1992. године, оригинална Конвенција УН о биолошкој разноликости спроведена је паралелно са Конференцијом Агенде 21 под називом Конференција УН о економском развоју (UNCED). Обе су одржане у Рио де Жанеиру у Бразилу, а биле су спонзорисане од Програма Уједињених нација за животну средину (UNEP), Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу (UNESCO) и од Међународне уније за очување природе (IUCN).

Агенда 21 названа је „агенда за 21. век“ и била је усредсређена на одрживи развој, економски систем заснован на ресурсима који веома личи на историјску технократију.[1]

Према Међународном институту за одрживи развој:

Одрживи развој је дефинисан на много начина, али најчешће се цитира дефиниција из Наше Заједничке Будућности, такође познато као Брундтланд-ов извештај:

„Одрживи развој је развој који задовољава потребе садашњости без угрожавања способности будућих генерација да задовоље своје потребе.“[2]

Књига Наша заједничка будућност објављена је 1987. и постала је план за конференцију у Рију само 5 година касније. Аутором и шефом студије УН познате као Брундтландова комисија, председавала је члан Трилатералне комисије Гро Харлем Брундтланд. Била је премијер Норвешке, а раније министар животне средине. Није изненађење да је члан Трилатералне комисије креирао ову политику која је буквално окренула свет наглавачке. У ствари, Трилатерална комисија је 1973. првобитно изјавила да ће њихови чланови створити њен самопроглашени „Нови међународни економски поредак“. (види Трилатерале над Вашингтоном, tom I и II, Wood & Sutton)

Конференција у Рију је предложила питање, шта се може учинити да се свет спасе од прекомерног развоја који изазива загађење, глобално загревање, губитак кишних шума, итд. Одговор је био да је потребно више развоја и то од истих актера који су раније уништавали станишта и пљачкашке нације. Другим речима, било је потребно више развоја да би се избрисали ефекти претходног развоја. Брундтланд је убедио УН да то на неки начин има смисла и касније је то усвојено као „агенда за 21. век“ 1992. године.

Други су то видели као илузију. Два истраживача и аутора из области животне средине су у својој књизи The Earth Brokers приметили: „слободна трговина и њени промотери су се сматрали решењем за глобалну еколошку кризу.“[3]

Нису могли бити грубљи:

„Ми тврдимо да је УНЦЕД подстакао управо онај тип индустријског развоја који је деструктиван за животну средину, планету и њене становнике. Видимо како ће, као резултат УНЦЕД-а, богати постати богатији, сиромашни све сиромашнији, док се све више планета уништава у том процесу.”[4]

У 2021. овај резултат се није могао јасније сагледати: богати су енормно увећали своје богатство, сиромашни су на дну, а планета и њени економски системи су у дроњцима.

Како смо стигли овде? Ево првог наговештаја њихових закључака:

„Ни Брундтланд, ни секретаријат, ни владе нису израдили план за испитивање негативних утицаја слободне трговине и индустријског развоја. Уместо тога, написали су конвенцију о томе како да ’развију‘ коришћење биодиверзитета путем патената и биотехнологије“.[5]

За све остало што је УНЦЕД тврдио да јесте, његова права мисија је била да користи биодиверзитет за добробит биотехнолошке индустрије.

Ова чињеница је углавном била занемарена све до Велике (пандемијске) панике 2020. године, када је постало очигледно да је глобално преузимање оркестрирано од стране елемената те исте биотехнолошке индустрије.

Агенда за 21. век, заиста.

Шта биодиверзитет заиста значи

Када сам научио шта да тражим, видео сам то свуда. Почнимо са нашом заједничком будућношћу (Брундтланд, 1987):

„Различитост врста је неопходна за нормално функционисање екосистема и биосфере у целини. Генетски материјал дивљих врста доприноси милијардама долара годишње светској економији у виду побољшаних врста усева, нових лекова и материјала за индустрију”. [6]

Специфичан развој биодиверзитета се види у Поглављу 6, Врсте и екосистеми: Ресурси за развој:

„Врсте и њихови генетски материјали обећавају да ће играти све већу улогу у развоју, а појављује се моћно економско образложење за јачање етичких, естетских и научних разлога за њихово очување. Генетска варијабилност и материјал гермплазме врста доприноси пољопривреди, медицини и индустрији, и вредан је много милијарди долара годишње… Ако нације могу да обезбеде опстанак врста, свет се може радовати новој и побољшаној храни, новим лековима, и новим сировинама за индустрију“.[7]

