У Николајевско-Малицком манастиру се појавила интригантна фреска мучења грешника у аду, на којој су представљени зависници од интернета и демони који држе лап-топове са амблемом Epplа (овде:). У питању је савремена разрада иконографије Страшног суда, у којој се приказују сцене мучења грешника. Иконографија Страшног суда је у  спрези са иконографијом митарстава.

На жалост, данас се Страшни суд и митарства изузетно ретко сликају у храмовима, а њихова иконографија се код ширег круга верника доживљава више као алегорија и византинизам него као кључна есхатолошка чињеница. То је последица мањкаве катехизације верника, као и инфатилности савременог човека. Актуелна разрада ове ретке иконографије огледа се непотребним модернизмима, који привлаче пажњу јавности. Најпознатији модернизам у српској цркви налазимо у храму Христовог Васкрсења у Подгорици, где су у аду представљени Тито, Маркс и Енгелс. Сличне појаве савременог (свесног и несвесног) иконоборства образложио сам у тексту који је објављен на сајту "Борба за веру" (овде:). 

Намеће се питање дидактичког значаја оваквих модернизама, који настају из жеље да се Црква прилагоди свету како би је свет боље разумео. Овакве хуманистичке представе увек привуку пажњу, али не доприносе преображењу човекове личности. Резултати су управо супротни од жељеног - профанисање иконе и десакрализовање светог. Црква тако прихвата дух овога света, уместо да сведочи и преуми свет. 

Пракса је показала негативне резултате сличних покушаја приближавања Цркве свету. 

Када су монаси манастира Тумане свирали рок музику, љубитељи рока нису похрлили у Тумане. Али зато је овакав приступ светињи резултирао негодовањем верника, односно појавом неповерења према клиру. Америчко православље је било на издисају, док се није појавио старац Јефрем Аризонски. До доласка светогорског исихасте, амерички клир се прилагођавао и повлађивао свету организујући велике прославе, а свештенство је носило мантије само на Литургијама. Америчка потрошачка култура и робовање материјалним вредностима су убрзо устукнули пред аскетизмом Православља. Господ није дошао да донесе мир, него мач (Мт. 10,34). Свет лежи у идолопоклонству, које треба сломити силом Духа Светога. То је приступ Љубави, која не трпи мешање светлости са тамом (Кор. 6,14).

Човекова душа је по природи хришћанска, односно створена је по Икони Господњој. Насупрот идола овог света стоји Икона, а насупрот идолопоклонства - иконопоштовање. 

Верницима који долазе у храм није потребно да виде представе комуниста или зависника од интернета у аду, да би развили свест о штетности ових социолошких појава. Цркву чини и Свето Предање, које обухвата много тога што се подразумева. На средњевековним фрескама Страшног суда приказани су грешници са најчешћим гресима, али то не значи да неће бити осуђени они који нису приказани. Исто тако, католицизам је анатемисан као јерес, иако помесни Сабор светог патријарха Фотија није проглашен за VIII васељенски сабор.

Црквена уметност је ина, односно не од овог света. Она чува садржај побожне чистоте, односно оно што је  свето и иконично. Њој могу приступити верници у страхопоштовању пред неизрецивим и у подвигу очишћења срца.

Предлажем да се поменути модернизми на овим фрескама Страшног суда пресликају. 

Стефан Вујчић

дипл. иконописац

Академије СПЦ