Прошлог петка (5. фебруара 2021.) навршила се годину дана од стварања «Међународне алијансе за верску слободу или слободу вероисповести» (International Religious Freedomor Belief Alliance). Током године, 32 државе, укључујући Грчку, Грузију, Бугарску, Украјину, придружиле су се овој међународној политичкој структури која се бави верским питањима.

Иницијатива за стварање ИРФБА припада америчком Стејт департменту, тачније, тиму сада већ бившег државног секретара Мајка Помпеа. Очигледно је да Белорусија, Србија и друге земље, где су остале чврсте везе са Руском православном црквом, не учествују у овом савезу. Стварање структуре чији је један од задатака формирање јединственог и повољног става Запада о важним верским питањима није једини пројекат бивше америчке администрације у подршци стварању нове Цркве у Украјини.

Почетком јануара Мајк Помпео сумирао је спољнополитичке резултате постигнуте током председавања Доналда Трампа путем друштвених мрежа. Говорећи о успешним пројектима, политичар је истакао да је Стејт департмент директно укључен у промоцију ПЦУ. На свом Твитеру, 4. јануара 2021, Мајке Помпео твитовао је да је Вашингтон „деловао против Русије на многим фронтовима, укључујући верске слободе“, напомињући да је Стејт департмент у потпуности подржао признање украјинске независне цркве. Изјава државног секретара скоро се поклопила са годишњицом доделе томоса о аутокефалности од стране Константинопоља (6. јануара 2019.).

Узимајући у обзир да је добијању томоса претходио низ припремних мера, подсећамо да је промоција идеје о расколништву на територији савремене Украјине започела и пре распада СССР-а. Неколико деценија, заједно са канонском Украјинском православном црквом Московске патријаршије (УПЦ-МП), постојале су расколничке Украјинска православна црква Кијевске патријаршије (УПЦ-КП) и Украјинска аутокефална православна црква (УАПЦ), две структуре независне од званичне Црква, која је функционисала у земљи, да би резултат њиховог спајања 2018. године било формирање 2019. године ПЦУ.

Што се тиче УАПЦ, ова организација појавила се 1989. године, а објашњава се појачаним сепаратистичким осећањима у западној Украјини. И почетком 90-их, и у време реорганизације у ПЦУ, више од 80% парохијана УАПЦ били су становници три региона (Лавовског, Тернопилског и Иваново-Франкивског – нап. ур.). До почетка 2019. године удео присталица УАПЦ није прелазио 3%.

Друга организација – УПЦ Кијевске патријаршије – до 2019. године чинила је, према различитим изворима, 20-25% парохијана. Неканонска црква настала је 1992. године на иницијативу митрополита Кијевског Филарета (Денисенка) који се залагао за потпуну независност од Руске православне цркве. Већ тада је црквена авантура расколничког митрополита добила подршку политичког руководства, укључујући првог председника Леонида Кравчука.

Дакле, украјинско расколништво датира још од формирања Украјине као државе. Као што је већ напоменуто, улога политичких снага у тим процесима далеко је од последње, а не говоримо само о локалним елитама, већ и о њиховим страним партнерима.

Настављајући да анализира припремне мере, тема расколништва у историји независне Украјине имала је „продорна раздобља“. Један од таквих временских интервала било је председавање Виктора Јушченка. Тако је у августу 2006. године, током округлог стола и дискусије о принципима обезбеђења националне безбедности, Виктор Јушченко назвао канонску Украјинску православну цркву (УПЦ-МП) претњом по државу. Потом су новинари сазнали да су текст резонантног говора припремили Јушченкови помоћници заједно са представницима америчке амбасаде у Украјини.

Такође 2006. године дошло је до великог скандала око говора шефа Свеукрајинског конгреса Асколда Лозинског. Током једног од догађаја у Кијеву, Лозински се изјаснио против активности РПЦ у Украјини, додајући да је канонска УПЦ Московске патријаршије подређена Русији и да је с Украјином повезана само због свог имена. Да би се разумео ниво политизације ситуације, потребно је подсетити да је Свеукрајински конгрес створен крајем 1960-их у Њујорку, структура се финансира новцем америчке администрације, а сам господин Лозински је амерички држављанин. На овај или онај начин, коментаришући инцидент, Виктор Јушченко је подржао америчког провокатора, рекавши да би потписао сваку његову реч.

