око хиљаду заробљених босанских Муслимана. Али ниједну од ове две ситуације за посебну пажњу јавности нису издвојили хуманисти; напротив, обе су преузели политички манипулатори да их користе у склопу својих циничних агенди, са изразито нехуманим циљевима.

Вирална пандемија непознатог порекла је оруђе помоћу којег се остварује квалитативно нови ниво поробљавања човечанства. Истовремено, под том димном завесом врши се перестројка неолибералног финансијског и економског система, док су његове жртве беспомоћно закључане и тресу се од страха да се не заразе. Амбициозно спроведена сребреничка операција – такође уз покриће дирљивих фраза – била је такође замишљена као оруђе са  постизање неколико стратешки важних циљева. Главни од тих циљева, како се испоставило, био је успостављање прихватљивог образложења за цинично названу доктрину „право на заштиту,“ која западним империјалистичким силама омогућава да интервенишу да би „спасили“ угрожене народе. Као последица примене те доктрине, неколико милиона невиних муслиманских живота – много више од наводних жртава Сребренице – немилосрдно је жртвовано ради пљачке природних богатстава њихових земаља и ради стицања геополитичке предности.

Ниједан од ова два наратива не би имао изгледа да успе да није било безусловне подршке корумпираних глобалистичких медија, помоћу којих се ућуткују критички гласови који указују на потребу пажљивог проучавања чињеница и уздржавања од громогласних закључака без чврстих доказа. Захваљујући алтернативним изворима, сада сазнајемо низ значајних чињеница у вези са страшним Ковидом-19. Изгледа да је овај вид вируса одувек био врло распрострањен, бар у лабораторијски неизмењеном облику, и да није нужно смртоносан осим под врло изузетним околностима, па чак и то да није ни приближно тако лако преносан као што по вештачки изазваној хистерији важи да јесте. Током знатно дужег временског периода, пошто се Сребреница догодила 1995, испливале су чињенице да не постоје форенсички докази који поткрепљују 8,000 погубљења и да су на обмањивачки начин посмртни остаци људи који су погинули у борбеним дејствима помешани са стрељаним заробљеницима да би се број жртава преувеличао. Сви ексхумирани посмртни остаци на подручју Сребренице аутоматски се сврставају у жртве погубљења, што се изједначава са геноцидом. На сличан начин, ко год данас умре од било какве болести, а да је имао макар траг од вируса короне у свом организму аутоматски се уписује као жртва пандемије, да би јавно навођене статистике деловале још више застрашујуће.    

Зачудо – а можда и не – када је реч о статистици, у оба случаја статистички подаци уопште не потврђује службену причу. Пажљиво поређење стопе морталитета у Великој Британији за задњих неколико година и за ову годину (2020.), од како је званично објављена пандемија почела, не показује никакав значајан пораст у броју забележених смртних исхода. Исто важи и за Србију. (У трећем кварталу у Србији је забележено незнатно повећање смртности, али без чврстих доказа да је узрок Ковид-19. Једно од убедљивих објашњења ове појаве могло би бити да су услед примене током пролећа и лета мера закључавања и изолације припадници  старијег становништва умирали у већем броју.) Има ли сумње да би и у осталим земљама било утврђено слично стање, да су њихови подаци били подвргнути једнако педантном проучавању? На сличан начин, после „геноцида“, муслиманско становништво у Сребреници је и даље остало већинско и дуги низ година после тога његови представници су били на челу локалне управе. Председник општине српске националности најзад је био изабран пре неколико година, али уз подршку бирача-муслимана,  незадовољних неспособношћу и корупцијом његових претходника.

Још једна упадљива сличност је то да указивање на несувислости оба наратива – Ковида-19 и Сребренице – није препоручљиво јер може да се заврши друштвеним и професионалним остракизмом. Оба наратива служе као еталон политичке коректности, сваки у свом домену. Порицање, па чак и апел за више нијансирано објашњење, са презрењем се одбацује као „теорија завере“. На Википедији се може наћи списак „порицатеља сребреничког геноцида,“ да би на тај начин они били изложени заслуженој јавној порузи због заступања јеретичких гледишта. Сличан списак за одстрел „порицатеља корона вируса“ такође је недавно угледао светлост дана. Стратегије за утеривање „корона вирус скептика“ у тор правомислећих активно се разрађују. Није на одмет питање, када се „убеђивање“ буде показало недовољним, шта ће уследити после тога?

