header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Прота Матеја Матејић: Значај Хиландара за српски народ Штампај Е-пошта
среда, 07 октобар 2009

Протојереј – ставрофор др Матеја Матејић

ОСАМ ВЕКОВА МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА

 Иако се манастир Хиландар налази на територији изван Србије, на Светој Гори у Грчкој, он је  истинска колевка српског православља и изванредно важан чинилац у српској националној историји. Његов значај за верско и културно наслеђе  Срба је непроцењив.

 

Није  без значаја чињеница да је  Хиландар саграђен на Светој Гори јер је она, нарочито за време Византије, а и касније, била духовни и културни центар православља. Сматра се да је монаштво, које је засновано у четвртом веку наше ере у Египту, отпочело на Светој Гори већ у шестом веку. Међутим, најранији историјски писмени докуменат у коме се помиње Света Гора је из године  843.  Један представник Свете Горе је потписао докуменат који се односи на победу православља над иконоборцима.

Други ранији историјски документи у којима се помиње Света Гора су златопечатне царске повеље императора Василија I  из године 883 и Леона VI из 893, којима даривају пуну аутономију монашкој заједници на Светој Гори.  Ово право је касније потврђено повељом Романа Лекапена у години 934.

   У почетку, Света Гора је била насељена монасима пустињацима који су живели по пећинама и колибама. Први велики манастир који је подигнут на Светој Гори био је Велика Лавра, саграђен у 963. години и држао се типика (правила) за општежиће. Подигао га је Атанасије Атонски са дозволом и уз материјалну помоћ цара Никифора Фоке (961-969), свог блиског пријатеља. Већина светогорских монаха, који су били навикнути на усамљенички начин монашког живота, противили су се завођењу типика за општежиће који је завео Атанасије. Император Јован Цимискус је морао да  посредује и тада је усвојен нови типик познат као “трагос” јер је писан на јарећој кожи.

   Убрзо после подизања Велике Лавре, подигнути су многи други велики манастири. Ивирон, у оно доба грузински манастир, подигнут је 980, а Ватопед 985 године. Према неким историјским изворима, пре 1204. Године на Светој Гори је било 300 манастира и око 10,000 монаха. Последњи манастир који је саграђен на Светој Гори је Пантократор, који је сазидан у петнаестом веку.

Веома је вероватно да су поједини српски монаси били на Светој Гори и пре оснивања и подизања Хиландара. Они су по свој прилици били чланови манастирских братстава појединих грчких и, још вероватније, руског манастира Русикона, који је касније  постао познат као манастир светог Пантелејмона. Тај манастир, је историјски везан за Русију и био је настањен углавном, ако не искључиво, монасима Русима. Има научника који тврде, без икаквог доказа, да је монах који је посетио двор Стефана Немање и утицао на принца Растка, боље познатог као свети Сава, да напусти Немањин двор и да оде на Свету Гору, био Србин који је био у братству манастира Русикона.

   Треба напоменути да је монаштво постојало у Србији (Рашкој) веома рано, пре него што је Хиландар основан. Има око педесет манастира у Србији који су подигнути у Средњем веку. Од тих педесет, најмање шест су саграђени пре оснивања Хиландара.  Међу њима су  Ђурђеви Ступови, који је Стефан Немања почео да гради 1167. а завршио 1170. Године. Манастир светог Ахилија је из десетог века, а обновили су га краљ Милутин и краљ Драгутин у тринаестом веку.  Манастир  Стара Павлица, близу Рашке, је са краја дванаестог века. Манастир Градац на реци Морави је подигао Немањин брат Страцимир крајем дванаестог столећа. Манастир Студеницу је подигао Стефан Немања 1196. године.  Манастир светога Николе близу Бање  је био седиште епископа дабарског за време светога Саве. Међутим, Хиландар, кога су 1198 године подигли свети Симеон (Стефан Немања) и свети Сава, уз обилату финансијску помоћ Немањиног сина Стефана Првовенчаног, био је и остао до дана данашњег најважнији српски манастир. Он је имао пресудни утицај на уобличавања српског националног, верског и културног идентитета.