Резимирајући улогу Јушченка у црквеном расколу, да подсетимо да је почетком 2007. први, као шеф државе, изнео идеју о стварању сопствене Цркве.

Као што знате, доласком Виктора Јануковича, процеси црквене поделе су се успорили, али све оно што расколници нису успели да ураде за време Јануковича било је више него надокнађено под Порошенком. Конкретно, јачање позиција радикалних неонацистичких покрета било је један од резултата насилног преласка власти на новог председника 2014. године. За канонску украјинску цркву ово се претворило у заузимање парохија, погроме цркава, нападе на православне свештенике и друге провокације, на које Кијев није реаговао ни на који начин. У исто време, и сам Порошенко је почео активно да показује интересовање за стварање своје Цркве пред крај свог мандата. У априлу 2018. године, председник – произвођач кондиторских производа, одржао је састанак са константинопољским патријархом Вартоломејем, након чега је изјавио да је „Украјина ближа него икад добијању томоса“. У децембру 2018. године, на такозваном Уједињујућем сабору, расколници су постигли договор о спајању и стварању једне Цркве, а 6. јануара 2019. године Константинопољ је подржао ову одлуку.

Као и за Јушченковог председниковања, Порошенков напор да промовише своју Цркву подржали су инострани агенти утицаја, углавном Стејт департмент. На пример, у априлу 2018. године амерички амбасадор у Грчкој Џефри Пајет (од 2013. до 2016. био је амерички амбасадор у Украјини – нап. ур.) Посетио је резиденцију константинопољског патријарха. Значајно је да су након неког времена представници Руске православне цркве почели да имају проблема са одласком у Грчку. Такође, од 24. до 27. јула 2018. године, први пут у историји, у Вашингтону је одржан међународни министарски састанак посвећен верским слободама. Коначно, 11. септембра исте године, амерички амбасадор за међународну верску слободу Сем Браунбек посетио је Кијев, где је разговарао са Петром Порошенком. Након састанка са америчким представником, прес служба председника Украјине објавила је поруку о безусловној америчкој подршци тежњама Кијева за аутокефалијом.

Узимајући у обзир недавну реконструкцију америчке администрације, додајемо да се у септембру 2018. године 46. амерички председник Џо Бајден састао са поглаваром непризнате УПЦ-Кијевске патријаршије Филаретом (Денисенко),где је такође подржао идеју стварања ПЦУ.

Узимајући у обзир да Вашингтон има политичке и финансијске инструменте утицаја на Константинопољ, очигледно је узета у обзир подршка изражена у Сједињеним Државама неколико месеци пре него што је Константинопољска патријаршија доделила аутокефалију Кијеву. Међутим, службено признање само је завршило једну од етапа дела одвајања Украјинске православне цркве од руског православног света. Тренутно је главни задатак који стоји пред прозападним политичарима Украјине, америчким агентима утицаја и другим заинтересованим странама легализација статуса ПЦУ.

За две године тзв. украјинску цркву признале су четири од петнаест канонских православних цркава. Поред Васељенске патријаршије, то су Грчка (Грчка) и Кипарска црква, као и Александријска патријаршија. Истовремено, у отвореним изворима има много чињеница и изјава да је готово цела Александријска патријаршија подржана донацијама Грчке, Сједињених Држава и Кипра, што епископе у великој мери чини зависним од интереса њихових „донатора“.

Што се тиче става Грчке цркве о тзв. ПЦУ, о овом питању се разговарало током преговора руског министра спољних послова Сергеја Лаврова и грчког министра спољних послова Никоса Дендиаса (6. новембра 2019). Као што је руски политичар нагласио, Сједињене Државе промовишу раскол у православном свету, а тренутно се његов „посао обавља са готово свим православним црквама“. Очигледно је грчки колега био свестан активности које су спроводили амерички представници.

Године 2019. амерички амбасадор у Грчкој, Џефри Пајет, редовно је учествовао у расправама на религиозне теме. На пример, у јесен 2019. године, дипломата је учествовао на семинару „Религија у савременом свету“, где је већи део свог говора посветио новој цркви у Украјини, али и одлуци грчког архиепископа Јеронима о признању тзв. ПЦУ (29. октобра 2019.) којој је претходила посета Грчкој државног секретара Мајка Помпеа, „који није крио чињеницу да је међу питањима која је решавао био и овај“.

