Ето, дошла је до краја и 2021. – друга година од како је покренут план „великог ресета“. По томе како је пројекат започео 2020. године, многима је изгледало, а и мени, да ће током 2021. само јачати. Но, испало је сасвим другачије. Блицкриг није успео и један од највећих страхова грађанина Шваба, који је говорио да „све треба да се одигра брзо, не сме се губити темпо“ – остварио се.

Темпо је изгубљен. Једном приликом сам назвао програм ресетовања „БЕТ фашизмом“. БЕТ – био-еко-техно. Био – је везано за медицину и све оно што се дешава последње две године… међутим, ове, 2021. тај процес је успорен… Западом, тачније пост-Западом, раширили су се протести. На пример, у Бечу, током јесењих демонстрација на улице је изашло је око 300.000 хиљада људи, новине су писале да их је било 25-30.000. И овај активни отпор на пост-Западу, како видимо, збунио је оне који су покренули пројекат.

У Русији отпор је носио традиционални руски карактер – саботаже, дуготрајно, мукло противљење засновано на неповерењу према властима и на глупостима информативног програма. Но, и код нас је овај процес, такође, заустављен и није наставио свој брзи развој. И више од тога, с јесени је Бил Гејтс, у часопису који припада Фабијанском друштву и Ротшилдима – Economist – написао да ће се „највероватније, године 2022. епидемија завршити“. Буквално истог дана то је поновио и председавајући Светске здравствене организације. Ако СЗО, по команди старијих другова, каже да ће се „највероватније 2022. епидемија завршити“, значи да им нешто није пошло за руком.

Дигитализација. Овде имамо, такође, врло занимљиве ствари. Раније, када су само ексисти, то јест владари социјалних платформи, социјално-информационих платформи – Мајкрософт, Гугл – у савезу са финансијалистима и технотроничараима „оборили“ Трампа, рекао сам да је наредна фаза – рат између победника, у оквирима овог тријумвирата. Тако се и десило. И већ крајем лета су почели напади на Цукерберга и снаге које иза њега стоје. А крајем октобра, почетком новембра Гугл и Мајкрософт су узвратили ударац. Изјавили су да ће они створити „Мета-васељену“, и отићи на ниво који државе нису ни сањале, наносећи одатле своје ударце. То јест, озбиљна борба се даље развија.

Што се тиче РФ, у октобру је руски вицепремијер Чернишенко потписао прикључивање економском програму Форума у Давосу, Швабовом програму. Овде је (у Русији) основан Центар за четврту индустријску револуцију. То јест, један део власти се прикључио онима који руше вертикалу власти; јер, планови Светског економског форума представљају десуверенизацију и погром традиционалних вредност; Шваб је тако и написао, да ће „створити свет без држава и са уважавањем мајке природе“ и подржати свакојака ЛГБТ друштва. Упркос томе, овај процес се одвија врло, врло неуједначено. Сукоб у врху пирамиде светске економије, између ексиста, финансијалиста и технотроничара – представља борбу костура над понором.

Трећа линија је – еко. То јест, све што је повезано са „зеленом агендом“. И, овде би се, с једне стране, Русија прикључила „зеленој агенди“ јер може имати корист од трговине, у крајњој линији – краткорочну, од трговине квотама. Но, 13. децембра Небензја је нанео страшан ударац пројектима повезаним са „зеленом агендом“. Русија и Индија су иступиле против стварања „климатске полиције“, против везивања проблема безбедности за климу. Совјетски Савез… Све време говорим „Совјетски Савез“ зато што се у овом случају Руска Федерација понашала онако како би се понашао Совјетски Савез. Дакле, РФ је ставила вето на ово, Индија нас је подржала. Кина се уздржала… Но, у суштини, реч је о одлуци три државе: Руске Федерације, Кине и Индије. Оне су блокирале предлог да се проблем међународне безбедности повеже са климом. И Небензја је, у свом оригиналном маниру, објаснио да нешто преносити…тј. тражити неке узроке социјалних нереда у клими, Сунцу, Месецу итд… не стоји. Ако би се основала „климатска полиција“, била би то још једна омча на врату суверених држава, то јест, десуверенизација, безусловно. Дакле, ова линија је сада пропала.

У принципу, 2021. године темпо „ресетовања“ се заиста успорио. И у свету нараста схватање да уређење које су замислиле ове наказе, изроди – није само ново социјално-економско уређење, већ је реч о друштвено-економском уређењу које мења антрополошку суштину човека, мења његов идентитет, уништава породицу. Уништава и саму врсту homo sapiens. И самог човека. У овом случају људи једноставно на својој кожи осећају да је неопходно супротставити се томе. И тај отпор се, практично, појавио у свим земљама. То је, по мом мишљењу, позитиван резултат постигнут у овој години. Иако се сам процес ресетовања наставља – он је сада спорији, он се кочи.