Неко се може питати шта је навело светог Симеона и светог Саву да граде манастир за Србе на у оно време византијској, а сада грчкој територији. У току векова Света Гора је била тврђава и кула светиља православља. Многи светогорски монаси су уврштени међу светитеље православне цркве и међу најученије особе свога времена. Многи манастири на Светој Гори су били задужбине царева и краљева. Била је велика част и привилегија припадати монашкој заједници Свете Горе и, за православне народе, имати свој манастир на Светој Гори. Поред византијских (грчких) манастира у самом почетку подизања светогорских манастира,  Грузини су саградили – Иверон, Руси су подигли Русикон (Свети Пантелејмон), Бугари – Зограф. Србија, која је у дванаестом веку била снажна и угледна православна држава и имала блиске везе са византијском империјом и императорским дворем, имала је  оправдан разлог и потребу да и она има манастир на Светој Гори за Србе монахе.

Принц Растков (светог Саве) одлазак на Свету Гору и његово монашење тамо треба свакако сматрати као један од подстрека за оснивање манастира на Светој Гори за Србе монахе. Он је замонашен у Русикону (Светом Пантелејмону), али убрзо после тога је прешао у манастир Ватопед. Његов отац, Стефан Немања, који се повукао са владарског трона 1196. године и исте године се замонашио у манастиру Студеници, придружио се у новембру 1196. године своме сину Сави у манастиру Ватопед. Ту је замонашен у велику схимну (монаси који упражњавају строжији аскетизам него монаси у малој схимни) и добио име Симеон. Ово значи да је његово монашење у Студеници било у малој схимни и да је свакако имао друго име а не Симеон, али нам то име није познато.

Боравак Светога Симеона и светога Саве у грчком манастиру Ватопед свакако је утицао на њих да увиде да  је постојала потреба да Србија, која је у то време била веома јака и угледна држава,  има на Светој Гори манастир за монахе Србе. То је било потребнои ради престижа  Србије као дрежаве и Срба као народа. Симеон и Сава су се обратили византијском цару Алексеју  III  (1195-1203), тасту Стефана Првовенчаног (1196-1223) и он им је дао у власништво напуштени и разорени манастир  Хеландар, који је пре тога био даровао манастиру Костамониту, а затим пренео власништво на манастир Ватопед.

Првобитни Хеландар се први пут помиње у једном грчком рукопису из 1015. године, иако је био основан бар две стотине година пре тога. Сматра се да је његов оснивач био Георгиос Хеландариос који се помиње у једном документу из 980. године. Његово име, Хеландариос, значи Чамxија. Првобитни манастир Хеландар се последњи пут помиње  у једном акту светогорског протата из године 1169.

Тачно значење имена манастира Хиландара се тумачи на разне начине.  На основу неких легенди о чудесном спасењу манастира од разбојника, који су га опсађивали, неки изводе име Хиландар од хилиа антара  (хиљаду магли) или хилиа андреа (хиљаду људи). Најзад, неки сматрају да је манастир, који заиста подсећа на брод, добио име по једној специјалној врсти византијских бродова хеландион. Међутим, највероватније је да је манастир добио име по свом првобитном оснивачу и власнику Георгију Хеландарију.  Када су  свети Симеон и свети Сава добили тај манастир они су га назвали Хиландар  и посветили га Ваведењу.