Враћајући се на годишњицу «Међународне алијансе за слободу вероисповести», поред рада са православним земљама, још један инструмент америчке подршке црквеним процесима у Украјини је и преусмеравање пажње међународне заједнице са кршења права православних украјинских верника на друге верске теме. Тако је током недавних протеста у Белорусији алијанса оптужила белоруске власти за нарушавање права Римокатоличке цркве.

Такође обратите пажњу на извештаје америчких провладиних организација о кршењу права на слободу вероисповести. Једна од ауторитативних структура за припрему ових извештаја је Комисија Сједињених Држава за међународну верску слободу (United States Commission on International Religious Freedom). Имајте на уму да су на црвеној листи земаља „посебне забринутости“ USCIRF током 2019. годину биле Кина, Иран, Индија, као и Русија где, према ауторима, постоје проблеми са Северним Кавказом, Кримским Татарима и строгим односом према представницима екстремистичке организације „Јеховини сведоци“ (организација чија је делатност забрањена у Руској Федерацији). Занимљиво је да Украјина није била ни на жутој листи земаља за „посебно посматрање“.

Мора се рећи да је након давања томоса о аутокефалији, до пролећа 2019. године, 500 парохија прешло под јурисдикцију тзв. ПЦУ. Према речима настојатеља канонске УПЦ-МП, митрополита Онуфрија, од споменутих 500, само су се 42 парохије добровољно придружиле расколницима. Отимање парохија се спроводила по два сценарија. У првој верзији, званичници су у парохију убацивали људе који јој не припадају, а који су гласали за прелазак у надлежност тзв. ПЦУ. У другом сценарију, коришћене су радикалне групе, које су инсценирали погроме и насилно преузимање цркава у Одеси, Чернигову, Сумију и другим областима. Вероватно из њима само познатих разлога, извештаји америчких надзорних организација нису запазили ове чињенице.

Напомиње се да се актуелни председник Украјине Владимир Зеленски дистанцирао од верских пројеката свог претходника. Пре свега, треба напоменути да су прелазак православних цркава под јурисдикцију нове Цркве за 1,5 године били изоловани случајеви (премештено је мање од 40 парохија). Додамо да је од четири православне цркве које су признале тзв. ПЦУ 2020. године званично признање добило само од Кипарске цркве.

Упркос очигледном паду преласка парохија расколницима, избором Бајдена, вође украјинских расколника почеле су чешће да говоре о скором почетку другог таласа признавања своје Цркве. У јануару, у интервјуу за један од украјинских ТВ канала, такозвани митрополит ПЦУ Епифаније (Думенко) рекао је да би у блиској будућности његову Цркву могле да признају Грузијска, Јерусалимска, Румунска, Албанска и Бугарска православна црква.

Поред тога, Епифаније је најавио долазак васељенског патријарха Вартоломеја на 30. годишњицу независности Украјине (24. августа 2021.), што би могло да ојача међународну позицију украјинског аутокефалног пројекта. Очигледно, подршку по овом питању Кијеву може пружити нови амерички лидер Џо Бајден, чији је избор користан за украјинске расколнике у свим правцима.

С једне стране, 46. амерички лидер био је задужен за Украјину након „догађаја на Мајдану“ (обојена револуција 2014. прим. прев) и има блиске везе са локалном елитом. Истина, ове везе је углавном развијао Бајден са тимом Петра Порошенка, чије ставове о црквеној теми не подржава увек круг актуелног председника Зеленског. Међутим, с обзиром на степен утицаја Вашингтона на Украјину, то само сугерише да ће политички курс под Зеленским почети да се обнавља на шинама које су биле под Порошенком и да ће бити интересантне и за Бајдена. У супротном, нова америчка администрација почеће да је обнавља самостално.

С друге стране, неопходно је узети у обзир пријатељске односе Џоа Бајдена са Константинопољском патријаршијом. За време одсуства сукоба у православном свету, ова чињеница би могла да иде на руку, укључујући и Руску цркву. Међутим, на таласу конфронтације између Руске православне цркве и Константинопољске патријаршије, само ће се потврдити речи украјинских расколника о приближавању другог таласа прерасподеле црква у земљи.

Извор: "Балканска Геополитика"