header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Александар Шчипков: Деруцификација и теолошки рат
Александар Шчипков: Деруцификација и теолошки рат Штампај Е-пошта
уторак, 24 мај 2022

 На сајту листа „Парламентарна газета“ објављен је чланак првог заменика председника Синодског одељења за односе између Цркве и друштва и медија, првог проректора Руског православног универзитета „Свети Јован Богослов“, саветника председника Државне думе ФС РФ А. В. Шчипкова.

У току последњих месеци због тектонских поремећаја у светској политици постаје све актуелнија тема унутрашње и спољне русофобије. Већ сам имао прилике да ову тему детаљније разматрам у чланку „Русофобија“*, који је објављен у филозофском зборнику „Другачије“ пре неколико година. Од тада се много тога променило.

Данас најважнији задатак представља формирање (изградња) нових приступа ради дубље и тачније анализе феномена русофобије у контексту најновијих геополитичких промена.

1.

Раније је русофобија разматрана углавном као појединачни случај ксенофобије и описивана је у оквирима опште антидискриминационе логике. Међутим, доживљај ове појаве је у току последњих месеци прешао на нови ниво. Русофобија у својим садашњим политичким облицима не представља само скуп дискриминационих, већ и репресивних пракси и има конкретан циљ – насилну дерусификацију Руса на сопственој историјској територији.

Док је русофобија раније често попримала субјективно-личне, емоционалне форме, сад је прфесионализована и подигнута на професионални ниво. Политички субјекти који се баве дерусификаицјом почели су да се усмеравају на уништавање руских социјалних и државних институција од Цркве и породице до школе и војске. Без схватања новог институционалног карактера русофобије њена пуновредна анализа је данас немогућа.

Ради се о хибридном рату који против Русије и Руса воде представници савременог либералног и националистичког консензуса. Овај рат је усмерен на разарање мобилизационих механизама руског друштва укључујући и конфискацију руских резерви златне валуте и експропријацију уметничких дела која се налазе на изложбама у иностранству.

Конфликт се развија и на војном, и на цивилном пољу снагама политичких субјеката који своје циљеве и вредности радикално одвајају од руских.

Активност политичких субјеката који се налазе под контролом спољашњих играча личи на употребу војних формација, али се примењује у цивилној сфери. Циљ је дестабилизација социјалних институција. Имајући у виду милитантни карактер ових дејстава и озбиљност њихових циљева као што су уништвање институација и ликвидација руског грађанског друштва овај облик русофобије се може дефинисати као „дерусификациа“. „Дерусификација“ представља најпрецизнији термин који означава данашњи радикални и веома организовани облик русофобије.

Дерусификација може бити описана с различитих тачака гледишта, она није сасвим монолитна и има мноштво међусобно повезаних облика. У сфери идеологије то је поновно разматрање резултата Другог светског рата, завађање идејних „црвених“ и „белих“, борба против цивилне религије, између осталог, девалвација сећања на победу из 1945. године. У току последњих месеци запажену појаву представља комерцијални пацифизам с темом „Не рату“, који у пракси значи: „Немојте нам сметати да и даље некажњено убијамо Русе.“

У ситуацији када је ратни конфликт у јеку овакве радње заправо значе издају националних интереса.

2.

Посебан правац у дерусификацији представља теолошки рат који се у последње време води против религиозног дела руског друштва, пре свега против православаца. Пошто је црквено-религиозна сфера директно повезана с основама националног идентитета и социјалном организацијом народа, на овом аспекту дерусификације се треба детаљније задржати.

Њено полазиште представљали су напори за делегитимизацију Украјинске Православне Цркве Московске патријаршије (УПЦ МП) која чини део наше Цркве. Ови напори се остварују помоћу расколничке и јеретичке квазицрквене структуре – Православне цркве Украјине (ПЦУ) која је постала инструмент који је омогућио САД-у да антируски етнички рат у Украјини допуни активизирањем верских прогона.

Све ово је праћено формирањем одговарајуће концептуално-теоријске базе. Њену кључну компоненту у последње време представља агресивно негирање Руског света – савременог облика руског заједништва које наставља традицију историјске Русије и њен спољашњи аналог. Битна црта оваквог негирања јесте његово преношење из националне равни у теолошку.

Негирање Руског света користе либерално-православне групе које постоје унутар Цркве, а повезане су заједничком идеологијом. Један од кључних пропагатора русофобије јесте Кирил Говорун, присталица украјинског национализма и аутор концепције такозваног мајданског богословља.

Подсетићемо на изворе и садржај овог учења.

Основна идеја мајданске „теологије“ садржи су томе да човек може да се спаси и стекне Царство Небеско бавећи се политичком револуционарном делатношћу, а не тежећи ка духовном преображају. Први је ову отворено јеретичку идеју 2012. године изнео Сергеј Чапњин у чланку „Педесетница хришћанског друштвеног живота“. Без обзира на извесну незграпност формулација општи смисао је био сасвим очигледан. У развијеном облику идеја мајданског богословља је изнета у тексту поменутог К. Говоруна.