Чим је манастир био предат у власништво светом Симеону и светоме Сави, они су отпочели његову изградњу. Јуна 1198. године Алексеј је издао златопечатну повељу којом дарује  светоме Симеону и светоме Сави Хеландар  као потпуно самостални и самоуправни манастир, и каже изричито да је то “поклон Србима заувек.” Поред напуштеног и разореног Хеландара, Алексеј је даровао светоме Симеону и светоме Сави друга света места у Милеји. Касније, те исте године, свети Симеон је издао златопечатну повељу Хиландару којим га утврђује као српски манастир и као наследну задужбину династије Немањића. Његов син, Стефан Првовенчани, је обилато даривао потребна финансијска средства за обнову и градњу новог Хиландара, као и за друге потребе.

Оснивање манастира Хиландара је био изванредно важан догађај у српској националној, верској и културној историји. Од његовог оснивања тај манастир је постао верски и културни центар који је  вековима утицао на развој српске нације, Цркве, књижевности, уметности и културе уопште. Овај центар је снабдевао Србију црквеним архијерејима, националним вођама, књижевницима,  писарима, преводиоцима, хроничарима, уметницима, учитељима и просветитељима.

Од оригиналних зграда подигнутих за време светога Симеона и свтога Саве, мало је сачувано. Оригинална црква је морала бити подигнута  пре смрти светога Симеона. Он је умро  13. фебруара, 1199. Та црква је морала бити касније порушена и на њено место је  1303 краљ Милутин подигао садању величанствена цркву. Последњи додатак тој цркви је ексонартекс који је принц Лазар Хребељановић  (1371-1389) подигао као свој дар манастиру.

Осим главне цркве постоје капеле у хиландарским келијама којих има две близу манастира, петнаест у Кареји и једна близу Кареје.

У пролеће 1199. Године, свети Сава је отишао у Цариград, као изасланик манастира Ватопеда, и посетио је царски двор. Његова мисија се састојала у томе да од цара добије за манастир Ватопед потврду власништва над извесним поседима  као и неких других привилегија. Том приликом, јуна 1199. Године, Алексеј III је издао још једну златопечатну повељу светоме Сави којом му је даровао напуштени манастир Зиг. Уз то му је даривао Просфору, Хрусију, Стровилају, Комитису, Папарникион, Каливе и Омологитион.

Стефан Првовенчани, као и други владари из династије Немањић, били су веома дарежљиви према Хиландару.  Стефан Првовенчани је  даривао средства да се подигне зграда за госте и амбуланта. Та амбуланта је била прва српска институција те врсте.

Испосница у Кареји такође потиче из времена светога Саве. Он је написао типик за ту испосницу (Карејски типик).

Пре 1262. Године, краљ Стефан Урош I је подигао кулу посвећену празнику Преображења код Спасове Воде, близу Хиландара.

Краљ Милутин је подигао манастир светога Василија (Хрусију) на обали јегејског мора, поред хиландарског пристаништа, и оградио га високим каменим зидом, па изгледа као тврђава. Он је такође подигао  Милутинову кулу на путу између пристаништа и самог манастира. Треба поменути и Кулу светога Саве  која је врло близу главнога храма, на северо-истоку од њега. Кула, или капела светога Ђорђа је такође из доба светога Саве.

У почетку је Хиландар имао  десет, а највише петнаест монаха. Само шест година касније, имао их је деведесет. У току постојања Хиландара број монаха се кретао између 300 и мање  од десет.

1205. године, када је у Србији (Рашкој) владала веома озбиљна национална криза, свети Сава је отишао из Хиландара у Србију, први пут откад ју је напустио. Тамо је  беснео грађански рат. Вукан, најстарији син Стефана Немање, коме је према закону о примогенитури припадало право да наследи свог оца на престолу, био је заобиђен и престо је наследио његов млађи брат Стефан. Вукан је организовао устанак противу свога брата и у почетку је имао успеха. Стефан је морао да напусти земљу.

Међутим, српском народу су Вуканова оданост римском папи и његово савезништво са Мађарском били веома мрски. Присуство мисионара, послатих из Рима, уз Вуканово одобрење, који су радили на томе да покатоличе Србе, изазивало је велико негодовање Срба. Све то је оснажило положај избеглог Стефана. Његове присталице у Србији су добили помоћ од бугарског цара Калојана (1197-1207) и успели су да поразе Вукана и његове присталице. Стефан се вратио у Србију, повратио престо, али грађански рат је настављен.

