Господ ме је удостојио да читавих седам година служим као свештеник у капели затвора „Прункул“ у Кишињеву. Волонтери међу затвореницима помагали су ми око певања и читања на службама. Њихове обавезе су такође укључивале припрему осталих затвореника за Свете Тајне Исповести и Причешћа. Дан раније, давали су им на читање молитвеник или неку другу књигу из наше скромне библиотеке.

Желео бих да вам испричам о догађају који се десио у јесен 2008. године. У затвору у којем сам служио налази се болница у којој се лече и жене и мушкарци. У једној од ћелија за жене на хируршком одељењу налазила се циганка по имену Земфира. Један од мојих помоћника једном је дошао код њих и питао да ли неко жели да дође на службу у храм. Са собом је понео молитвеник за оне који су се желели припремити за исповест и причешће. Земфира је одговорила: „Желим да дођем у храм, али не требају ми твоје књиге“.

Земфира је имала око 36 година, била је веома лепа и, како сам разумео, „разуздана“. У затвору је од 16. године због убиства свог новорођеног детета и других тешких кривичних дела.

Ујутро је Земфира дошла на службу у капелу. Тог дана, пре службе, прочитали смо три канона: Господу нашем Исусу Христу, Пресветој Богородици и Анђелу чувару, као и правило пред Свето Причешће. Земфира је стала иза свих на вратима и почела да вандализује. Увртала је речи својих молитви и скарадно гестикулирала рукама. Наравно, она је у великој мери ометала и мене и друге затворенике, мушкарце и жене, којих је било око 35 људи. Али нико од њих није се усудио да јој каже ни реч, јер је она имала велики ауторитет у свету преступника. Упркос релативно младој доби, била је на врху затворске хијерархије и сви затвореници су је поштовали, а многи су је се и бојали.

Затвореници су се стално окретали и при погледу на њена шегачења нису могли да се уздрже од смеха. Пришао сам јој и рекао:

- Како се зовеш?

- Земфира, - одговорила је она.

- Буди тиха, молим те.

- „У реду“, - рекла је и наставила да се понаша као и пре.

После прочитаних молитава, исповедио сам све затворенике.

Једној жени, која је била сусетка Земфире, рекао сам: „Данас не могу да те причестим. Мораш да испуниш епитимију коју ћу ти дати, а онда ћеш за две недеље моћи да се причестиш“. После тога обратио сам се Земфири:

- А ти нећеш да се исповедиш?

- Не. Јер, ако ти кажем своје грехе, ти ћеш оседети пре времена.

- Зашто си онда дошла у храм? Не исповедаш се, не молиш се и не слушаш службу... Јеси ли просто изашла у шетњу?

- Не, дошла сам да видим да ли је наш свештеник згодан! - дрско је одговорила. Тада сам са уздахом рекао: "Господе,  нека буде воља Твоја!"

Две недеље касније, послао сам свог помоћника у Земфирину ћелију - жени којој сам дао епитимију, како бих је подсетио на Причешће и пренео да се може припремити за примање Светих Тајни.

Мој помоћник им је дошао с молитвеником у рукама и рекао: „Баћушка је рекао да се припремите за причешће и прочитате се предвиђене молитве“.

Ка њему је одједном поскочила Замфира.

- Ја такође желим сутра у храм.

- Не, ти нећеш поћи, зато што си се прошли пут лоше понашала на служби.

- Молим те, и ја желим да идем! Дај и мени да прочитам свету књигу.

Мој помоћник јој је дао Псалтир.

Ја не знам шта је она тачно прочитала и колико времена је читала, али сутрадан ми је пришла њена сусетка и рекла:

- Оче, Земфири нешто није у реду са главом. Изгледа да ће полудети.

- Не разумем... објасни детаљније...

- Плакала је целу ноћ. Чита мало - и у сузама. Чита - и опет у сузама. Не знам шта је читала тамо, али плакала је као никада пре...

Када сам исповедио све затворенике, отишао сам да видим Замфиру. Клечала је у углу. Лице јој је било натекло од суза. Ћутала је.

- Ти хоћеш на исповест?

- Да, оче, хоћу. Али, ја се нећу исповедати тако као други.

- Него како?

- Ја хоћу да се исповедам наглас, тако да ме сви затвореници чују.

Довео сам је у храм и стао пред икону Спаситеља. А Земфира се окренула према затвореницима и почела да се исповеда пред свима! Њена исповест је трајала је 45 минута. Сваки је грех зазивала сузама, а затим се поклонила до земље и рекли: „Опростите ми, молим вас“.

Кад је завршила, помислио сам да бих је требао причестити. Али према правилима Светог Василија Великог, морао сам да је одлучним од Причешћа на три стотине година - она ​​је починила тако тешке грехе. Из њених речи схватио сам да ју је бака крстила у детињству, али се никада није причестила. Дакле, ово је требало да јој буде прво Причешће. Тог дана није јела ништа од јутра. Помислио сам: „Шта би Христос учинио после такве исповести?“ И молио се Господу овим речима: „Господе, ако је недостојно причешћујем, молим Те, не кажњавај је, нека тај грех буде на мени“. И причестих је.

После Причешћа лице јој је блистало од радости, и певала је: „Алилуја!“. Била је у таквом весељу, што се ретко може наћи чак и међу уцрковљеним православцима, који живе на слободи у свету.

Увече ме је позвао затворски чувар: „Оче, наша Земфира је мртва“.

У 21 сат стигао сам у затвор и питао њену сусетку из ћелије шта се догодило. Она ми је рекла:

- Оче, била је тако радосна због Причешћа! После службе молила се Богу, разговарала са мном о Богу, о покајању, о вери, о љубави и поново оплакивала своје грехе. У осам увече рекла ми је: „Не осећам се баш најбоље“.

Отишла је под туш, окупала се, па обукла најбољу одећу и рекла: „Сад ћу умрети, дајте ми свећу“.

Донели су јој свећу, окренула се од нас лицем према зиду и умрла!

Следећег дана лекари су одржали конзилијум. Земфира је требала оперисати килу, али није имала озбиљнију болест која би могла да изазове изненадну смрт.

Мислим да наш Многомилостиви Господ стрпљиво чека обраћење сваког грешника, као што се догодило са благоразумним разбојником на Крсту. А када Му се човек обрати свим срцем, узима га к Себи. Ко зна шта ћемо видети на дан Другог Доласка Христовог - сви ми који себе сматрамо нечим значајним и презиремо оне који су одбачени у овом свету?

Јереј Виорел Кожокару (Кишињев, Молдавија)

Извор: https://www.youtube.com/

Преузето са: «Трость Скорописца»

Превод са руског и приређивање: „Борба за веру“