- Знаш, после свега, такви људи су мученици. Ако не у потпуности мученици онда су то бар упола.

- А њој је, старче, цео живот - једно велико мучење.

 - Значи и плата, коју ће она добити, биће посебна. Знаш ли, колику ће награду она добити? Рај је њој загарантован. Видећи да човек може да поднесе тешку болест, Христос му даје ту болест тако да би за мало страдање у животу човек на земљи добио велику награду у небесном вечном животу. Он страда овде, али ће добити плату тамо, у оном животу, зато што постоји Рај и постоји плата (за страдања).

   Данас је долазила једна жена која болује од бубрега. Она већ много година иде на хемодијаализу [1]. "Баћушка, - замолила ме, молим Вас, закрстите ми руку. На мојим венама нема живог места, и ја не могу нормално примати хемодијализу". - "Те ране и чиреви на твојим рукама, - рекох ја, - у животу ономе претвориће се у дијаманте више цене, него дијаманти целог света. Колико година идеш на хемодијализу?" - "Дванаест", - одговорила је она.

   "Постала ти је део живота (хемодијаализа), - одговорио сам јој, - ти имаш право и на (духовну) "накнаду за инвалидитет" и на "минималну пензију". Затим ми је она показала рану на другој руци и рекла: "Баћушка, ова рана не зараста. Кроз њу се види кост". - "Да", - одговорио сам ја, - али кроз њу се види и Небо. Трпи, желим ти доброг трпљења. Молитвено желим да Христос умножи у теби Своју љубав и да ти заборављаш на бол. Наравно, могу ти пожелети и друго: то, да твој бол утихне, али тада ће да ишчезне и многа плата. Стога, најбоље је оно што сам ти пожелео на почетку". Од тих речи несрећна жена је добила утеху.

   Када тело пролази кроз страдање, душа се освећује. Од болести страда тело, наш глинени дом, али од тога ће се вечно радовати домаћин тог дома - наша душа - у том небесном дворцу, кога нам припрема Христос. При тој духовној логици - која је нелогична за људе овога света, ја се исто радујем и хвалим тим телесним болестима и недостацима, које имам. Једино о чему не размишљам је то да ми предстоји да добијем небесну плату.

   Ја разумем (свој бол) тако, да (кроз њега) ја плаћам за своју неблагодарност Богу, зато што нисам одговорио на одговарајући начин на Његове велике дарове и добра дела. Ипак, све у мом животу је једна велика (духовна) гозба: и моје монаштво, и моје болести. Бог се, у свему, односи према мени човекољубиво, Он у свему снисходи ка мени. Ипак се помолите да Он не запише све то на рачун (само) овог живота, зато што тада - тешко мени жалосном! Христос би ми указао велику част ако би, ради Његове љубави, ја пострадао још више. Само би Он ојачао мене тако да бих могао да издржим (тај бол). А награда ми није потребна.

   Када је човек потпуно здрав онда то, управо, значи да код њега нешто није у реду. Боље за њега да од нечега болује. Ја сам добио, од своје болести, такву корист какву нисам добио од целог подвига аскезе, који сам извршавао до тада када сам се разболео. Зато и говорим да, ако  човек нема обавеза (према другима), њему је боље да здравље претпостави болести. Будући здравим, човек остаје дужник а управо од болести, подносећи је у трпљењу, он ће добити награду.

   Када сма живео у општежитељном манастиру [2], тамо је једном дошао један свети епископ, веома стар, по имену Јеротеј. Био је у тиховаању и подвизааваао се у скиту Свете Ане. Када је, одлазећи, узјаахиваао на коња, подерале су му се панталоне и сви су видели његове отечене ноге. Монасима, који су му помагали да узјаше коња, изгледало је грозно. Епископ је то приметио и рекао: "То су најбољи дарови, којима ме је наградио Бог. Ја молим Њега, да ми их Он не узима.