Колаборација Брозових партизана са усташама у НДХ више није табу тема у југословенској а поготово српској историографији. Основне контуре постоје иако недостаје пуно личних детаља и епизода. У доњем тексту бих скренуо пажњу на једну од таквих епизода која се односи на Јосипа Броза Тита а заснована је бар на једном (мени познатом) историјском извору (тј. изјави) који иначе сигурно нећете наћи у фамозним Зборницима НОР-а или званичним (Дедијеровим) животописима Јосипа Броза.

Конкретно, према тврђењу Мајкла Благоја Раденковића (аутор књиге Истином против митова: Права историја Србије у последња два века), амерички обавештајац Илија (Ели) Поповић као сведок му се поверио да је лично присуствовао пријатељском сусрету Јосипа Броза Тита са високим усташким официром. Наиме, према казивању Илије Поповића, у Врховни штаб партизанских снага, при коме је била и англоамеричка мисија, аутомобилом са јасно видљивим ознакама усташког (НДХ) ваздухопловства се довезао његов тадашњи командант Фрањо (Франце) Пирц. Њему у част је постројена партизанска почасна стража на челу са Јосипом Брозом Титом. Илија Поповић даље наводи да су се Пирц и Броз срдачно поздравили и изљубили а Пирцу и његовој усташкој пратњи у част је увече приређен свечани банкет. Сам Илија је одбио да присуствује овом банкету за разлику од британских чланова савезничке мисије чији је шеф Британац сутрадан саопштио Илији да је као неподобан прекомандован у Италију.

Ова епизода Броза са Пирцом је објављена у уводном делу монографије пуковника Роберта Макдауела (1894.−1980.) Стрељање историје на српском језику 2012. (оригинал: Robert Harbold McDowell, The Key Role in Southeastern Europe during World War Two of the Serbs and Their Commander General Draza Mihailovich despite Their Abandonment by Churchill and Roosevelt). Аутор је иначе био запослен у америчкој Војној обавештајној служби за време рата а након његовог завршетка имао је и запажену цивилну каријеру као доцент савремене историје Блиског истока и Југоисточне Европе на Универзитету Мичиген. Пуковник Макдауел је био један од најбоље обавештених америчких експерата за Југоисточну Европу и Блиски исток а тврдио је да су Михаиловићеви четници (ЈВуО) били кључни фактор у борби против сила Осовине на Балкану. Пуковник Макдауел је боравио у штабу генерала Михаиловића од августа 1944. и био одлично обавештен ко је ко и ко се бори против кога у Југославији.

Ко је био Илија Поповић? Ели (како су га звали) је био амерички Србин који се и родио у САД коме су родитељи имигранти пореклом били из Лике. Одмах по уласку САД у Други светски рат (након Перл Харбура) америчка администрација је оформила своју централну обавештајну службу – ОСС (данашња ЦИА) у коју је регрутован и Ели. Убрзо је Илија послат у Југославију где се спустио падобраном и као амерички обавештајац и претставник се прикључио англоамеричкој савезничкој мисији при Титовом Врховном штабу. Убрзо је Илија сазнао да му је сва родбина побијена од стране усташа. Илија Поповић је након Југославије наставио каријеру у Европи а стигао је и до Кине где је постао лични пријатељ вође кинеских националиста Чанг Кај Шека.

Са своје стране, Фрањо Пирц (рођен и умро у Словенији, 1899.−1954.) је у својој војној каријери три пута мењао зараћене стране на простору Југославије а након рата имао успешну и војну и дипломатску каријеру код Јосипа Броза (био је и војни пилот аустроугарске војске у којој је служио и Јосип Броз 1914. на фронту у западној Србији). Сам Пирц је иначе типично огледало хрватске политике у Другом светском рату. Када је Немачка без објаве рата напала Краљевину Југославију 6. априла 1941. и бомбардовала Београд капетан Пирц је био на служби на војном аеродрому крај Београда у Батајници и то као командант ескадриле краљевског ваздухопловства (Други борбени пук Ваздухопловства Краљевине Југославије). Први налет немачких бомбардера није оштетио ваздушна пловила на батајничком аеродрому и Пирц је добио наредбу да све летелице са батајничког пребаци на нишки аеродром што је Пирц и урадио али је одмах по слетању авиона у Нишу спалио све летелице у ескадрили којом је командовао сем једне са којом је дезертирао Немцима који су га предали усташама.

У новоформираној усташкој НДХ Пирц је именован за заповедника ратног ваздухопловства са чином пуковника Хрватске домобранске гарде где је и остао све док није пребегао 1943. у Титов Врховни штаб пошто је схватио у ком правцу дувају ратни ветрови, тј. да Павелићева НДХ неће преживети рат. Под Брозовом врховном командом бивши усташки пуковник Пирц је именован за првог команданта југословенског ратног ваздухопловства добивши 1. септембра 1944. чин генерал-мајора а и одликован је Орденом партизанске звезде другог реда. Пирц је чак званично ушао у титоистички образовни систем као оснивач Брозовог Југословенског ратног ваздухопловства (НОВ и ЈА).

Међутим, то није био и крај успешне каријере Фрање Пирца код Јосипа Броза јер је Пирц након пензионисања из југословенског ратног ваздухопловства наставио службу али сада у дипломатским водама па је тако догурао и до амбасадора (велепосланика) ФНРЈ (1946.−1949.), гле чуда, баш у Аргентини и то још за живота бившег поглавника НДХ Анта Павелића који се преко ватиканских „Пацовских канала“ заједно са многим другим усташама након рата склонио у Аргентину. Пирц је у Аргентини остао као емигрант с обзиром да је опозван због његовог опредељења за Информбиро 1949. Ипак, убрзо се вратио у Југославију где је мирно живео иако је био ибеовац – нити је послат на Голи оток нити је прогањан. Треба напоменути да су поред Фрање Пирца и друге усташе укључујући и ноторне ратне злочинце потражили спас код Јосипа Броза и његових партизана где су пријатељски прихваћени и награђивани разним функцијама и војним чиновима (Рудолф Петовар, Хусеин Миљковић, Ибрахим Шатор, Марко Месић, Ибро Ибраковић, итд.).

На крају, занимљиво је да је Пирцово дезертерство следио и последњи командант Југословенског ратног ваздухопловства Хрват Генерал Антон Тус који је пребегао код Фрање Туђмана.

Post scriptum

Скреће се пажња (позорност) читаоцима да гореспоменути историјски извор о епизоди Јосипа Броза Тита са Фрањом Пирцом није још увек добио експертску верификацију веродостојности од стране Савеза „антифашиста“ Србије (мутант СУБНОР-а) на челу са извесним Александ(е)ром Краусом по занимању металург и једног од његових доврховника Златоја Мартинова који се издаје за магистра наука (није познато којих наука нити на ком универзитету је магистрирао и са којом темом магистарског рада нити ко му је био у комисији за одбрану). Иначе, овај Савез нема ни своју интернет презентацију већ само ФБ страницу. Савез је познат по јавној изјави његовог првог доврховника Др Александра Секуловића да је геноцидност кроз историју била битно обележје српског национализма.   

Проф. др Владислав Б. Сотировић

Вилњус, Литванија

Чланак је оригинално објављен на приватној онлајн презентацији аутора:

http://global-politics.eu/sotirovic/tito-ustase/