Поред наведених општих сличности између два наратива, постоји низ других врло специфичних и знаковитих подударности преко којих се не може олако прећи.

1.                Обе приче уживају статус заштићеног наратива и не смеју се испитивати. И корона и Сребреница су увршћени у релативно мали број привилегованих тврдњи за које је у јавном дискурсу изричито искључена могућност оспоравања, без обзира на чињенице и сувислост аргумената. То је јасан сигнал да су оба наратива (поред ових постоји још неколико) сврстана у посебну категорију службено диктираних „неупитних истина.“

2.                Стварни број „жртава“ је поверљива информација, која се не сме истраживати нити се службено објављене цифре смеју подвргавати сумњи. Непроверљиви број умрлих од коронавируса диктира се из мистериозних центара, а задатак медија је да те цифре некритички преносе и разглашавају. Исто важи и за магичну цифру од 8,000 наводно стрељаних у Сребреници. Сталним понављањем се производи утисак утврђене чињенице, док је критичким гласовима онемогућено да у средствима масовног извештавања дођу до изражаја и образложе своје сумње.

3.                „Ауторитети“ који се баве процењивањем жртава отворено се служе голим претпоставкама и „математичким моделима“. У случају избијања наводне корона пандемије, кључну улогу је одиграо „математички модел“ који је јавности представио проф. Нил Фергасон са британског Империјалног колеџа. Фергасонов ни на каквим емпиричким чињеницама засновани модел предвиђао је десетине милиона смртних исхода широм света, што се уопште није догодило, али та неутемељена прогноза била је довољна да узнемирена јавност прихвати увођење низа сурових рестриктивних мера. У случају Сребренице, у пресуди генералу Крстићу, сусрећемо се са истим сценаријем. Суочено са мршавим резултатима форенсичких стручњака тужилаштва, који су успели да ексхумирају само око 2,000 потенцијалних жртава, да би добацило до цифре од 8,000 у предмету Крстић Веће се у својим закључцима ослања на процене анонимних извора да се у неоткопаним масовним гробницама налази још „неколико хиљада жртава.“ То је први пут у историји кривичног правосуђа да се неко терети и осуђује на основу претпостављених и неоткривених „доказа“.

4.                 У оба случаја, постоји само један овлашћени извор информација, за Ковид Светска здравствена организација, а за Сребреницу Хашки трибунал. Да би се обезбедило управљање над протоком „информација“ и да би се у јавној сфери обавезни наратив држао под потпуном контролом, за корону је уведено правило да је једини меродавни извор података СЗО, а за Сребреницу – Хашки трибунал.

5.                Улога „случаја“ у оба сценарија: слична техника замагљивања чињеница. Ова аналогија је дословно фрапантна. Пошто није било могуће показати унапред задату количину од 8,000 тела, форенсичари Хашког трибунала су прибегли лукавству. Током свог рада (1996 – 2001) ексхумацијом гробница наводно су открили 3,568 „случајева.“ Да не би били ухваћени у лажи, нису изричито рекли да сваки „случај“ представља по једно тело стрељаног заробљеника, али то је сугерисано као јасна импликација. Анализом аутопсијских извештаја утврдили смо да се око половина „случајева“ састоји из фрагмената тела на основу којих се не могу извући никакви форенсички валидни закључци. Упаривањем бутних костију у аутопсијским извештајима, утврђено је да се ради о укупно око 1,920 страдалих, али од разних узрока, од којих је само око 1,000 имало образац рањавања конзистентан са стрељањем. Знаковито је да се у службеној терминологији и код короне, као и код Сребренице, недостатак лешева маскира се изразом „случај“ (и овде). Свако ко је умро од било којег узрока, а код кога је пронађен траг од корона вируса, уписује се као жртва Ковида-19. Свака смрт на подручју Сребренице, укључујући неколико хиљада погинулих у борбеним дејствима, рачуна се за последицу стрељања ратних заробљеника.