Даље, Брундтланд наводи:

„Огромне залихе биолошке разноврсности су у опасности да нестану баш у тренутку када се наука ослања на то како да искористи генетску варијабилност кроз напредак генетског инжењеринга… Заиста би била мрачна иронија када би нове технике генетског инжењеринга почеле да нам омогућавају да завиримо у разноврсност живота и ефикасније користимо гене за побољшање људи, погледали смо и открили да је ово благо нажалост исцрпљено”. [8]

Закључак #1: Реч „биодиверзитет“ је објашњено да значи „генетски ресурси“. Гени су нешто што треба искористити и користити ефикасније него што се користи у њиховом природном стању.

Враћајући се на The Earth Brokers, запажања аутора пружају извештај очевидаца о томе шта су заправо видели на самиту УНЦЕД-а и Конвенције о биодиверзитету:

„Конвенција имплицитно изједначава разноликост живота – животиња и биљака – са разноликошћу генетских кодова, који представљају генетске ресурсе. Чинећи то, разноликост постаје нешто чиме савремена наука може да манипулише. Коначно, конвенција промовише биотехнологију као „неопходну за очување и одрживо коришћење биодиверзитета“. [9]

Ако постоји било каква сумња шта је циљ, они закључују овом запањујућом изјавом:

„Главни улог који је покренула Конвенција о биодиверзитету је питање власништва и контроле над биолошким диверзитетом… главна брига је била заштита фармацеутске и биотехнолошке индустрије у настајању“. [10]

Да би поткрепили ту мисао, аутори су отворено рекли, „они су написали конвенцију о томе како да ’развију‘ коришћење биодиверзитета путем патената и биотехнологије.“[11]

Пажљиво запазите да власништво и контрола над генима нису били споредна ствар или мањи улог: то је била ГЛАВНА СТВАР!

Закључак #2: Генетски ресурси значе да генетски материјал треба да буде у власништву, експлоатисан и контролисан путем генетског инжењеринга који спроводи биотехнолошка индустрија.

Закључак #3: УНЦЕД и Агенда 21 су у великој мери били димна завеса која је замаглила стварност Закључка #2.

Упркос чињеници да се од конференције УНЦЕД-а очекивало да премости јаз између севера и југа, било је очигледно да њоме у потпуности доминирају развијене нације севера. Еартх Брокерс је објаснио да су сва решења обезбедили „западна наука, западна технологија, западне информације, западна обука, западни новац и западне институције“. [12]

Закључак #4: Трећи свет се стварао да буде још једном опљачкан, у име одрживог развоја и биодиверзитета. Награда је генетски инжењеринг и власништво над добијеним генетски модификованим производима.

То је доследно у документима УН

Исте године када је одржана конференција УНЦЕД-а, 1992. године, УНЕП и ИУЦН објавили су Глобалну стратегију биодиверзитета као „Смернице за акцију за очување, проучавање и коришћење Земљиног биотичког богатства на одржив и правичан начин“. [13] Представљене су исте теме, али пажљиво како би се добило учешће трећег света. За све нове очекиване приходе које су генерисале биотехнолошке компаније, земљама порекла је обећан ток прихода од тантијема.

Под поднасловом, Промовисати препознавање вредности локалног знања и генетских ресурса и афирмисати права локалног становништва, наводи се забринутост око права интелектуалне својине (ИПР):

„Сваки уговори о прикупљању треба да одражавају концепт правичне накнаде и одговорности, а кодекси понашања треба да се примењују на сакупљаче генетских ресурса, антропологе или друге истраживаче који проучавају локалне људе или управљање локалним ресурсима. У неким случајевима могу бити потребни уговори да би се обезбедио повратак ауторских хонорара или других бенефиција локалним заједницама или појединцима”. [14]

На другом месту је наведено: „Пошто биотехнологија зависи од биодиверзитета за своје сировине, вредност генетских ресурса ће расти са индустријом.“[15]

Закључак #5: Биодиверзитет се не односи на очување врста, већ је пре извор сировина за биотехнолошку индустрију, за коју би требало да плаћа тантијеме за комерцијалне производе на првобитном месту сакупљања.

