Дака Давидовић вода владику Јоаникија као куче на повоцу од епрахије до епархије, промовишући га као најбољу опцију за будућег српског патријарха. Не мисли Дака да је Јоаникије најбоља опција али му не треба Јоаникије, који, од литија има ореол мучеништва и борца за српску ствар у Црној Гори.

У Црној Гори коју Дака и Кривокапић кроје по свом укусу, исто као и у Миловој, неће бити места за Србе. Стога један Црногорац српске оријентације - Јоаникије није пожељан на месту митрополита, иако се томе већина верника у Црној Гори нада. Угуравањем Јоаникија у трку за трон патријарха у Београду, Дака постиже два циља. Први је да склони Јоаникија из Црне Горе, да не смета у даљем растакању српског националног бића. Други је да и ако не постане патријарх, изгуби кредибилитет који је стекао код верног народа у Црној Гори. Након избора за патријарха Јоаникију нема повратка на старо очекивање да ће га у Црној Гори пустити да буде митрополит. Дака на место митрополита припрема туњавог владику Методија, који ће му бити послушан у свему.

Након боравка у Бања Луци, када их је обојицу владика Јефрем ставио на своје место, Јоаникије је почео да се предомишља око кандидатуре за патријарха, али није одустао. Вест о томе како је одустао је проширен из табора „300 спартанаца“ владике Григорија, који овим спином жели северну струју везану за бачког Иринеја да пасивизира по питању Јоаникија. Јоаникије је после сам прихватио да шири овај спин о одустајању од кандидатуре и то под изговором да му владика бачки прети да ако уђе у трку за трон патријарха нема чему да се нада у Црној Гори уколико не постане патријарх.

Посебна улога у овом предизборном „црквеном“ циркусу припала је Милораду Додику, који је у Краунплази заједно са Даком и Јоаникијем преговарао, када је снајпериста пуцао и погодио Даку у руку. Тада су медији под контролом јужњачког клана пронели вест како је пуцано на Јоаникија, али је извесније да је пуцано или на Даку или на Додика. Медији у Србији и региону су прећутали да је тада Додик седео за истим столом са Даком и Јоаникијем. Додиково посредовање у кандидатури за патријарха је обелодањено у бањалучким медијима након недавног боравка Даке и Јоаникија у том граду. Ипак, тешко је поверовати да је Додик кренуо у некакву акцију рушења председника Србије удруживањем са Даком и Јоаникијем, пре ће бити да је он заправо био само поштар српских власти.

Српским властима, иначе, не одговара Црногорац на челу СПЦ у Београду, и то Црногорац кога лично контролише Дака Давидовић. Дака је и политички али и пословно ближе Милу Ђукановићу него Александру Вучићу, те је председнику Србије неприхватљиво да му цркву у Србији контролише неко с ким се недавно разишао и ко му је сад непријатељ. Дака је такође у спрези и са владиком Григоријем с којим припрема терен за покретање литија у Србији преко којих би ослабио Александра Вучића, ако већ не може да га сруши с власти.

Говори се и о „непристојној“ финансијској понуди владики Јоаникију уколико одустане од кандидатуре на место патријарха, а коју је проследио нико други до Додик, јасно показује колико власт имајућим у Србији битно ко ће бити патријарх. Од тога им зависи стабилност државе и обуздавање незајажљивих и похлепних попова који лако могу да се одметну у литијаше уколико их не буде контролисао њихов човек из патријаршије. С друге стране Јоаникије још није одговорио на ову понуду, а судећи по тврдњама свештенства из његовог окружења, озбиљно се колеба.

У међувремену српске власти уводе новог играча у „Игру престола“ никог другог до Игнатија Мидића, о коме смо већ писали као о најозбиљнијем претенденту на патријарашки трон (овде:). Мидић је у недавној изјави за таблоид Курир нахвалио Александра Вучића, чиме је јасно показао да ће бити лојалан патријарх председнику Србије.

Власт имајућу у Србији у Мидићу добијају не само крајње понизног и сервилног слугу, већ и човека који има утицај на јужни клан, затим човека који је директни експонент, заправо агент расколничке Константинопољске патријаршије и фанариота, који је послушно, од тренутка постављања на место предавача догматике на Богословском факултету у Београду и интронизације на место епископа, беспрекорно сервилно уводио фанариотска јеретичка учења и богослужбене новотарије у СПЦ. Извориште „моћи“ бројчано минорне Константинопољске патријаршије, налази се у Америци, па ће и она у Игнатију добити свог човека на трону Светог Саве.

За избор Игнатија, заинтересован је још један светски центар моћи – Ватикан. Игнатије, као окорели екумениста и зауступник идеје уједињења за римокатолицима, више пута се доказао Ватикану као човек који продаје „веру за вечеру“, а посебно се препоручио 27. октобра 2007, када је скупа са епископом бачким Иринијем Буловићем (самовољно, без овлашћења СА Сабора) потписао у Равени докуменат о примату римског папе у односу на православне патријархе.

 Избором Игнатија за патријарха, српске власти, дакле, отклањају потенцијано сукобљавање са НАТО Фанаром и Западом који протежира Фанар. Последице по СПЦ ће бити губитак дијаспоре, и на крају губитак истинске аутокефалности, јер Мидић као верни ученик Фанара Српску Цркву ће првом приликом ставити у подређен положај Фанару, управо у онакав какав имају украјински расколници којима је константинопољски патријарх признао крњу аутокефалију. Са избором Игнатија у СПЦ ће доћи до интензивирања екуменизма, кварање светосавља и даљег увођења литургијских новотарија. Заправо, преко Игнатија, непријатељи Српске Цркве ће је здробити у парампарчад.

Господ нека им запрети!