header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Жељко Которанин: Зов убогих Штампај Е-пошта
недеља, 04 октобар 2009
           У нашем православном молитвенику постоји дубока, а кратка молитва, која почиње речима: Јешће убоги и наситиће се...". Тако почиње молитва пре вечере. И предано се молећи, у труду да исцедимо коју кап искрености, те да је принесемо уз ове речи Свевишњем, истражујемо по себи и свакако налазимо разлога зашто бисмо и ми били убоги и наситили се, наравно дарова Његових небесних. Разлога таквих има свако. И цар, јер је цар. И сиромах, јер је сиромах. И моћник, јер је моћник.
Свакога је живот ранио, отворио му пукотину на срцу из које су израсли грмови трња и камени одбрамбени зидови. Свако је закинут, али се то свакоме не види. Има група људи закинутих, а да се то одмах примети. Већ издалека. То су сиромаси и богаљи. Једни и други, незнатни,  немоћни и врло често одбачени и презрени примљени су од Спаситеља као браћа. Ови се људи могу у првом реду називати убоги, и њих народ тако и зове.

Тужна је слика света пред очима Сила небесних. Људи живе заједно и уопште махом телима, а душе им се не препознају. У томе још је жалоснија слика убогих. Свету овоме они су као нежељени гости. Зар се мало глава окреће од њих, зар се мало пута други ружно прекрсте, не молећи Бога за милост према убогим, већ се моле за спас свој од убогих? Колико мајки размишља над парализованим дететом својим као о казни?

Нека би дао Бог да се измени  слика света и убогих у њему да бисмо имали према њима онако несебичну љубав као што сада имамо себичну придворност ка моћнима. Јер би смо се спасли. Јер би нас спасла браћа Спаситељева, управо она од које желимо да се избавимо, чак да их и не сретнемо.

У  Јеванђељу по Јовану, на почетку дванаесте главе, описан је случај око нардова мира. Наиме, Исус је у Витанији вечерао са апостолима и пришла му је Марија Магдаиина и окупим миром помазала му ноге. Јуда је био против тога, изговарајући се потребом да се „миро уновчи" и новац тобож, „разда сиромасима". Исус је узео у заштиту Марију, говорећи да ће „сиромаха бити увек" са људима, а њега, Бога оваплоћеног, неће. Често се ове речи примају само као грдња апостолу. Но испод те грдње налази се дубљи смисао, обећање да ћемо моћи доцније, па до века, чинити љубав Богу преко сиромаха, као што је Марија Магдалина чинила директно!

Учећи Исус Христос толико је пута истицао, и рјечју и делом, милост и милосрђе. Посебно је нагласио милосрђе према незнатним и сиротим. Заиста, обречено је да ко искаже милосрђе и љубав некоме од те мале браће Гооподње, као да је исказао према Господу самоме. И према томе милосрђу и према тој љубави Бог је „неслободан", јер мора је узвратити. То је рвање са Богом. То је оружје праха у борби за вечношћу, пред Оним Који Јесте. И што би било да убогих нема? Али, слава Богу, има их, јер је обећано да ће их бити.

Пут до Царства води и преко убогих. Христово распеће и страдање капија је том путу, а страдања ових невољника калдрма је том путу нашег спасења. Ваљда их је стога Спаситељ и прозвао својом браћом.

Нека би дао Бог да њихова страдања осетимо као своја   јер су због нас, и да их ми својом љубављу и молитвом ублажимо.

                                                                       *

Размишљао сам: једном параплегичару свакако је најтеже окренути се у постељи. Јер ноге га не служе. Он мора да мрзи сан.

Размишљао сам: паралитичару, који ни основно око себе учинити не може, свакако најтеже пада јело и пиће. Јер га други служе. Он мора да мрзи глад као и ситост.

Размишљао сам: сакатом грбавцу најтеже пада полупразна клупа у парку. Јер га језак не служи, укочи се од страха кад треба да замоли да седне. Он мора да мрзи пролеће.

Размишљао сам: да су то најгора страдања каја ови убоги људи подносе, да бих можда прикрпио љубав у себи и дао им је чисту: параплегичара окренуо и осладио му сан; паралитичара нахранио и напојио осмехом уз храну и пиће и осладио му глад; сакатог грбавца примио на клупу и осладио му пролеће.

Али, изненадили су ме све троје. Не пожалише ми се на сан, на глад и ситост, и на пролеће. Замолили су ме да прикупим љубав и признам их за људе. За оне људе који и сами треба да се спасу и обоже се.

Размишљао сам: њихово страдање је дубље. Оно шгго сам им нудио јесте сјај муње у тамној ноћи. Заправо, нудио сам им још тамнију ноћ. А они траже сиво светли дан као мој што је. И схватио сам, најтеже страдање убогих, које ови ради нашег избављења и ради нашег богоборства подносе, није сиромаштво само по себи, нити богаљавост сама по себи, већ је то сиромаштвом и богаљавошћу запречена комуникација са другим људима. Одатле сав њихов пакао извире.

