О Ави Агатону сви су говорили лепо. То су признавале чак и стене. Како се један такав свети човек не појави поново међу подвижницима?

Тако је како ти кажем. Ава Агатон је нешто посебно, стално је говорио стари Аврамије, трговац из Александрије. А Јаков, Јелин, слушао га је задивљено:

– Пре неки дан, настави стари Аврамије, када сам ишао да купим корпе од пустињака, затекох Старца међу ходочасницима и монасима. У почетку сам био у недоумици. Које овај који говори? Ава Агатон, рекоше ми. Ма, не личи на Аву Агатона. Не може бити да је Ава Агатон тако обичан. Па ипак, био је то Старац главом. Одећа му једноставна, лице светло и јасно попут кристалне воде по којој сунце безбрижно светлуца. Речи му слатке као мед, шириле су наоколо спокој. Говорио је о љубави док су му очи сијале. Глас му је имао сву чежњу човека који је знао да воли. Мало подаље седео је један млад монах са лепим, ведрим лицем, који врло скромно затражи дозволу да упита: „Кажи нам, Старче, рече младић, „како се ова љубав према нашем брату може показати?“ Тада Ава Агатон засија од светлости која преплави и очара све. Љубав је, дете моје, одговори Старац, то да нађем једног губавца, да му дам моје тело а ја да узмем његово. Ове Старчеве речи нас протресоше. Нико од нас не могаше да каже ништа, рече стари Аврамије и ућута.

– Никада нисам чуо тако нешто, рече Јаков. А стари Аврамије настави са сузама у очима.

– Годинама одлазим подвижницима, али још нисам срео таквог човека који би за своју браћу дао чак и сопствени живот.

– Слава Богу који и данас има такве људе, додаде Јаков

– Слава му хиљаду пута, сложи се стари Аврамије.

– Ипак нас занесе разговор, а посао не чека. До виђења, рече Јаков и устаде да иде.

– С Богом. Срећан пут, рече стари Аврамије.

Два пријатеља се растадоше и сваки пође својим путем.

Одмаче дан и око поднева од северног дела града, који гледа на пустињу, пристигоше неки сиромашни пустињаци да продају корпе на главној пијаци. Међу њима бејаше и Ава Агатон. Долажаше ћутке, натоварен корпама предивне израде, које су биле ручни рад монаха. Продавали би их по градовима и од то мало новца могли су да се издржавају. Старци уђоше у град а свет их поздрављаше са „благослови“. Сваки заузе своје место, а последњи од свих Ава Агатон.

Но, изненада, тамо где стаде, један сиромашни старац, који не могаше чак ни да хода, рече јецајући Старцу:

– Не остави ме, Аво. Пусти ме овде близу тебе, немам никога на свету. Ево, овде ћу сести и нећу ти нимало сметати.

Од свег срца, рече Старац и поређа корпе поред себе.

Убрзо корпе Аве Агатона, исплетене брижљиво и са љубављу, почеше да се продају једна за другом.

– Колико си новца зарадио, добаци просјак некако чудно.

– Три новчића, рече једноставно Ава Агатон, не узбуђујући се због ове контроле необичног просјака.

– То је прилично, поново се јави просјак и настави:

Купи ми мало хлеба јер данима ништа нисам јео.

– И то те брине? Одмах ћу, рече Ава и оде да испуни његову жељу.

Убрзо је просјак из Старчевих руку јео врућ хлеб. Време пролазаше а Ава Агатон настави да продаје оно мало котарица које су му преостале.

– Колико новчића имаш Аво, упита изненада просјак.

– Мислим опет три, одговори доброћудно Старац.

– Хоћеш ли ми купити мало воћа и неки слаткиш од оних на пијаци? рече просјак.

– Од свег срца, рече Старац, и по други пут оде да купи воћа и слаткиша за необичног просјака.

Нешто касније просјак је јео последњи комад слаткиша, а Старац се спремао да се врати натраг у своју колибу без имало љутње што је све своје новце дао за љубав брату. Но, међутим, све је то учинио веома предусретљиво, иако задуго неће имати ни парче хлеба.

– Сада ћеш да идеш? упита га просјак.

– Треба да се вратим натраг у пустињу, рече му Ава.

– Онда ћу ово тражити од тебе. однеси ме одавде до главног пута, па одатле иди за пустињу.

– Од свег срца, одговори Ава Агатон и насмеши се пртећи просјака на леђа.

– Ноге га нису слушале и како је још од јутрос био врло уморан, једва је ишао. Пошто је са необичним просјаком на својим леђима допешачио до главног пута који полази за пустињу, спремаше се да га ту остави. Али, изненада неки небески глас испуни све:

– Благословен да си и на земљи и на Небу. Један у бело обучен анђео налазио се на месту неугледног просјака, преплављен светлошћу и божанском благодаћу. Дошао је од Божијег Трона да искуша срце смиреног Агатона, јер Бог овенчава трпељивог човека и богато га дарује својим благословом.

Извор: "Подвижничка слова"