На мејл нам се јавио један наш читалац, да са нама и нашим читаоцима подели своја запажања о посети патријарха Порфирија манастиру Тумане у Недељу мироносица (16. маја). Ево његовог писма:

„Молим вас да погледате, а верујем да јесте, одлазак патријарха Порфирија у Тумане. Погледајте његов улазак у цркву (снимак ниже), када се крсти (види се тај детаљ) и такозвано целивање иконе – односно он прилази икони до довољне удаљености, сагиње се као да ће је целивати (што је лицемерна акробатика), али је не целива! Да је истински целивао папи руку – то је признао (овде:). Али, православну икону није – да се не зарази. Па то је, драга браћо и сестре, дно дна! Поглавар наше Помесне Цркве не верује у благодатност свете иконе, већ се боји да ће се преко ње заразити!

А ко га дочекује у Туману? Недлежни корона-епископ Игњатије, и то са маском на лицу! Са маском коју не скида ни током Литургије! Е сад, како ми, обични верници, да без бојазни од заразе узмемо благослов од њих?! Како да се ми не плашимо да ћемо се заразити преко њихове руке, ако се они плаше да ће се заразити од Божијих светиња и у Божијим светињама?! Како да без страха приђем и узмем благослов од њих? И, имају ли они уопште благослов? Зар Бог Дух Свети силази на оне који Га хуле? А и патријарх Порфирије, и Игњатије и сви ови маскирани у цркви су хилитељи Духа Светога, јер верују да је вирус јачи од Трећег Лица Свете Тројице - Бога Духа Светога!

Додао бих и да сам био 8. маја у цркви Светог Марка на Ташмајдану, када је патријарх служио и да ми је први утисак то што патријарх не причешћује своје вернике. Други утисак, односно неправилност – је да је био само један опход око цркве, једном смо само симболично прошли (уместо три пута), и читано је само једно Јеванђеље.

Све ово има само привид држања црквених правила и Типика, али је празно и прозирно глуматање.

После овог што сам навео, а видео, отворићу 4-ро а и 8-ро очију, што и свима саветујем. Јер, овај - на мућку изабрани патријарх - очито почиње да спроводи политику такозване „Васељенске патријаршије“, односно јеретика и расколника са Фанара. Међутим, треба му ставити до знања да постоје словесне овце – они који се труде и имају страха Божијега (или се труде да га задобију) и који из поштовања према Светом Сави и Светим Мученицима и свим Светима ни по коју цену неће прихватити и спроводити оно што није по Предању и Уставу наше Цркве.

Што се мене тиче, ја јесам грешник и нисам достојан овог времена које ми је дато за покајање, али ме је страх да ови безаконици и безбожници не одвуку на своје јеретичке странпутице силни народ. Молимо се Богу да све нас сачува у ова зла времена.

Милан. С.“