Што се тиче спољашњих проблема Русије, крајем године се десило нешто што нико, да тако кажем… пре годину дана не би могао да претпостави. На Западу су то назвали „Путиновим улитматумом“. Но, ја бих рекао да је то тврд програм, оштар прилаз… Оштра изјава о намерама. И треба рећи да је Кисинџер био у праву. Пре десет година, када се закувавала „чорба“ у Сирији, рекао је да „ми, наравно, можемо победити у Сирији, али ризикујемо да изгубимо у Русији све што смо постигли последњих 20 година“. Тако се и десило. Само не због Сирије, већ због безобзирне политике Англосаксонаца и њихових савезника који су појачали притисак на Русију и створили неподношљиву ситуацију за руски политички естаблишмент.

Више пута сам писао да се највећа противречност данашњег (руског) естаблишмента, данашњег политичког режима састоји у томе што се, будући најзападнији политички режим у руској историји, нашао у позицији да се мора супротставити Западу. Он мора да се сукоби са Западом јер се Запад понаша као крдо свиња, као витезови у 13. веку. Ако говоримо о ситуацији у Донбасу, у источној Украјини, могао бих да је опишем одломком из једне од мојих омиљених књига – „Прича о војној тајни“ (Аркадиј Гајдар): „Напао нас је из Црних планина проклети буржуј. Поново звижде меци, експлодирају гранате. Боре се с буржујима наши одреди и јуре курири да зову у помоћ далеку Црвену армију…“ Но, звижде меци и у Донбасу… Пре пет година сам рекао: „Не треба имати никакве илузије!“ Ова агресија Украјине против Донбаса, представља напад пост-Запада на Русију, на руски свет, рукама Украјине. И ова оштра Путинова изјава значи постављање врло јасне „црвене линије“, како се то данас каже. То је нешто што пост-Запад није очекивао. Видећемо да ли ће руско руководство имати вољу да ту линију доведе до краја. У крајњој линији, то сви желимо. Јер, који год био режим у Русији – самодржавље, комунизам, посткомунизам – ниједан не може допустити да НАТО уђе у Украјину. Овде је неопходно дејствовати на све могуће начине; како су говорили у совјетско доба – „обуздати непријатеља“.

Но, ово се односи на игре на највишем међународном нивоу, ниво испод је – државни ниво. Али осим овога постоји и обичан живот. Толстој у свом роману „Рат и мир“, описује 1807-1809, сусрет Александра I и Наполеона и шта је затим уследило, то јесте после описа „високе политике“, каже: „Живот, међутим, прави живот са својим суштинским интересовањима за здравље, болести, рад, одмор, са својим интересовањима за мисао, науке, поезију музике, љубави, пријатељства, мржњу, страсти, као и увек, текао је независно и ван политичке блискости или непријатељства са Наполеоном Бонапартом и ван свих могућих преокрета.“ Заиста, живот се наставља. Он и мора да се настави. Људи треба да рађају децу, да их васпитавају, зарађују новац за достојан живот. Живе, све у свему, занимљивим животом! И ја бих пожелео нашим гледаоцима… поред свих тих победа и достигнућа које желим нашој земљи у савременом свету, хтео бих да пожелим успеха и среће у овом обичном, свакодневном животу који почиње буђењем… код неког јутарњом гимнастиком, и креће радни дан…

И ево, уочи Нове године, која се због нечега зове… година Тигра! Но, јесмо ли ми Кинези, шта смо на крају крајева? Постоји, узгред, и словенски шеснаестогодишњи циклус. Но он, истина, почиње 21. марта, тада почиње година Златорогог Бика, а сада се завршава последњи квартал, јануар, фебруар, март су месеци који још припадају години Вриштећег Петла. Тако да нам не пристаје, нисмо ми Кинези да славимо годину Тигра. Тим пре што они не славе 31. децембра, ни 1. јануара. Дакле, уочи 2022. желим свима нама успеха и среће у обичном, свакодневном животу. Негде је Пушкин рекао: „На свету среће нема, али постоји спокој и воља“. Али, како је говорила једна велика личност наше историје, другим поводом: „Ми се не можемо сагласити са таквом тачком гледишта…“ Осим мира и воље потребна је и срећа! Но, мир и воља су неопходни услови за срећу. Недовољни, али неопходни! Зато вам свима желим мира, воље и среће у Новој години! Но, треба се присетити да се срећа задобија у борби. При томе борба не мора обавезно да се води песницама… Борба је, некада бити само упоран. И на том плану, мислим, имамо велики потенцијал. Последња година је то добро показала. Зато у наступајућој години будимо здрави. И будимо победници!