Наравно, десило се управо супротно. Монсанто је, на пример, развио и патентирао генетски модификовано семе усева, а затим наставио са приморавањем фармера да плаћају тантијеме за коришћење семена, уместо обрнуто. Наслови попут „Монсанто малтретира мале фармере“, „Аргентински фармери ће плаћати тантијеме семенским компанијама“ и „Како је Монсанто писао и прекршио законе за улазак у Индију“ били су уобичајени.

Заиста, публикације као што су Глобална стратегија биодиверзитета и Глобална процена биодиверзитета биле су потребне само да би се добили потписи 196 или више нација света да пристану на фантазију која се никада неће десити. Једном потписани документи, Уједињене нације и њени безбројни НВО актери ће држати те нације у складу са уговорима и споразумима, без обзира на штету и бол који се наносе тим истим нацијама.

Промена игре: Глобални оквир биодиверзитета после 2020

На исти начин на који је Агенда 21 ажурирана Агендом за 2030., 2015. године, Глобална конвенција о биодиверзитету се тренутно усавршава Глобалним оквиром за биодиверзитет након 2020. године. Иако ће кулминирати 2022. године, радне групе су заузете од 2020. стварајући различите елементе који ће ући у завршени оквир.

Будући да су биотехнологија и генетичка наука тако брзо напредовале у последњих 25 година, претходна фраза „генетски ресурси“ се сада сматра неприкладном за будућност и замењена је фразом „информације о дигиталном секвенцирању генетских ресурса“:

Према Националном институту за истраживање људског генома, концепт „дигиталног секвенцирања“ је описан као:

„Секвенцирање ДНК значи одређивање редоследа четири хемијска градивна блока – названа „базе“ – који чине молекул ДНК. Ова секвенца говори научницима о врсти генетске информације која се носи у одређеном сегменту ДНК. На пример, научници могу да користе информације о секвенци да одреде који делови ДНК садрже гене, а који део носи регулаторна упутства, укључујући или искључујући гене. Поред тога, што је још важније, подаци о секвенци могу истаћи промене у гену које могу изазвати болест.

У двострукој спирали ДНК, четири хемијске базе се увек везују за истог партнера и формирају „парове база“. Аденин (А) се увек упарује са тимином (Т); цитозин (Ц) се увек упарује са гуанином (Г). Ово упаривање је основа за механизам којим се молекули ДНК копирају када се ћелије деле, а упаривање такође лежи у основи метода помоћу којих се ради већина експеримената за секвенцирање ДНК. Људски геном садржи око 3 милијарде базних парова који наводе упутства за стварање и одржавање људског бића”. [16]

Принцип је идентичан за све облике живота на земљи, од којих сви имају ДНК која се може секвенцирати и унети у компјутер за складиштење, проналажење и анализу. То такође предвиђа синтетичку биологију где се ради ДНК реинжењеринг на начине који се не јављају у природи, зарад „побољшања“ и „благостања“ за животну средину.

Према Извештају отворене радне групе о глобалном оквиру за биодиверзитет после 2020. на њеном трећем састанку (авг.-септ. 2021.):

[Радна група] „препознаје суштинску везу између генетских ресурса и информација о дигиталној секвенци о генетским ресурсима, као и обим биоинформатичких алата у дизајну и креирању нових информација о дигиталној секвенци о елементима генетичких ресурса који су створени вештачки; да информације о дигиталним секвенцама о генетским ресурсима нису генетски ресурси како је дефинисано у Конвенцији о биолошкој разноврсности (1992); да је приступ и коришћење информација о дигиталној секвенци о генетским ресурсима корисно за истраживања која се односе на очување и одрживо коришћење биодиверзитета, безбедност хране, здравље и друге важне секторе, укључујући комерцијалне примене које резултирају комерцијалним производима”. [17]

Занимљиво је да друга ставка напомиње да „сваки приступ одређивању информација о дигиталној секвенци о генетским ресурсима треба да обезбеди посебан статус патогена са потенцијалом пандемије.“[18]

Рећи да су ова промена дефиниције, приступа и значења незнатна оповргава се чињеницом да је фраза „информације о дигиталној секвенци о генетским ресурсима“ употребљена 167 пута на 167 страница документа; односно у просеку једно помињање по страници. Да, то је главна доктрина и то је велика промена прилика за биотехнолошку индустрију да се меша у све животне системе на земљи како би их учинила „одрживијим“.

