Дубоко ме је дирнуо и забринуо текст академика проф. др Василија Ђ. Крестића „Има ли Србија снаге и воље да заштити националне интересе“ (овде:), објављен у Печату (698, од 21. јануара), а поводом опетоване лицитације бројем жртава усташког злочина геноцида у Јасеновцу, и неувршћавања у дневни ред Народне скупштине Резолуције о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ (1941–1945).

Схватио сам га као протест, као последњи апел оглувелој и занемелој, бешћутној Народној скупштини – несавесној и несолидарној са страдањем свога народа током Другог светског рата. Или можда политички уцењеној помирљивошћу и сарадњом у региону – не знам шта би друго могло бити посреди?

Један од наших најбољих живућих историчара који је, у низу својих књига и студија чињенично и непорециво расветлио, научно квантификовао српско-хрватске односе и одношаје – оне досад посве непознате, тамне, намерно скрајнуте, прећутане, или фалсификоване странице и углове тих односа у потоњих неколико векова – морао је ево, јер је наша безмедна чаша жучи прелила свој руб, да своје сународнике, а српски парламент на првом месту, подсети на њихову националну и моралну обавезу, разборитост и одговорност, саборност, незаборав и саосећање са светим жртвама српског (и других) народа. То Крестићево упозорење долази у време безочног фалсификовања прошлости, уподобљавања опште и наше националне историје постисторијским стратегијама неоколонијалних, расистичких планера, све самих Менгелеових следбеника.

Па, стојмо мирно, и кренимо редом.

ЗЛОДУХ НАД СРПСКОМ КУЋОМ Како тумачити горку чињеницу да ни из четвртог покушаја није у дневни ред Народне скупштине наше земље увршћена Резолуција о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској (1941–1945), и посебно, у контексту тога, френетичан аплауз који је својом потресном беседом, у том истом парламенту, само пола часа раније, добила заточеница усташког логора Смиља Тишма, једна од малобројних сведока масовног затирања људи у логору Јасеновац? Тај расцеп савести, тај патолошки дешај у српском парламенту једино се може дефинисати злодухом дуплих аршина ватиканско-западне Интернационале који виси над српском кућом још од деведесетих година до данас (да се само ограничимо на овај кратки период). Злодухом који је и овде, изгледа, „нашао“ своју боцу!!! Пророке у своме селу – сведочи о томе Библија – не воле, а како видимо, не воле ни сведоке геноцидног страдања, зар не!? А Смиља Тишма, коју је Господ оставио за сведока о џелатима и успаванима у роду људском, подаривши јој дуговечан живот – и она је, са катедре Народне скупштине, упутила пророчку посланицу – не само српском народу већ целом човечанству, оном мајушном, будном делу што је од њега јоште остануло! Посланицу као опомену, и приговор савести, да се, у катаклизмичним вртложењима у свету – не би поновио (а могао би сваког тренутка!) негде још неки Јасеновац, Аушвиц, Бухенвалд, Маутхаузен, Оснабрик, Нојенгамс, Равенсбрик, Шарвар и други.

И како „поништити“, неутралисати таквог неугодног сведока и његово сведочењe? Никако другачије него лицемерном равнодушношћу, што се и десило у Народној скупштини Републике Србије! У новијој историји, управо злодухом дуплих стандарда, (посредством његовог окрутног механизма), светски тирани(н) настоје да овладају светом још од 1941. године, кад је амерички председник Труман хладнокрвно изјавио „Њујорк тајмсу“: „Ако видимо да Немачка побеђује, ми морамо подржати Русе, ако видимо да побеђују Руси, ми морамо помоћи Немачкој, тако ћемо постићи да се све више поубијају.“ Не подсећа ли нас то на нешто познато што се управо дешава у ове дане на релацији САД–Украјина–Русија!?

Први усташки логор у НДХ за Србе и друге „непоћудне елементе“, како су их хрватски расисти називали, основан је у Даници код Копривнице, 29. 4. 1941. Потом су уследили у Керестинцу, Лепоглави, Госпићу, Крушчици, Цампрагу, Сиску, Јастребарском, Тењи крај Осијека, логор Слана, на Рабу, Пагу, у Ђакову, Јасеновцу, Старој Градишки, Јадовну, Доњој Градини, Јабланцу, Бистрици, Млаки – то су она стратишта која су досад позната, и делимично истражена. А колико је тек непознатих?! Нема стопе на подручју које је запремала НДХ где није пала крв српских цивила, или да нису вршени депортација, силовање, мучење, пљачка српске имовине, покатоличење. Нарочито је то било окрутно на простору Босанске крајине, од Ливна, Купреса, Гламоча, Бањалуке, преко Гаравица надомак Бихаћа, Велике Кладуше, Бужима, Цазина, до српских села на Сувој међи, где су муслиманске усташе – које се данас више нигде и не спомињу, као да нису ни постојале, а видимо ових дана да им се опет вију црни барјаци у Цазину! – на зверски начин умориле најмање 100.000 Срба! Простор српске мученичке Херцеговине да и не спомињемо. Мостар, Пребиловци, Коњиц, Шурманци, Невесиње, Гацко, Билећа, Требиње, Неретва, јаме Јагодњача, Бивоље брдо…