Када је свети Сава био обавештен о грађанском рату и о страдању српског народа, осетио је потребу да оде у Србију. Уз то, када му је његов брат Стефан послао једно потресно писмо у коме га је преклињао да дође у Србију и васпостави мир, он је одлучио да се том позиву одазове и да привремено напусти Хиландар  и Свету Гору.

Други разлог што се свети Сава одлучио да привремено напусти Хиландар и Свету Гору је било присуство на Светој Гори крсташа који су учествовали у Четвртом крсташком рату и њихово настојање да латинизују Свету Гору и преведу светогорске монахе у римокатолицизам. Узевши са собом мошти свога преминулог оца, светог Симеона, свети Сава је са својом пратњом отишао за Србију. Мошти светога Симеона су положене у манастир Студеница, његовој задужбини. Свети Сава је успео да над моштима светога Симеона измира два завађена брата, заустави грађански рат и успостави мир у земљи. Није претеривање ако се каже да је својим посредовањем свети Сава, хиландарски монах у то време, спасао Србију од страхота грађанског рата а Србе од страдања која је тај рат изазивао, и од покатлоичавања које му је претило.

Свети Сава је остао у Србији до 1217. године вршећи свој мисионарску и мисију. Када је 1217. Године Стефан примио краљвску круну од римског папе, свети Сава, разочаран због братових блиских веза са Римом, вратио се у Хиландар.

Значај Хиландара не само за Србију, већ за православље уопште, је у томе што је  Хиландар, од свог оснивања па до дана данашњег, био и остао духовни центар и културна раскрсница између Србије, Византије, Бугарске, Јерусалима, Синаја, Грчке, Русије, Румуније и Срба у Аустро-Угарској и свуда где су они насељени.

Допринос светога Саве значају Хиландара је изванредно велики. Рођен 1175. године, он је био најмлађи син Стефана Немање и његове супруге Ане. Иако је његов отац намеравао да му да једну област којом би владао, он се определио за монаштво. Међутим, као монах он је зацртао будуће стазе развоја и српске цркве и српске нације.

Православље је постојало у Србији и пре него што је рођен принц Растко – свети Сава – али он је био тај који је остварио постојање независне, аутокефалне  српске православне цркве.

До 1219. Године, Србија је у црквеном погледу била под јурисдикцијом охридске архиепископије и имала је веома мали број свештеника домородаца, уколико их је уопште имала, а своју хијерархију није имала. Светоме Сави је  било јасно да би само народна, независна српска православна црква могла остварити  убрзати привођења Срба хришћанству, а истовремено и оснажити национално јединство.

Као хиландарски монах, он је  1219. Године отишао у Никеју, где се цариградски, то јест васељенски патријарх, био склонио када су 1204. године крсташи Четвртог крсташког рата заузели Цариград. Тамо је свети Сава поднео цару Теодору Ласкарису (1204-1222) и патријарху Мануилу Сарентену (1215-1222) своју и свога брата Стефана Првовенчаног молбу да дозволе српској православној цркви да буде независна и аутокефална (да има свога архијереја). Иако нерадо, цар и патријарх су дали своје одобрење и свети Сава је хиротонисан као први архиепископ независне, аутокефалне Српске православне цркве.

Из Никеје се свети Сава вратио у Хиландар и тамо провео извесно време пре него што је отишао у Србију. Када је пошао, пратили су га неколико веома угледних хиландарских монаха које је он одабрао као кандидате за епископски чин.