ЦРНО СРЦЕ ЗАПАДА

На пост-Западу се мења природа власти; није реч о томе да корпорације гуше државу или држава корпорације – они су сада у симбиози. Законодавна власт ће све више одумирати, остаће само као декорација; реална власт ће прећи на извршну, а извршна власт ће се спојити са корпорацијама.

Као резултат, прво ћемо добити корпорацију-државу, коју не треба мешати са корпоративном државом, а онда ће настати оно о чему ултраглобалисти маштају – обнављање компанија типа британске Источно-индијске компаније, али на много вишем нивоу. Компанија које ће бити ојачане дигиталним технологијама и које ће контролисати не само токове капитала већ и људско понашање; у сваком случају оваква тенденција постоји.

Наглашавам, није ствар у томе што се владе потчињавају корпорацијама – већ у томе што су они елементи једне целине. За сада се слажу као Ејлерови кругови, и то поклапање биће све веће и веће. На пример, неопходно је било вратити ирачку нафту на светско тржиште, отуда мешање, уплитање у Ирак, иако се резултат показао слабији од очекиваног; није сваки дан Бадњи дан.

Владајућа и страна која побеђује је британска капиталистичка класа као сегмент глобалне политичке класе. У исто време, без спољашње, у овом случају британске а у мањем степену америчке подршке, монархије Залива тешко да би опстале у нашем турбулентном врeмену. И Британци и Американци гуше сваки демократски протест против монархија. Најважније за Велику Британију је што капитал Залива, а посебно саудијски нафтни долари, играју велику улогу у финансирању дефицита Велике Британије и на тај начин, индиректно помажу да се очува статус фунте. Друштвено благостање обичних Британаца не зависи од тога, реч је, пре свега, о владајућем слоју.

Можемо претпоставити да ће се у перспективи Британци постарати да ојачају свој положај на Блиском истоку. И, развијајући своју неформалну империју, покушати да је прошире на рачун Русије у Закавказју, и на нашим западним границама, пре свега на Украјину.

Долази светска системска криза што нагло повећава значај контроле над ресурсима. Овај значај је још већи у условима геоклиматске и геофизичке катастрофе која се очекује. Не мислим на митско глобално отопљавање, већ на потпуно прозаично гашење Голфске струје, реорганизацију прехрамбених ланаца океана и цикличну (једном у 11,5–12,5 хиљада година) планетарну преоријентацију која је почела почетком XX века и завршиће се, ако не дође до глобалне катастрофе, у првој половини XXII века. У кризним и посткризним условима једина стабилна и ресурсима обезбеђена зона у наредним вековима биће северна Евроазија, највећим делом – геопростор Русије. У томе се слажу практично сви аналитичари. То чини нашу територију главном геоисторијском наградом, уловом ХХI века, и неколико наредних векова. Познати русофоби као што су Збигњев Бжежински, Мадлен Олбрајт и многи други на Западу, већ су више пута рекли да је неправедно што Русија поседује такав простор и такве ресурсе. Наводно, све то треба да припадне светској заједници – т.ј. атлантским елитама организованим у ложе, комисије, редове и остале структуре…

Атлантисти посматрају Русију као сировинску базу, Кину као извор радне снаге, т.ј. као нешто другоразредно. И ови „другоразредни“ се усуђују да ометају планове глобалиста, доводећи их до беса. Руско и кинеско питање Запад планира да реши – помоћу ислама, Арапа: било у облику контролисаног хаоса нове арапске инвазије, било рата сунитског калифата са неверницима. При томе, ипак, верни својој традицији завађања великих држава и народа и њиховог слабљења или чак уништења (модел који је у ХХ веку два пута примењен, два пута су завадили Немачку и Русију), Англосаксонци ће се постарати да униште и ислам, посредством његове максималне радикализације, уништењем његове унутрашње економске и демографске снаге евроазијским ратовима, а затим претварањем муслиманског света у нетрадиционални гето, лишен ресурса и технологије. Они који су у детињству играли «Dungeons and Dragons» добро памте варијанту „Свет црног сунца“.

Радња се одиграва у пустињском свету Атаса. Овај свет је некада био плава планета, пуна живота, но сада је постала неплодна због неконтролисаног коришћења магије. То је сунцем спаљена земља без богова, воде и наде. Још једна особеност Атаса је одсуство корисних руда, због чега је једина могућност да се дрвеће, вулкански камен и кости користе као материјали за израду оружја, оруђа и других ствари.

У бескрајној пустињи прикладне за живот су само поједине оазе и градови-државе. Владари изолованих градова-држава зову се Краљевима-Чаробњацима и у већини случајева они се тајно налазе на овом или оном стадијуму преображаја у змајеве. Власт у граду се ослања на темпларе. Темплари служе и клањају се Краљевима-Чаробњацима који користе магију.

