...„Слушај оче шта ћу ти рећи. Ти ћеш обавезно нешто писати о мени грешном. Због тога и разговарам са тобом. То ће се десити пре или касније, и нема ни говора о промени имена и месту сахране. Ја сам већ одредио где да се ископа гроб“. „Оче, - почео сам, - рано је да о томе причате...“ „Оче Александре не губи време јер ми је и тако мало остало. Слушај и памти, можда ће нешто вредети за спасење.

Уочи антихристовог доласка ће настати хаос у скоро свим земљама. У процвату ће бити оне које на основу исповедане религије чекају долазак лажног месије.

То су пре свега Јевреји и муслимани. За њима долазе они протестанти, који одричући Божанство Господа нашега Исуса Христа, проповедају царство Божије на земљи. Њихов утицај се и данас види, а надаље ће бити још и јачи. За њих је сада најважније да завладају земљом. Све ће се тајно куповати - и шуме, и поља, и реке. Сибир ће доћи у руке Кинезима, а можда ће узети и још нешто више“. „Па где је онда боље спасавати се?“ - прекинуо сам старца. „А где Господ укаже. Важно је спасавати се а не само водити разговоре о спасењу. Суштина антихристових „чуда“ ће бити у њиховом саблажњивом карактеру. То јест он ће привлачити људе тим лажним чудима. Зато је грех и смртно опасно чак и гледати их. Треба се скривати и скретати поглед. Али ни то још није све. Смисао његовог доласка је тобоже апсолутна правда. Спаситељ је дошао, али не у Своје Име већ у Име Оца - и нису Га примили, већ и више од тога - распели су Га. И данас Га руже и распињу, одричући Његово Божанство и изврћући Његово учење. А антихрист ће доћи - не бог, али као бог, и њега ће примити, признајући га за бога због његових лажних чуда, саблажњивих дела то јест због тога што ће то људима бити пријатно и занимљиво. Зато је и речено да се неће оправдати нико жив - нико неће имати оправдања. То сада говоре псеудоучитељи. Тада када њихова дела и речи прођу проверу Истине, биће очигледна сва лажљивост. Али ће антихриста примити у сваком храму на земљи и клањаће му се као богу. Размисли, оче часни, неће он себе објавити за бога, већ ће саблазним чудима учнити то да му се поклањају као богу! Ето шта је страшно, ето у чему је одсуство најмањег повода за оправдање! А ко ће га примити - људи, за које се сад Јеванђеље завршава Тајном вечером. Они су глуви за Голготу. Крсна Страдања су за Њега, и то се све дешава тамо у Јерусалиму, пре две хиљаде година.

Знаш, када нас је ЦК хватала, ми смо били као овце, нећу да кажем јагањци, да се чак и тако не би упоређивао са Спаситељем. Ми смо мирно ишли на кланицу, и просто је тешко било замислити да постоји такво безакоње. А већ смо знали ко су они. Колико има само пророчанстава стараца о тим временима, о власти служитеља таме. Али смо седели и чекали ко је на реду. Многи су упали у те ласкаве клопке. Како су велики и умни били и архиепископ Иларион, мој учитељ, и митрополит Сергеј, и многи други. Али су грешили у томе сматрајући да се са злим дусима и њиховим слугама може договорити. Мислили су да ако сачувају спољашност, да ће унутрашњост остати сама по себи. Али не, само је то постало очигледно много касније. Таква је ситуација и данас, само ће касније бити много очигледнија.

„Опростите оче Антоније, а како тумачите Апостолове речи о власти и подчињавању њој?“ - опет сам га прекинуо.

„Иииих, душо моја,- рекао је старац, - а није ли Апостол Петар бежао из Рима када га је Спаситељ срео? А нису ли тог истог Апостола Павла спасли спуштајући котарицу уза зид? При чему се овде ради о прихватању реалности и супротстављању сатанизму? Шта да ти наводим примере - узми само великомученицу Екатерину, или великомученика Георгија. Потчињавање је могуће само у делима која се односе на светску власт - обављати своје дужности, и не организовати оружане буне. Браћа Макавеји су - добар пример примене силе против оних који хуле на Бога и Божије. Ако пођеш путем глупог смирења, онда ћес да почнеш да постављаш питања и о прослављању међу светима и Александра Невског, победоносца, и Димитрија, који је погубио нечасне Татаре на Куликовом пољу. Питање за питањем, а Господ их је прославио! Ја се када чујем тако „блажена“ питања сетим житија светог Василија Великог и преподобног Јова, Почајевског цудотворца. Како је било страшно време у које их је Господ ставио и у коме су живели, и зар се свети Василије није молио за погибију цара Јулијана, ја видим да хоћеш да кажеш да је Јулијан тобоже био одступник, али цар и то законити, примети то! И зар Господ није потврдио правилан приступ светог Василија - Јулијан је погинуо али не од земаљског оружја, већ је био поражен копљем небеског војника. А преп. Јов, да ли је он ишао на преговоре са Пољацима? Не, он се с њима и са њховим присталицама борио на све могуће начине, тако да се и праведник тешко могао спасити! А ти - власт!

Божије дело треба разумно творити. Када би у односима власт-начелник - потчињени било присутно толико свевлашће једног и дубоко смирење другог, онда не би било потребе ни за Саборност Цркве. А да нема Саборности, не би остала ни Православна Црква - јер би једини чувари истине били појединци, истовремено као више свештенство - јеретици?! Шта још рећи о светској власти - митрополит Филип и патријарх Никон су светли примери за то. И ти праведници који су жудели за истином су прослављени међу светима: Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, преп. Максим Исповедник, преп. Јосиф Волоцки. Али овде треба запамтити и то да су Свети Оци борећи се за чистоту вере и сами били ревносни испуниоци Божијих заповести.

Смирено потчињавање свакој власти је могуће онда када се не прекршује живот по Речи. Јер на путу исповедништва, ако је и негде посут ружама, ће се после „Осана...“ чути „Распни, распни га“. Та неугодност ће и бити повод за самооправдање и прихватање антихриста - знање постоји, а разум се брише гресима. Ако је тобоже свака власт од Бога онда значи, говориће се, да се и антихристу треба подчинити. А томе ће још додавати да је све воља Божија! Зато се и каже да ће се нечастиви зацарити у сваком храму не спомињући ни реч о томе ко је пре њега ту служио. Сети се примера великог старца Саровског чудотворца, колико је он имао икона - једну, књига - десетак, и стекао је велику славу и то не од људи, већ од Бога. Данас сви у кућама имају пуно икона, полице су пуне књига, али нема разумног духовног делања! Сви слушају али мало ко хоће да разуме!“

„Да ја сам управо размислио, - и у мом баштенском камену, колика је радост доносити библиотеку са пола хиљада томова!“

„Још ти једном кажем, не разговори о спасењу, већ спасоносна дела су та која су потребна и сада и тада, нешто касније. Време за оправдавање је прошло, ако га је икад и било. Све треба да буде потчињено само спасењу. Господ је дао и мирно време и за стицање разума, и за слушање Божије Речи, и што је најважније да се стиче Божија Благодат пред предстојећим страшним годинама! Неко ће искористити ово време на добро, а неко за задовољење својих похота. Како је и речено, онај који има њему ће се додати, а онај који нема - од њега ће се одузети. Стражи!“...

Наставиће се...

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (5)

Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (4)

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (3)

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (2) 

Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света(1)