На путу за Србију он и његова пратња су се задржали у Солуну. Тамо су он и, веома вереоватно, неки монаси из његове пратње, преводили са грчког на старо-српски језик неопходне литургијске и канонске рукописе да их понесу за Србију. Он је такође  откупио известан број грчких рукописа са литургијским, канонским, догматским и верско-просветним текстовима да их однесе у Србију и касније их преведе на старо-серпски језик. За сваког појединог будућег епископа је обезбедио копије неопходних литургијских и канонских рукописа. Он се такође постарао да се рукоположи довољан број Срба свештеника и ђакона да служе у раније постојећим и новообразованим парохијама. Свети Сава, који је сам био личност са беспрекорним духовним и етичким квалитетима, настојавао је да свештеници и епископи Српске православне цркве морају испуњавати највише моралне и интелектуалне стандарде.

Црква, тако изврсно организована и оснажена тиме што је постала национална, имала је пун успех у свом мисионарском деловању међу Србима. У току много година игумани манастира Хиландара су бирани за епископе и архиепископе Српске православне цркве.  Међу њима су били Методије, први игуман манастира Хиландара, Сава II, чије је световно име било Предисалав, а био је син Стефана Првовенчаног, архиепископ Јоаникије (1272), Јевстатије, епископ зетски а касније архиепископ српски (1279-1286), Данило, епископ бањски (1312), а епископ хумски (1317, а архиепископ српски (1324-1338), архиепископ Никодим (1317-1324), Арсеније (1336-1345) /+1348/ и, у најновије време, Хризостом, епископ банатски.

Године 1229. Свети Сава је кренуо на пут у Свету земљу. Тамо је најпре посетио Јерусалим, где је био срдачно дочекан од јерусалимског патријарха. Посетио је разна места везана за земаљски живот Господа Исуса Христа. Са златом, које му је дао Радосалав, син Стефана Првовенчаног, свети Сава је  купио неке православне  богомоље и имања од Латина и оставио богате дарове разним православним црквама, манастирима и појединим монасима.

Из свете земље свети Сава је отпутовао за Никеју. Тамо се срео са Јованом (1222-1254), новим никејским царем, и патријархом Германом, наследником патријарха Мануила.

Из Никеје свети Сава се вратио на Свету Гору у манастир Хиландар. Одатле је отишао за Солун, а онда за Србију.

После доста кратког боравка у Србији свети Сава је одлучио да опет посети Свету земљу. Ни тачна година нити разлог за ово путовање нису позитивно утврђени. Пре одласка у Свету земљу свети Сава се понашао као да је знао да се неће никада више вратити у Србију. Одступио је са положаја архиепископа Српске православне цркве и изабрао  је Арсенија, једног од својих млађих ученика из Хиландара, за тај положај. У сагласности са црквеним правилима, Арсеније је правилно и законито изабран на тај положај од стране  архијерејског сабора, а његов избор је такође потврђен на сабору који је одржан у  манастиру Жичи.

Да пут светога Саве у Свету земљу није био само још један поклонички пут може се закључити по томе да није посетио само Свету земљу него и друге патријаршије. Сусрео се са Атанасијем, јерусалимским патријархом, Николом, александријским патријархом, а у Антиохији са тамошњим патријархом.  Из Антиохије је отишао у Цариград а одатле је намеравао да се врати у Свету земљу, али је уместо тога отпутовао за Трново, престоницу бугарског цара Асена. Врло је могуће да се на овом путовању свети Сава заузимао за бугарску цркву која је имала канонске проблеме.

У Трнову је свети Сава био примљен са највећим почастима. Верује се да је на дан Богојављења, 6. Јануара  по старом  календару, у цркви светих четрдесет мученика у Трнову, свети Сава служио најпре литургију а онда отишао на реку Јантру да освети воду. Том приликом је, верује се, назебао, добио запаљење плућа које је проузроковало његову смрт.

