header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Не жали се и не ропћи
Не жали се и не ропћи Штампај Е-пошта
понедељак, 21 фебруар 2022

 Ова јединствена фотографија, урамљена је и стоји у мом кабинету. Направљена је 1984. године од стране фотографа информационе агенције „Assotiated Press“ у држави Мали. Тада сам почео тренерску праксу и радио као волонтер са Ричардом Шубертом, председником америчког Црвеног Крста.

Области које су биле јужно од Сахаре страдале су од тешке суше. Стотине хиљада људи је било гладно. Ричард ме замолио да се придружим осморици американаца из истраживачке мисије у држави Мали. Током седмице наш пут пропратила је екипа телекомпаније „NBC News“.

На фотографији сам имао 35 година, а поред мене је радница Црвеног Крста у Сахари. Иза нас се створио ред деце у узрасту од две до 16 година.

Снабдевање храном у држави Мали било је крајње ограничено, зато је Црвени Крст морао да спроводи одабир. Сва доступна храна морала се давати деци узраста од две до шеснаест година. Такво решење засновано је на чудовишним разлозима: деца до две године ће највероватније умрети а она која су старија од 16 вероватно ће сама преживети.

 Жена из Црвеног Крста мерила је деци обим руке да би одредила коме ће се давати храна а коме неће. Ако су њихове руке биле сувише велике рачунало се да су они „недовољно гладни“ да би им се давала храна. Ако су њихове руке биле сувише танке рачунало се да им се већ не може помоћи и храну им, такође, нису давали. Ако су им руке биле средњег размера њима су давали малу порцију хране.

Треба бити соципата да би равнодушно гледао на то. А када сам се вратио кући к „нормалном“ животу, имао  сам добре шансе да то запамтим, без обзира на то како горка су била та сећања и како се, с годинама, губила њихова оштрина. Али, само не ова фотографија.

Она побуђује у мени признање (спознају) – као да из 1984. године ја поучавам себе данашњег и шаљем себи једноставну по(р)уку.

Буди благдаран за то што имаш. Није важно каква разочарења или несреће те снађу, не плачи и не жали се, не гневи се, не укоревај друге за своје невоље. Њихова ужасна судбина, незаслужена и трагична, могла је бити твоја. Никада не заборављај тај дан.

И ја не заборављам. Слика искрсава преда мном практично свакодневно, зато што је живот пун „могућих невоља“. На пример, јесте ли видели како реагују људи на аеродрому на објаву да се њихов лет одлаже? Тај тренутак је један од неповратних окидача негативног понашања. Људи долазе у стање узбуђености. Они су озлобљени, бесне, љуте се и гунђају (реже), губе стрпљење и често се искаљују на, ни за шта криво, особље аеродрома. Раније сам и ја био један од таквих, само што нисам испољавао емоције али сам се, безусловно, осећао као жртва околности. Нисам волео таква стања али после тога како сам видео изгладнелу децу у држави Мали, лишио сам себе права да се осећам жртвом. Повезивао сам те неправедне емоције с фотографијом. Сада, када чујем да су мој лет одложили ја се сетим ње и понављам: „Никада се не жали на одложени лет. У свету постоје људи који се сусрећу са невероватним проблемима. Ти си срећан човек“. Ова фотографија постала је за мене позитиван окидач у свим негативним околностима.

 

Из књиге "Окидачи"

Приредио: Д.В.

Последњи пут ажурирано ( субота, 26 фебруар 2022 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.