Парадоксално, подозрење од заразе током Литургије се нарочито очитује код неких који су највише говорили о важности Свете Тајне Евхаристије и потреби за честим причешћивањем (типичан пример за ово је епископ браничевски Игњатије Мидић - нап. "Борба за веру").

Клирик са маском на лицу као да поручује Богу:

„Боже, овај Твој Свети Храм, Твоја Света Литургија- Тајна Вечера- Света Трпеза, Твоје Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа- ипак није довољно безбедно, ни довољно сигурно место за мене Твога архијереја и свештенослужитеља. Усуђујем се рећи да ниси Боже довољно добро и ниси довољно поуздано устројио ову Твоју Свету Службу- Евхаристију, зато Боже ја тај Твој недостатак сада исправљам стављајући себи на уста и нос маску, јер се тек тако осећам довољно безбедно и без страха за свој живот и своје здравље. Пошто Ти Боже ниси у стању да на овоме светоме месту у којем обитавају нестворене енергије Духа Светога заштитиш ни мене ни мога ближњег, ја ето и себе и њега сада штитим маском на своме лицу. Не Христе, ниси Ти Тај који преноси болест, смрт и заразу, али тек маска на моме лицу чини да се ја у Твојој непосредној близини осећам довољно сигурно и безбедно.“

Владико, свештенослужитељу, ако немаш страха Божијег, ако те је страх од смрти и болести, боље ти је, седи изолован у своме владичанском двору, у своме дому, и не долази да се причешћујеш. Ако се бојиш да се не заразиш, немој да служиш и немој да се причешћујеш.

Цару царево а Богу Божије, али ако се царев закон коси за законом мога Бога, онда не могу да служим и Богу и мамону.

Клирик, било архијереј или свештеник, који са маском на лицу врши Свете Тајне и служи Свету Литургију, подсећа на извор Живе Воде који сопственим страхом од заразе и ношењем маске прља и загађује тај исти Извор.

Заправо маском на лицу клирик пориче благодатне силе, енергије Духа Светога и присуство Живога Христа Бога на Светој Литургији; гази и вређа исти Онај Извор благодатних сила који се даје свештенослужитељу при његовом рукоположењу. Због тога је одговорност клирика много већа од одговорности обичног мирјанина. Такав клирик говори о љубави, али пошто ни сам није спреман да принесе себе на жртву, његова је љубав празна. Такав само има изглед побожности, али се силе њене одрекао.

Парадоксално, подозрење од заразе током Литургије се нарочито очитује код неких који су највише говорили о важности Свете Тајне Евхаристије и потреби за честим причешћивањем.

Они тобоже верују да Причешће не преноси заразу, а истовремено носе маске да се не би заразили. А сви се причешћујемо из исте Чаше.

Ова духовна шизофренија је нарочито кулминирала кривицом и недореченошћу самих архијереја, који нису заузели јединствен став и гледиште овим поводом, те су тако додатно дестабилизовали верни народ и унели још већу конфузију међу верујућима.

По свему томе, служење и побожност клирика који се више боји болести него ли самога Бога, се ни мало не разликује од службе једног протестанта или неког иноверника. Сећамо се времена иконоборства, када су многи архијереји кренули против светих икона. Слична ситуација је и сада, са том разликом што се сада напада Света Тајна Евхаристије и нападају се Нестворене Енергије Духа Светога. Ако један клирик у условима када више нико од њега ни не тражи да носи маску, наставља да је носи и да тако сведочи свој страх, да тако лако одустаје од жртвене љубави зарад Христа, шта би се од њега могло очекивати у случају озбиљнијих прогона Имена Христовог ради. Веру су претворили у празно лелујање ваздуха и голу проповед. Зато су им беседе иако пуне говора о љубави, смирењу и послушности, празне и не дотичу се људских срца.

Господе помилуј нас!

†††
          Старац Евменије – скривени светитељ наших времена

Свети старац Евменије Саридакис био је духовно чедо светог Никифора Лепрозног. Прославља се 23. маја.

Са 17 година (1948) постао је искушеник у манастиру Светог Никите, на Криту; три године касније (7.4.1951) пострижен је у монаха Софронија, а 1964. у велику схиму. Када је напунио 23 позван је да служи војску, када је оболео од лепре, због чега је смештен у болници за лепрозне у Атини. Убрзо сасвим оздравља, без и једног трага и ожиљка на свом телу, но и поред тога желео је да остане да служи лепрознима. Ту упознаје св. Никифора Лепрозног који му постаје духовни отац.

Када је напунио 43 године рукоположен је у јеромонаха, и добио име Евменије 19. априла 1975.

Упокојио се 23. маја 1999. у болници Евангелизмос (Благовести), у својој шездесет осмој години.

Митрополит Неофит морфски је упознао јеромонаха Евменија у болници за заразне болести у Атини,1981. Старац Порфирије саветовао је народу да одлази до Старца Евменија по благослов, говорећи да је он скривени светитељ нашег времена. Свети Старац Порфирије је Митрополиту Неофиту, у то време студенту права, говорио: „Благо теби, јер по Промислу Божијем имаш двојицу светих духовника: Старца Јакова (Цаликиса) са Евије и Старца Евменија (Саридакиса), а ја немам ниједног. Доведи ми о. Евменија овде, тај сасуд Духа Светога, који је мало њих препознало. Такав светитељ се рађа једном у двеста година!“ Тако су на молбу Старца Порфирија, Светог Евменија довезли колима. Када је после исповести изашао из келије Старца Порфирија, његово лице је сијало као Мојсијево кад је сишао са Синаја.

Извор: "Агиорит Агиорит"@Youtube