Толико су људи, које народ назива убогим, жељни људског односа, да често ни личност  своју не могу да изразе, јер других личиости, које би слободно за себе изабрали, немају. Стога прихватају случајна и кратка друштва. И у њих се, тренутно инкорпорирају. Ако су с лоповом, и они су лопови, бар по говору; ако су са свецима, и они су свеци, бар по осећањима. И све то у десет минута. И све нетрагом оде. Једино добро од тога јесте осећање свепролазности. Једно од многих зала тога је приватност и индивидуализам. Ипак, уза све то убоги људи воле остале људе. Уздају се у њих и праштају. Ради других људи признају им све и не закидају им ни у чему: Нека је тиха мудрост у њима: здравље је као и тело ствар трена, — лако се здравом прикључити параплегичарима; то што вас одваја од нас јесте сан ваш и радије га одсањајте до краја, не будите се у нашој јави. Да, убоги људи су осећајни, и када плачу не зна се да ли плачу због себе или због других.

Ипак и поред све мудрости о здрављу, невољници сваку искрену молитву почињу прошњом исцељења, тек потом на ред долазе духовне ствари. Како је Богу с њима, не можемо слутити. Али чини се да је њима с Богом лакше него другима. И они носе крст свог спаса уз који носе и терет спасења богатих и здравих. А тешко је оном, много мора да му је тешко када се други избавља  преко њега. А гле, уза све то њима је лице ведро, особито када их мало боље упознате. Како носе крст свој убоги највише личе на Онога који их је примио за браћу. Нека би дао Бог свима благи дар свој, те да истом лакоћом понесу крст свој сви, као што га носе убоги људи.

Невољници имају очи. Сунце и њима сја и њих греје. Само што га они истинитије упијају, као што заљубљени више гледају месец од оних који нису заљубљени, или као што је уживање у видику са врха планине веће оном што се крајњом муком попео но оном што се лако дошетао...

И није у питању сам звездарник. Све лепоте којима је Творац украсио свет, убогим су још лепше. У тим прелепим кадровима они би да заузму своје место, јер места уистину имају. Ако не оделом, ако не ликом и стасом, а оно душом својом — својом чежњом ка живом животу, својим несхватљивим еланом, страшћу ка оптимизму. Они би да стварају и да стварањем дају одушке слободи, коју имају. Они би да се венчавају, и да имају децу, да дају одушке овојој љубави. Но, појаве се неки, често између најближих, који хоће да неразумним разумом својим поставе хиљаду разлога због којих се одушке морају давати само у машти, а у животу само  гледати сунце, и не сметати.

Слава Господу, јер долазе и друти људи који се не плаше срца и душе и не доносе пуне шаке празна ваздуха. Љубав брише све запреке и све изједначава. Заједница у којој влада љубав, нема убогих. Остало су убоге заједнице.

Нека би дао Бог храброст људима да се воле душама и слободом, да сви дају и узимају милосрђе од свих, да милосрђе тако изгуби призвук убогости, да тако убоги не буду убоги.

Нека би дао Бог да се „наситимо сви и прославимо Господа", сви који Га тражимо, јер, жива ће нам бити срца у век века". Слава Богу. Амин.

Извор: „Јеванђељски неимар“, 1/1989.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 17 новембар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 47 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ДУХОВНЕ ПОУКЕ

Сиромаштво

Није за осуду бити сиромах, већ немати храбрости у подношењу беде. (Св. Василије Велики)

Корист

Корисно ћемо ми за себе наћи тада, када будемо тражили корист за ближњег. (Св. Јован Златоусти)

Жртва усрећује

Није богат онај који поседује иметак и чува га, него онај који га дели. Жртва, а не поседовање нас усрећује. (Св. Климент Александријски)

Убоги и богати

Није убог онај који нема ништа, него онај који много жели; исто није тако богат онај који много има, него онај који ништа не треба. (Св. Јован Златоусти)

Људско срце

По природи људско срце је чисто, меко, топло; али када страсти (грешне навике) продру унутра, оно постаје хладније, тврђе и тамније. Као млеко када се укисели те постаје, гушће, мање течно, лажи (преваре) отврндњавају срце, његов нормални проток смирења је оштећен поквареношћу и злобом.

Са грехом унутар себе и лажама (преварама) око себе, верник је још више убеђен у држање Божијих заповести, јер у њима он налази подршку против његових сопствених грехова и одмор од напада злих људи. (Св. Теофан Затворник)

Божури и трње

Ни на Косову нису расли само божури него и трње. Али се у Грачаницу уносе само божури. (Св. Николај Жички)

Мала сагрешенија

Ђаво нам приказује мале грехове као неважне, јер нас иначе он не би могао наводити у већа сагрешења. (Св. Марко Подвижник)

Непријатности

Мала ватра омекшава велико парче воска, тако и мале непријатности често омекшају, засладе и очисте све наше оштрине, неосећајност и тврдоћу срца. (Св. Игнатије Бријанчанинов)

Огањ

Ми сви једнако примамо благослов од Бога. Међутим, неки од нас примивши од Бога Огањ (то јест Његову реч) постају меки као пчелињи восак, док неки попут глине постају тврди као камен. (Св. Петар Дамаскин)

Опроштај

Чак и ако ти сви духовни оци, патријарси, архијереји и сви људи опросте, још увек ти није опроштено док се не покајеш на делу. (Св. Козма Етолски)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.