У Политикиној рубрици Кухињски времеплов објављен је занимљив текст „Браварско мезе“ Милоша Лазића (25. август 2021. г.) који даје битан допринос разумевању живота, дела и нарочито револуционарног пута „највећег сина свих наших народа и народности“ – Јосипа Броза Тита.

У тексту је дат и комплетан рецепт за једно од најомиљенијих Титових посластица – Загорске штрукле, који је он из свог завичаја донео у „ослобођени“ Београд и којима се сладио наредних 35 година.

Нашој јавности су мање више познати послератни сладокусачко-кулинарски манири доживотног председника СФРЈ на шта указује и посебна монографија његовог личног кувара г. Карапанџића о кулинарским специјалитетима које је припремао Титу. Међутим, његовим биографима је до сада промакло да истраже Титово кулинарско сладокуство за време самога рата, тј. кулинарски део његове опсежне револуционарне борбе која га је на крају довела до Белог двора на Дедињу.

У намери да конструктивно допринесем реконструкцији Титовог револуционарног карактера презентовао бих строго поверљив архивски документ београдске специјалне полиције о Титу од 13. децембра 1943. г. а који се према мојим сазнањима налази (налазио) у Архиву Југославије под сигнатуром 838, ЛФ ЈБТ III-11/15. Аутор документа је Управа Града Београда, Одељење специјалне полиције а као адресант-прималац Претседништво Владе у Београду.  

Подаци стари неколико месеци које укључује овај документ су са терена у Црној Гори а садрже појединости о партизанским акцијама, о личности њиховог врховног команданта Тита, његовом начину живота, као и односу између њега, његових најближих сарадника и његове војске. Све информације су примљене од особа које су пре извесног времена дошле из Црне Горе. Тито је према овим информерима био средњег раста, углађене (кицошке) спољашњости, носио је новије грађанско одело и говорио једним поквареним српским језиком, који личи на кајкавски. Титов начин живота се потпуно разликовао од живота осталих било његових најближих сарадника било војника, јер докле Тито има изобиљну храну, разне слаткише и живи неморалним животом и има крај себе једну младу девојку са којом је и раније живео, дотле његови партизани добијају врло слабу храну. Овако слабу храну су добијали чак и болесници – рањени партизани. Према овом документу, приликом покрета са планине и места званог Горањско партизани су спалили сву архиву, као и саму зграду у којој су били, па чак и 40 својих најтежих рањеника, што су они често и радили.

Да су и Тито и његов тзв. ВШ НОВ и ПОЈ уживали у обиљу квалитетне хране сведочи британска мисија на острву Вису лета 1944. г. Овако високоуглађене кулинарске манире Тито је даље развијао и унапређивао након рата што се између осталог може прочитати и у књизи његовог личног дворског кувара г. Карапанџића.

У постреволуционарном деловању на врхунцу своје политичке моћи и утицаја, бар према неким тврђењима, Тито никада није два пута облачио исто одело нити обувао исте ципеле а са Фиделом Кастром је вероватно имао спонзорски уговор о рекламирању кубанских томпуса које му је вођа кубанске револуције редовно слао. Тито је на крају и преминуо од претераног дувањења и свакодневног испијања боце вискија. Да ли се овде радило о аустроугарском васпитању или о скоројевићској менталној природи сина једног загорског кулака остаје да се накнадно утврди.

За разлику од Тита, Дражу Михаиловића, уколико незнате о коме је реч, сигурно не би сматрали за неког (врховног) команданта па чак ни вишег официра јер је по својој ратној гардероби више личио на неког локалног сељака или планинског пастира него на врховног команданта војске једне међународно признате државе и то у чину генерала (легално и легитимно добијеног и заслуженог).

Проф. др Владислав Б. Сотировић

Вилњус, Литванија

ПОМОЗИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

НЕКА БИ ВАМ ГОСПОД УЗВРАТИО ИЗОБИЉЕМ СВОЈИХ ДАРОВА!