У једном граду беше епископ који је, на хушкање ђавола, некако пао у смртни грех. Горко се кајући за свој пад, епископ је, да би добио опроштај, учинио следеће. Када се много народа окупило у цркви, отишао је на средину храма и пред свима отворено признао свој грех. После тога, сматрајући себе из дубоког смирења недостојним архијерејског чина, скиде свој омофор, стави га на престо и рече народу: „Опростите ми, браћо, сада више не могу бити ваш епископ."

Видећи велико смирење и скрушеност свог пастира, сви који су били у цркви са сузама су узвикивали: „Нека, оче, твој грех падне на нас, само нас не лиши својега пастирства“.

Дуго су молили владику да остане код њих.

Препуштајући се, с једне стране, молитви свог стада, а с друге, желећи да се пред Богом искупи за свој грех, владика је на крају узвикнуо: „Па, ако заиста желите да останем с вама, онда ћу учинити то, али само под једним условом: ако ми дате реч да ћете беспоговорно испунити оно што ћу вам сада заповедити."

И сви су дали реч.

Тада је владика наредио да се затворе црквена врата и рекао: „Сада знајте да онај од вас неће имати части пред Богом који ме сада неће погазити ногама својим“.

И са тим речима пао је ничице на замљу.

Сви се ужаснуше, али не смејући да прекрше дату реч и бојећи се епископове претње, почеше да пролазити преко њега. И шта?

Када га је и последњи од оних који су били у цркви прегазио, глас са Неба је рекао: „Ради његовог великог смирења, Ја сам му опростио грех!“

 Сви су чули овај глас и прославили су Бога.

Извор: „Азбучни патерик“ Л.194.

Извор: "Борба за веру" / "Трость Скорописца"

"