Први логор за децу на свету основан је у НДХ у Горњој Ријеци код Крижеваца, потом у Јастребарском, Сиску, Градишки и Јасеновцу. То данас као да је заборављено, и забрињавајуће је што српска страна редовно не подсећа (опетује у свакој прилици) Хрватску, и читав свет, на ту свирепу реалност, кад из Загреба стигну штокакве реакције, претње, оптужбе, лажи, уцењивања, крађе и прекрађе српске културне баштине, преименовање српског језика, посезање за ћирилицом, и тешко је набројати сва хрватска непочинства. Тешко је то установила и германска прецизност за време Другог светског рата! Јер хрватске усташе су превазишле сва досадашња масовна убијања у свету, клали су без реда и броја, да им се никад не уђе у рачун, једнодушна је оцена наших и многих светских историчара!

ТО ЈЕ БИЛА ЖАЛОСНА РАБОТА! Како да здрав разум уопште поима скорашњу, све учесталију демонску пошаст смањивања броја жртава у логору Јасеновац – која се јавља једнако и на хрватској и српској страни, нажалост, чак и у редовима СПЦ, на шта упозорава и академик Крестић? Можда тај опаки вео реалности треба покушати рашчитати у пристајању (!) врха СПЦ на учествовање у заједничкој комисији са Католичком црквом, а у вези с преиспитивањем живота и дела, прањем биографије надбискупа геноцида Алојзија Степинца – тако стоји у наслову књиге Италијана Марка Аурелиа Ривелија, која је преведена и код нас. Хрвати су вероватно у тој чињеници, коју они сматрају, како се код њих о томе пише, својом дипломатском (или неком другом!) победом! – нашли ослонац за ликовање, да би Срби и СПЦ, наводно, могли „да одустану од мита од 700.000 убијених људи у Јасеновцу“? Не знам шта је српски црквени део те комисије имао уопште да тражи на тим заједничким састанцима? То је била жалосна работа! Да разговара с онима који не признају да је и било геноцида у Јасеновцу и другим усташким логорима, и који до данас нису затражили од српског народа нити опроштај, нити извињење, нити су се покајали! Него напротив: обновили су усташку идеологију у еуропеизираној Хрватској! Или се на састанке ишло да се некако утврди, ваљда, да ли је кардинал Степинац мањи или већи злочинац!! Избаждари његово саучесништво у геноциду! Или, можда, колике су му и какве заслуге, шта још недостаје, да би га Ватикан вргао међу – свеце?!

Уз поменуту Ривелијеву књигу, непоткупљива италијанска и немачка сведочења која су и код нас објављена, томове истраживачких радова наших и иностраних историчара, мемоарске књиге преживелих логораша усташких система логора Јасеновац (Путевима нестајања, сећања заточеника Синише Михајловића, на пример), још неколико (познатих) факата баца оштро светло – како на Ватикан, његову улогу у стварању НДХ, на Католичку цркву у Хрвата, живот и (не)дело надбискупа геноцида А. Степинца, тако и на порекло (народност) Павелићевих усташа, које нико никад неће моћи исписати из хрватског народа, јер је НДХ експлицитна творевина Хрвата! Наводимо их:

1) Прекрштавање Срба одобрено је писмом од 17. јула 1941. које је из Ватикана упућено Алојзију Степинцу, хрватском кардиналу.

2) На први дан Ускрса 1941. Степинац је одржао у катедрали проповед, у којој је истакао „како Католичка црква прати с весељем хрватски народ у овим данима његовог подизања и обнављања државне независности“.

3) А. Степинац упућује, 28. априла 1941, посланицу свештенству НДХ „да се одазове спремно овом позиву на узвишени рад око чувања и унапређења НДХ“. И многи су се спремно одазвали: клали заједно са усташама!

4) Са бискупске конференције, одржане 17. новембра 1941, Степинац упућује поглавнику А. Павелићу извештај о процесу прекрштавања „несједињених грко-источњачке вјере“.

5) Специјални опуномоћник Трећег рајха за Југославију Херман Нојбахер у своме мемоару (преведеном и код нас) пише: „На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000.“

6) У јеку погрома над Србима др Младен Лорковић, министар вањских послова НДХ, изјавио је: „Неће моћи постојати ни снажна држава у нашем залеђу, дакле Србија. Подузети су кораци: у Рајху је договорено да послије коначне побједе Срби из Србије буду пресељени у Сибирију.“

Извор: "Печат"