Ни тачна година нити тачан датум његове смрти нису утврђени. Број историчара који верују да је  он умро 1235. године  је исто  толико велики као и оних који сматрају да је умро 1236. године. Што се тиче датума његове смрти, Српска православна црква је прихватила  14. Јануар (по старом, а 27 по новом календару), док разне друге православне цркве тај догађај празнују 12, 13, 14  или 15 јануара (по старом календару).

Нису поједини хиландарски монаси били бирани само као архиепископи и епископи Српске православне цркве, него је међу њима било изванредно спремних богослова и пионира српске књижевности. Од свогх постанка Хиландар је имао  свој скрипторијум. Ту су превођени са грчког језика и писани литургијски, канонски, догматски, полемички рукописи, као и рукописи са неумским нотама. Осим тога, прва оригинална књижевна дела српске књижевности су такође писали хиландарски монаси, а први од свих њих је био свети Сава. Други хиландарски монаси, оригинални ствараоци српске књижевности су били Доментијан, Теодосије, Данило, Силуан, Јефрем, Исаија и многи други. Од нама познатих талентованих писара можемо именовати Теодула, Романа, Теоктиста, Дамјана, Јова, Дионисија, Марка, Атанасија, игумана Доротеја, и Тимотеја.

Док је постојала српска средњевековна држава српски владари из династија Немањић, Хребељановић, Лазаревић, и Бранковић били су веома дарежљиви према Хиландару. Најдарежљивији од свих њих је био краљ Милутин.

После коначног пада српског царства (1430) руски цареви, а такође  и влашке и молдавске војводе  су били дарежљиви помагачи Хиландара.

Пажња коју су хиландарски монаси посвећивали књижевности одражава се  у сачуваним рукописима, књигама и архиви у њиховој главној библиотеци, као и у библиотекама његових скитова и келија. Главна хиландарска библиотека постоји од тринаестог века. У току векова велики број рукописа је однет из хиландарске библиотеке у Русију (Арсеније Суханов, Порфирије Успенски, Барски и други), а одношени су и у друге земље (Аустрија, Минхен, Берлин, Самоков, итд.) а и уништавани су разним природним несрећама и од разних непријатеља. Ипак, Хиландар још увек поседује највећи број српских уметнички украшених рукописа. У главној библиотеци Хиландара се још увек налазе 830 славенских рукописа  и знатан број писаних на грчком и другим језицима. Осим тога, библиотека поседује 172 византијске, 154 српске, 2 бугарске, 9 руских, 36 молдаво-влашких повеља и 37 турских фермана. Уз то, треба напоменути да се у главној хиландарској библиотеци чувају око 10,000  славенских и српских штампаних књига и око 3,000 грчких. Што се тиче архиве која садржи званичну и приватну преписку, она се без сумње састоји од хиљаде докумената.

На овом месту можемо да напоменемо да смо при Државном универзитету Охаја у Колумбусу, Охајо, основали Хиландарску научну библиотеку и Архивски центар  за проучавање  славенског средњевековља.  У временском периоду 1970-1975 снимили смо све словенске и сто десет грчких рукописа који се чувају у хиландарској библиотеци. Такође су у Хиландарској научној библиотеци  доступне на микрофилмовима све повеље из хиландарске библиотеке, као и већи број старих штампаних књига.  Сав тај материјал је снимљен од стране Хиландарског научног пројекта захваљујући предусретљивости и одобрењу хиландарских монаха и грчких црквених и световних власти. Осим тога, снимљен је известан број рукописа у следећим светогорским манастирима: Иверон, Зограф, Свети Пантелејмон, и Велика Лавра. Касније су снимљени, или добијени микрофилмови славенских рукописа из Ватикана, манастира свете Катарине на Синају, јерусалимске патријаршије, Ватикана, Болоње, Милана, Упсале  (Шведска), Сент Андреја (Мађарска), манастир Рила (Бугарска), разних библиотека у Русији и многих других манастирских, универзитетских, градских и приватних библиотека. Све у свему у Хиландарској научној библиотеци се налазе микрофилмови славенских рукописа из 71 библиотеке у 20 разних земаља. Укупан број снимљених кадрова износи неколико милиона. Хиландарска научна библиотека у Колумбусу је највеће хранилиште славенских рукописа на микрофилму у Западној хемисфери, а вероватно и у свету. Осим тога Хиландарска научна библиотека поседује стотинама дијапозитива на којима су снимци икона, фресака, зграда, црквених утвари, монаха и других објеката.