6.                Нико не зна поуздано како је „пандемија“ почела, нити ко је и зашто наредио стрељање заробљеника у Сребреници. Почетак Ковид-19 пандемије приписује се присуству заражених слепих мишева на пијаци у Вухану, у Кини. Вероватност овако маштовитог објашњења доводи у питање чињеница да се баш у Вухану налази лабораторија која се бави испитивањем  понашања и заразности корона вируса и да та лабораторија блиско сарађује са установама сличног профила у САД. Након шест сребреничких суђења Хашки трибунал није открио никакво наређење за стрељање заробљеника нити је успео да идентификује зачетнике злочиначког плана. На сведочењу у предмету Радована Караџића, „крунски сведок“ тужилаштва Дражен Ердемовић, под унакрсним испитивањем оптуженог, признао је да његове колеге из Десетог диверзантског одереда и он уопште нису били мотивисани намером да униште муслиманско становништво Сребренице, што је кључни елеменат кривичног дела геноцид.

7.                Коришћење „пандемије“ и Сребренице као оруђа за политичку сатанизацију. У случају Сребренице, прича о наводном геноциду служи за сатанизацију српског народа и посебно Републике Српске, као „геноцидне творевине.“ Наратив о Ковиду-19 користи се за широку дисквалификацију сваког ко поставља исувише незгодна питања о настанку здравствене кризе, ефикасности предложених вакцина и наводној заштити здравља која подразумева стравично урушавање светске привреде. Свако ко изрази сумњу жигосан је као острашћени теоретичар завере који омета настојање брижних здравствених и државних органа да човечанство избаве од пошасти.

8.                Прикривање објективних података о броју мртвих.  Правило које влада је да се смртност од геноцидног стрељања или од невидљивог и до сада још увек неизолованог вируса мора повећати свим средствима. Не дозвољава се оспоравање статистика смртности које не подржавају пандемијски наратив нити изношење форенсичких чињеница које подржавају највише осмину убистава за које се тврди да су се догодила у Сребреници.

9.                У склопу оба лажна наратива пуштене су емотивне пароле помоћу којих се прикрива много више убистава него што је предузетим мерама било „спречено“. Парола „никад више Сребреница“ прикрива смртоносне нападе широких размера на земље нациљане због њихових сировинских богатстава или некооперативности њихових руководстава. Ти напади, изведени као „хуманитарне интервенције“, до сада су коштали најмање два милиона људских живота, што је неколико стотина пута више од наводног броја сребреничких жртава. У већини земаља света масовна смртност проузрокована је  ускраћивањем већине критичних здравствених услуга, наводно да би сви ресурси били усмерени на „лечења од ковида.“ Последица тога је да је много више људи беспотребно умрло због непружања  медицинске неге него од вируса  Ковид-19.

10.             Редефинисање кључних појмова. Недуго пре избијања „неочекиване“ глобалне пошасти, Светска здравствена организација је дискретно променила дефиницију пандемије. До тада важило је да се пандемија, за разлику од епидемије, проглашава када је заражено најмање 12 одсто становништва. По новој дефиницији, за проглашавање пандемије, што омогућава пооштравање рестриктивних мера масовне контроле, довољно је да буде само 3 одсто заражености. На сличан начин, Хашки трибунал је редефинисао појам геноцида, чиме је себи омогућио да пресуди да се у Сребреници догодио геноцид. Уместо специфичне  намере (dolus specialis) која ни у једном предмету није могла бити доказана, по Хашком трибуналу сада је довољно да суд на основу „мозаика“ разноврсних околности донесе закључак о постојању такве намере, а да доказивање постојања геноцидног плана или умишљаја више уопште није потребно.

Закључак

Сребреницу и Ковид-19 дели двадесет и пет година. Географски и садржајно то су два потпуно различита и неповезана догађаја. Ипак, са становишта управљања специјалним операцијама везују их упечатљиве подударности. Садржај је различит, али технологија је готово истоветна.

Оперативне подударности које смо навели исувише су бројне и специфичне да би биле пука случајност. У обе ситуације поступа се по упутствима из истог приручника. Важна улога коју оба наратива играју у геополитичким плановима моћних глобалистичких фактора огледа се у грчевитим напорима да се широкој  јавности по сваку цену наметну искључива тумачења Сребренице и Ковида-19, и да сакрализоване верзије предметних догађаја буду заштићене, још увек врло успешно, од сваке врсте критичког испитивања.