Времена су суморна, лукава, тешка. Људи кажу – ситуација је таква. Истина је, али ко прави ситуацију ако је ми не правимо? Ми смо „ситуација“; јер какви смо ми, таква је ситуација. То што доживљавамо, што видимо око себе јесу последице, а не узрок стања у коме се налазимо. А узрок је у нама самима.

Блаженопочивши патријарх Павле је често говорио „будимо људи“! Јер, уколико не будемо људи, онда ћемо бити – зашто да не кажемо отворено – или стока, или роба. Или оба. То је све, другог нема. Звучи оштро, зар не? Нисмо навикли да се суочавамо са стварношћу? Да, ситуација је таква. А у суштини, вероватно и гора него што изгледа. У сваком случају, она није настала у неком празном простору и преко ноћи.

Како смо се нашли у овој ситуацији? Ево једног уваженог мишљења. Поводом примања Темплтонове награде, у Лондону 10. маја 1983. Александар Солжењицин је између осталог рекао: „Пре више од пола века, док сам још био дете, сећам се да сам од старијих људи чуо следеће објашњење за велике катастрофе које су задесиле Русију: ‘Људи су заборавили Бога, зато се све ово дешава!’ Од тада сам провео скоро 50 година радећи на историји наше Револуције. У том процесу сам прочитао стотине књига, прикупио стотине личних сведочанстава, а и сам сам, са осам томова својих књига допринео рашчишћавању рушевина које је иза себе оставила Револуција. Али, ако би ме данас замолили да, што је могуће сажетије, формулишем главни узрок погубне Револуције која је прогутала око 60 милиона људских живота, не бих могао прецизније да кажем него да поновим: ‘Људи су заборавили Бога, зато се све ово догодило!’ И када бих био позван да укратко идентификујем главну црту целог 20. века, и овде не бих могао да нађем ништа прецизније и садржајније него да још једном поновим: ‘Људи су заборавили Бога’. Недостаци људске свести, лишени своје божанске димензије, били су одлучујући фактор у свим великим злочинима овог века!“

Несумњиво, када човек заборави Бога, онда неизбежно заборави и свој идентитет. Због тога се већ дуго, дуго времена доводи у питање: шта уопште значи бити човек? А самим тим и који је онда наш систем вредности? Ко смо ми, и колико уопште вредимо? Јер, ако ми је отац – мајмун, онда сам неизбежно и ја – мајмун. Ништа друго него – стока!

Сирови и груби материјализам је данас превазиђен на свим пољима, од физике до философије. Али његови отровни плодови су присутнији него икад и они се и даље намећу јавности. Погледајте медије, моду, јавни живот… Промовише се оно што је изопачено, перверзно, себично, ниско, бедно, јадно, немоћно, просто, глупо, кратковидо… Другим речима, све оно што је страст, слабост и грех, као нешто савремено и модерно! Старац Пајсије Светогорац јадикује: „Данас је грех ушао у моду и постао је символ прогреса.“ А и стара пословица каже: „ђаво се бави увећањем броја грехова, а не њиховим скривањем.“ А може и овако: ђаво се бави увећањем броја грехова путем њиховог рекламирања! Нечастиви је постао први „инфлуенсер“ !

Када се погледа оно што се одиграва на јавној сцени, остаје питање: шта значи бити човек? Да ли је то неодговорни, слаби и беспомоћни поданик коме је држава дадиља и старатељ; или је то зрело, самостално биће, нешто много више од паразита или штићеника система? Да ли власт и ауторитет долазе од народа, од појединца; или одозго, од малог броја људи? Да ли човек треба да зависи од државе, или држава од човека?

Већ дуго времена су политичке елите (за свој рачун или за рачун својих газда) одузимале парче по парче слободе и део по део људских права, а одговарајућа реакција је изостала. Човек је претваран у грађанина покорног, народ у становништво, а људске вредности у беспуће и моралну пустињу по којој протрчи понеки гмизавац. Модни и друштвени трендови су рекламирали, промовисали себичност, егоцентризам, индивидуализам, уживање, забаву, лакомисленост…

И сада смо на почетку онога што неки називају „нова нормалност“ или „велики ресет“ или „нови светски поредак“. Сви смо свесни да се свет мења, како год ко то називао. А они који мало пажљивије гледају, виде да уствари, велико зло иде на свет.

Многе земље су посегнуле за диктатуром. Милиони камера широм света мотре на грађане. Полицијски хеликоптери трагају за онима који крше новоизмишљена правила. Широм света на сцену ступа идеолошка, политичка, државна диктатура.

Кршењем основних људских права уводи се неограничено и потпуно безакоње, којим људи губе елементарна права на кретање и постојање. Они већ трпе очигледну дискриминацију на радним и јавним местима, а њихова деца преживљавају трауме у школи.

Људи питају: које је решење, шта да радимо? Одговор је познат: Сваки од нас да поштује Божији закон, да се обрати Богу и да иде Његовим путем, да имамо вере и да буде Воља Божија, а не наша. Другог пута нема, све друго је беспуће, пустара и смрт.

Извор: "Искра"