Поред драгоцених рукописа у Хиландару се чува око 180 икона од којих је најстарија из дванаестог века. Фреске у главној манастирској цркви као и у капелама су такође драгоцено наследство које чува Хиландар. Тамо се такође чува велики број дрвених крстова у дуборезу, као и сребрних, златних и металних. Минијатуре у уметнички украшеним рукописима, богато вежене завесе, и многи други уметнички предмети су драгоцена заоставштина коју Хиландар чува вековима.

Међу то културно и историјско благо које чува Хиландар можемо поменути  дивни Јефимијин диптих. Пре монашења, када је добила име Јефимија, она је била Јелена, супруга Угљеше Мрњавчевића (+1371), једног од феудалних владара. Са њим је имала сина Угљешу коме је, када га је крстио, епископ серски Теодосије даровао тај диптих урезан у дрвету. Угљеша је умро као мало дете. Његова мајка Јелена-Јефимија је обложила полеђину диптиха златом и у злату урезала своју молитву-жалопојку за сином јединцем. Та Јефимијина молитва-жалопојка се сматра првом песмом у српској књижевности коју је написала жена-аутор.

У Хиландару се такође налази завеса за царске двери коју је извезла Јефимија. Затим, у Хиландару се чува завеса за царске двери коју је извезла Анастасија, супруга Ивана Грозног и даривала је Хиландару. Најзад, у Хиландару се налази још један драгоцени диптих, вероватно израђен у Венецији, за који се верује да га је Хиландару даровао краљ Милутин.

Духовно благо које је Хиландар примио од светога Саве и његових следбеника сачувано је у њему неокрњено и неизмењено до дана данашњег, али не  и материјално. Када се узме у обзир под којим је условима Хиландар опстао и са кавим се све невољама борио, право је чудо да је сачувано и онолико колико јесте. Невоље су  пратиле Хиландар од његовог постанка до данашњег дана. Најпре је  требало превазићи противљење манастира Ватопеда оснивању Хиландара.  Затим је било потребно наћи средства и снаге да се манастир изгради и да  окупи довољан број монаха за свој опстанак и редован монашки живот.

У току сваког века од свог постанка, Хиландар је морао да се бори за свој опстанак. У једанаестом веку Света Гора и Хиландар су страдали од најезде гусара.

У дванаестом веку су невољу донели влашки пастири који су се населили на Светој Гори са својим породицима, противно тардицији Свете Горе.  Ова невоља је прошла тек када је византијски цар наредио да се влашки пастири са својим породицама  иселе са Свете Горе.

У тринаестом веку, 1204-1261, крсташи су дивљали по Византији, а и по Светој Гори. Њихово безобзирно пљачкање и разарање светогорских манастира наишли су на осуду чак и папе Инокентија III (1198-1216) који је 1214 упутио писмо крсташима у коме их прекорева за њихово пљачкање и разарање хришћанских светогорских манастира. Када су крсташи заузели Свету Гору на њој се налазило  300 манастира, а када су је напустили тај број се знатно смањио.

Хиландарске и светогорске невоље нису  долазиле само од неправославних, већ и од православних византијских царева и патријараха.  Тако су, на пример, цар Михајло VIII Палеолог  и патријарх Јован Векос (1275-1282) наредили свирепо прогањање светогорских монаха који су се успротивили њиховом потписивању  уговора са Ватиканом. По наређењу цара и патријарха, на дан 10 октобра 1276, двадесет и шест монаха манастира Зографа живи су спаљени. Може се претпоставити да су се и хиландарски моанси противили уговору који су цар и патријарх потписали са Ватиканом, што  значи да су и они страдали.