Закључак #6: Сви облици живота треба да буду дигитално секвенционирани, смештени у базу података, признати као глобално заједничко добро и доступни за „лиценцирање“ од стране биотехнолошке индустрије.

Закључак

Мапирање људског генома трајало је већи део 1990-их. Мапирање људског мозга, које је започето 2010. године, практично је завршено. Сада, мапирање све ДНК на земљи, укључујући људску ДНК, је следећи велики технократски/трансљудски сан. Исход ће бити генетска манипулација било којим или свим живим бићима и стварање синтетичке ДНК која тренутно не постоји у природи.

Све ово је усмерено ка главном циљу који су истраживачи и аутори погрешно тумачили. Сада поприма застрашујућу димензију:

„Глобални оквир за биодиверзитет после 2020. се заснива на Стратешком плану за биодиверзитет 2011-2020. и поставља амбициозан план за спровођење широке акције како би дошло до трансформације друштвеног односа према биодиверзитету и како би се осигурало да до 2050. године заједничка визија живљења у складу са природом буде испуњена“. [19]

Како да стигнемо одавде дотле? Исти рад говори о својој „теорији промене“ коју подржава на слици испод:

Кључеви за тумачење ове скице садржани су у раду.

Никада се тачно не наводи ко тачно дели ову такозвану визију „живота у складу са природом“, али свакако то није онај ко схвата чињенице изнете у овом раду. Иза добронамерних концепата као што су елиминисање сиромаштва и образовање за све, крије се кадар генетских инжењера који намеравају да учине живот „одрживим“ на планети земљи једноставном променом структуре и природе живота који троши ресурсе, укључујући само човечанство.

Луди глобални поход за убризгавањем синтетичке мРНК и синтетичке ДНК у руке сваког човека на земљи требало би да има мало више смисла за читаоца. Ово је њихова заједничка визија да премосте јаз између човечанства и природе како би „живели у хармонији“ са њом, да уравнотеже размере ресурса и потрошње, да створе нова тржишта за нове производе, да оживе трансљудски сан о модификацији ДНК за постизање продужења живота и на крају бесмртности.

То нам се дешавало пред носом док је пажња свих била усмерена на друга питања. Оно што смо мислили да су кључна питања Агенде 21, Агенде 2030, Конвенције о биодиверзитету, итд., заиста су била права питања, али нису била главна.

Заиста, главно питање је преузимање целокупног генетског материјала на земљи.

Фусноте

[1] Wood, Patrick M. (2015). Technocracy Rising: Тројански коњ глобалне трансформације, Кохерентно издаваштво.

[2] https://www.iisd.org/about-iisd/sustainable-development

[3] Chatterjee and Finger (1994). The Earth Brokers: Моћ, политика и светски развој. Routledge. стр. 40.

[4] Ибид. стр. 3

[5] Ибид. стр. 171.

[6] Brundtland, Khalid et al. (1987). Наша заједничка будућност, Oxford Press, стр. 13.

[7] Ибид. стр. 147.

[8] Ибид. стр. 149-150.

[9] Оп цит. стр. 42.

[10] Оп цит. стр. 43.

[11] Оп Цит. стр. 171,

[12] Оп цит. стр. 50.

[13] UNEP, WRI, IUCN (1992). Глобална стратегија за биодиверзитет. Уједињене нације, стр. 1.

[14] Ибид., стр. 94.

[15] Ибид., стр. 43.

[16] НИХ, Национални институт за истраживање људског генома, https://www.genome.gov/about-genomics/fact-sheets/DNA-Sequencing-Fact-Sheet

[17] Анекс В, Извештај отворене радне групе о глобалном оквиру за биодиверзитет после 2020. на њеном трећем састанку (авг.-септ. 2021.). https://www.cbd.int/doc/c/187e/84cd/fd4f6bc8f301770a2481b8c8/wg2020-03-05-en.pdf, str. 161.

[18] Ибид.

[19] Ибид. стр. 35

Извор: "Нулта тачка" / TecnocracyNews