header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Упокојење верујућег свештеника Штампај Е-пошта
субота, 13 фебруар 2021

 Никада нећу заборавити како је једном, на позив, наша хитна помоћ дошла старом свештенику кога је оборио инфаркт. Он је лежао на кревету у тамно плавом подраснику с малим крстом у рукама. Објективни симптоми говорили су о кардиогеном шоку. Притисак крајње низак. Болесник је био блед, са хладним лепљивим знојем и јаким боловима. При томе, био је не просто спокојан већ АПСОЛУТНО спокојан и сабран.

И у том спокојству није било никаквог натезања, никакве лажи. Нимало. Задивило ме његово прво питање. Упитао је: "Много позива? Ви, вероватно, још нисте ни ручали?" И, обраћајући се својој жени, настави: "Машо, припреми им нешто за јело". Даље, док смо ми снимали ЕКГ, давали лекове, стављали инфузију, позвали посебну екипу за реанимацију, он се занимао где живимо, треба ли нам много времена до посла. Питао је, слабим гласом, колико ја и болничар имамо деце и колико им је година.

Он се бринуо и интересовао за нас, не показујући ни трунку страха, док смо ми спроводили наше процедуре, покушавајући да му олакшамо муке. Видео је наша забринута лица, уплакану жену, слушао како је, при позиву посебне екипе за реанимцију, звучала реч "инфаркт". Он је схватао шта се с њим дешава. Био сам потресен таквом смиреношћу.

За пет минута је отишао.

Чудно осећање, које ме још увек не напушта, изазвала је у мени ова смрт. Зато што, много чешће, бива сасвим другачије. Страх парализује вољу болесника. Они брину само о себи и о свом стању, ослушкују промене у телу, до последњег даха се хватају за најмању могућност да живе. Све што треба, само да живе.

У становима, где нема места за иконе и крстове, али зато има за плазма телевизор преко целог зида, где већ на улазу замоле да се ставе хигијенске назувице, без обзира на тешко стање болесника, уопште, одвија се одигравање "панике последњег минута". Са стењањем, бацањем по постељи, хватањем за руке, загледањем у очи, непрестаним запиткивањем о свом стању и прогнози, да би се ухватила у погледу лекара, његовом гласу, речима...било каква имагинарна нада на чудо излечења.

Такви болесници пред падом у бесвесно стање, у стање пред агонију, просто "самељу" сроднике и све присутне својим страхом. Лекари се осећају, после таквог неуспелог покушаја, исцрпљено. Али не зато што нису могли да пруже помоћ у пуној мери и спасу пцијента. Опустошеност и изгубљеност осећаш зато што је овде смрт победила човека.

Између осталог, потпуно исти, "савладани" страхом болесници срећу се тамо где су сви зидови покривени иконама, столови нагомилани религиозним књигама, свуда горе кандила у полумраку а болесници уместо лекова, преписаним од лекара, пију само свету воду, којих има у многим посудама свуда по стану.

Али после смрти овог свештеника још увек, зачудо, у мени живи осећање тихе радости. Овде смрт није победила. И када "вртим" у сећању 2-3 слична случаја из моје праксе, само по себи јавља се питање: "Смрти, где ти је жалац?"

 

Георгиј Јегоров, лекар "Хитне помоћи"

 

Превод са руског за "Борбу за веру": Н.Ђ.

Извор: "Москва Трећи Рим"

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 13 фебруар 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 50 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.