Муслимански свет, планери глобалиста, планирају да раздробе на мноштво мањих делова којима се може управљати помоћу приватних војних компанија или најамника ТНК, и исцеде из тих комадића остатке ресурса а онда да их баце на отпад историје. Запад ће контролисати још и тачке у којима су концентрисани ресурси, зоне комуникација (на пример, скоро 1,800 км средоземне обале Либије), остало ће дати у најам племенима, клановима, криминалним синдикатима, који ће контролисати своје комаде и комадиће. Таквим „комадићима“ се могу сматрати делови Саудијске Арабије, Пакистана (с изузетком Белуџистана), Ирана – муслимански мозаик. У исто време Западу ће бити потребан надзорник у региону а то може постати Велики Курдистан. Једина држава којој могу дозволити да буде велика. На територији Великог Курдистана, ако буде створен, наћи ће се извори свих великих река региона. А то значи да ће у наступајућој епохи несташице водних ресурса, као последица „ратова за воду“, у рукама Курда, тог древног народа, бити, као и у време Асирије, најважније полуге утицаја на регион. Курдистан може постати главни контролор зоне и заменити у тој улози Израел.

У САД, у Западној Европи – ради велики број центара који производе лажне информационе токове, вештачку реалност. Ми смо то видели на примеру „арапског пролећа“ када су специјалисти за блогосферу, из различитих центара као што је Беркманов центар Харвардског универзитета, у суштини стварали виртуелну реалност, која је играла значајно важнију улогу него реална реалност. Т.ј. све зависи од тога да ли бираш плаву или црвену таблету, излазиш из Матрикса или не. Непријатељ је – Матрикс. Сада противник није више нека одређена држава, нема посебне државе која се зове САД, већ постоји некаква наднационална структура која је далеко од тога да буде јединствена, но, у крајњој линији ни за Русију, ни за Европу, ни за Америку, ни за Кину ту нема места. Кинези представљају веома велику опасност за те људе, значајно већу него Арапи или Индијци. Јер је Кина – алтернативно човечанство, хијероглифски језик. Осим тога, читава историја Кине је обележена непрестаним сељачки устанцима. При томе два устанка су се завршила стварањем нових династија – династије Хан, коју је основао Лу Бан, када је свргнуо сина Ћин Шихуандија, и династије Јуан у 13. веку. Две кинеске династије су створене као резултат сељачко-разбојничких устанака.

С друге стране, што је Кина економски успешнија, има више социјалних проблема, расте социјална поларизација између слојева, између класа и региона. То је врло озбиљан проблем. Пошто је свет један, онда можемо рећи оно што је говорио херој филма Служила два друга: „Нека се бели гадови не радују, ми ћемо умрети данас, а они сутра“. Тешко је рећи ко ће први пасти: Европа или Кина. Но, пашће практично сви: и САД, и Европа, и Кина. Колико год то било парадоксално, ја у овоме видим шансу за Русију. Како историја показује, Русија се извлачи из историјских замки током европских и светских криза.

У Великој Еволуционој Игри, по правилу, побеђују „малени“, који имају предност у интелекту (информација) и организацији (енергија). Диносаурусе су „средили“ мали сисари чија је предност била: лимбички мозак, топла крв и кратак сан – моћно информационо-енергетско оружје…. Homo sapiens је надиграо Parantrop robustus-а („плавокоси људи“ Жозеа Анрија Ронија-старијег) захваљујући социјалној организацији (то јест „колективном интелекту“). Мале хришћанске заједнице су подриле Римску империју, а онда су протестанти одиграли сличну „игру“ са огромном католичком машинеријом. Разуме се, „малени“ побеђују, по правилу, у кризним условима – што је криза већа и свеобухватнија, веће су шансе „давида“ против „голијата“. Тим пре што су кризне ситуације суштина системских преображаја, бифуркационе тачке , па није важна њихова снага, моћ и маса, већ правац, кретање за које је довољан слаб али проверени притисак који се постиже малом снагом субјекта који поседује интелектуалне и циљне приоритете, који зна куда иде. У тачки бифуркације, када „чак ни танку нит није у стању да расече челична оштрица“, мала група људи, која без грешке зна где треба да удари, изједначује се (по снази) са гигантском машинеријом. Овде није потребна полуга – довољно је променити правац удара, који је често чудан: „Путуј отровни челику, где ти је речено“. (Шекспир)

Извори:

1. ЦРНО СРЦЕ ЗАПАДА – https: //zen.yandex.ru/
2. КРАХ ПЛАНОВА ГЛОБАЛИСТА, ПУТИНОВ УЛТИМАТУМ И ОСТАЛИ РЕЗУЛТАТИ У 2021. – https:// zen.yandex.ru/

 Извор: "Сродство по избору"