Велика несрећа за Свету Гору и Хиландар је била најезда Каталонаца. Они су дивљали по Светој Гори, а вршили су и опсаду Хиландара. Игуман Данило је са хиландарским монасима храбро бранио и одбранио манастир од ових пустолова и пљачкаша. Најезда Каталонаца и одбрана Хиландара су  детаљно описани у  биографији Данила коју су написали његови ученици. Када су се  Каталонци најзад повукли са Свете Горе на њој је остало свега 125 манастира. У шеснаестом веку тај број се смањио на 25, а сада има свега 20 манастира.

Када је Света Гора пала у ропство под Турцима, 1430. године, невоље су биле једва подношљиве. Турци су одузели манастирска имања а наметнули огромне порезе. У то доба Хиландар је успео да опстане захваљујући издашној помоћи чланова династије Бранковић, који су се настанили у Мађарској, и прилозима које је давао српски народ. Осим тога, потребно је са захвалношћу истаћи да су у то време влашки и молдавски владари великодушно помагали и Хиландар и друге светогорске манастире.

У шеснаестом веку осиромашени Хиландар су помагали руски цареви и племство, а највише цар  Иван  Грозни.

Велике невоље је Хиландар поднео и у следећа три века. Лишен прихода, оптерећен порезима, није имао средстава да измири своје  дугове. У хиландарском рукопису број 525. који је започет 1701 године, записано је да је Хиландар  често  залагао своје скупоцене рукописе и келије, али их је увек откупљивао. У немогућности да измири своја дуговања, Хиландар је у осамнаестом веку био преузет од бугарских монаха. Тек 1896 краљ Александар Обреновић  је исплатио хиландарске дугове и манастир је био враћен српским монасима.

У деветнаестом веку, за време грчког устанка противу Турака, 1821., Турци су спалили многе рукописе, а листови неких рукописа су  били коришћени да се савијају и да се у њих ставља барут да би се борило противу Турака.

Пожари, који су доста чести на Светој Гори, проузроковали су доста штете и невоља светогорским и хиландарским монасима. Најгори пожари у су се десили у Хиландару 1722, 1776, 1891, 1950,  1981 и најстрашнији 4 марта 2004 године.

Разне болести, а особито куга, нанеле су тешке невоље и светогорцима и хиландарцима. На крају грчког устанка противу Турака, куга је опустошила Хиландар и од тридесет девет монаха колико их је тада било у њему, деветнаест су умрли а двадесет их је остало.

И Света Гора и Хиландар су трпели невоље и за време Првог и за време Другог светског рата. Хиландару није било много боље ни после завршетка Другог светског рата. Тек последњих неколико година прилике су се побољшале  и Хиландар опет врши своју верску и просветну мисију и у самом манастиру и изван њега.

Нека ми буде дозвољено да своје излагање завршим читањем једне своје песме из збирке Хиландарски рукопис, у којој су Света Гора и манастир Хиландар главне теме. Наслов песме је Хиландар: вечити стражар. Та песма каже шта Хиландар значи и мора значити не само за мене, него за сваког оног Србина који се није одрекао своје културне баштине, јер та баштина  представља огромну вредност не само за Србе, не само за православце, већ за цео културни свет уопште. Песма гласи:

 

Стражар без пушке,

молитва непрестана,

легенда

животом изаткана

и светлост, опипљива.

 

Огроман храм

који

векове и све нас;

обухвата.

 

Двери

које у светост воде.

 

Овде је стварност

лет

у небеске висине

и непрестано одрицање.

 

Стварно:

овде престаје свет

и живот отпочиње.

 

Колумбус, Охајо

                                Др Матеја Матејић, Протојереј-ставрофор

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 07 октобар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.