„Богословље мајдана“ је 2014. године постало једна од идеолошких тачака ослонца украјинског државног преврата и одиграло је извесну улогу у нацификацији Украјине. Почеле су политичке репресије против верника УПЦ МП. Процес је почео да се форсира након доношења томоса који је ПЦУ издала Цариградска патријаршија. Томос је створио формалну идеолошку и правну базу за репресије против непожељног дела православних верника у Украјини. Између осталог, санкционисао је кретање ка „националној цркви“. Био је то украјински аналог немачког „кирхенкампфа“ – такозване борбе за цркву која се активно развијала у Немачкој 1930-их година када је Хитлер био на власти.

Циљ „кирхенкампфа“ било је стварање „немачке цркве“ која је с тачке гледишта нацистичких активиста требало да има предност у односу на постојеће легитимне цркве. Између осталог, постављало се питање о расној чистоти пастве и о потреби за новим „храбријим“ ликом Христа који би више одговарао критеријумима аријевске хероике. Приликом анализе феномена ПЦУ лако се могу установнити директне сличности с немачким прототипом, између осталог, захтеви за идеолошку и етничку чистоту Цркве. У „украјинској националној цркви“ не треба да постоје људи с руском самосвешћу, који припадају Руском свету и гаје симпатије према руској култури. У њој нема места за такозване „ватњике“ (политички обојен назив за руске патриоте који подржавају њену владу, прим. прев.) и „колораде“ (увредљив назив за проруске активисте у Украјини, прим. прев.), који се између осталог одликују ношењем георгијевске ленте и антифашистичким ставовима.

Осећај припадности Руском свету мајдански богослови данас истичу као неконвенционални облик идентитета који треба искоренити. Ово осећање проглашавају за главни циљ својих пропагандистичких и идеолошких напада. Пре свега покушавају да униште сам појам „Руски свет“ надајући се да ће изазвати дезоријентацију у носиоцима руског идентитета.

Идеја онтолошког негирања Руског света недавно је попримила облик програмског документа. У марту 2022. године на сајту Академије богословских истраживања у граду Волосу (Грчка) објављен је текст под називом „Декларација о доктрини ‘Руског света’“ (у даљем тексту – Декларација). Декларацију су потписали и неки западни либерални професори, између осталог и теологије.

Кључно место овог документа гласи: „То што многи јерарси Московске патријаршије подржавају рат председника Владимира Путина има корен у облику православног етнофилетског религиозног фундаментализма, тоталитарног по свом карактеру под називом ‘Руски свет’ чије лажно учење привлачи многе у Православној цркви, и које су прихватили чак и крајње десничарски, католички и протестантски фундаменталисти.“

Назив документа садржи појам-оксиморон „доктрина ‘Руски свет’“ звучи подједнако апсурдно као што би звучао израз „доктрина ‘Русија’“, „доктрина ‘Британска заједница’“ или „доктрина ‘Афрички свет’“.

Овај оксиморон изражава убеђеност аутора Декларације у то да концепција Руског света постоји, а да сам Руски свет не постоји.

Поставља се питање: ако постоји арапски, англосаксонски и угрофински свет, зашто не постоји руски? Ако се, на пример, Реџепу Ердогану постави питање: да ли постоји туркијски свет? – одговор ће бити дубоко несхватање саговорника.

Остаје нејасно зашто извесна група међународне професуре сматра да боље од Руса зна да ли Руски свет постоји или не. Ово карактерише однос према Русима као крајњи степен русофобије, јер је негирање Руског света исто што и негирање руске заједнице.

Дакле, Руски свет се деонтологизира и описује као појам који нема предметну реалност. Управо тако функционише „култура укидања“ о којој се у последње време много пише.

Међутим, то је тек први корак. Други корак јесте да се појам Руског света прогласи за извесну верску „доктрину“ која је одмах окарактерисана као богословска „јерес“ повезана с етнофилетизмом. Помињање етнофилетизма без указивања на унутарцрквену националистичку компоненту је само по себи чудно. Истаћи ћемо успут да се дефиниције које су истакнуте у Декларацији много више односе на сасвим другу структуру – ПЦУ. Околности њеног рођења су заиста повезане с етнофилетизмом – то је управо „национална црква Украјине“. У датом случају је етнофилетизам заиста поспешио изградњу нацистичког државног модела на територији Украјине.

Другим речима, у основи Декларације се налазе тезе које практично немају никакве везе с описаним објектом, пошто Руски свет није богословски, већ културно-историјски феномен, исто као арапски, туркијски, англосаксонски или угрофински свет.

Дакле, појам „јерес“ у устима колега које су потписале овај документ, није политичка дефиниција, већ је једноставно погрдна реч љутитог човека, исто као и „ватњик“, „колорад“ и слично.

Руски свет, као и Руска земља из времена „Повести о Игоревом походу“ није „црквено учење“, већ облик руског историјског постојања и један од кључних концепата руске културе. Иза њега се налазе конкретна историјска реалност и милиони људи обједињених заједничким доживљајем света, који се налази изван појединачних политичких ставова и различитих погледа на свет.

Заправо, борци против Руског света споре са сопственим постулатима, али то маскирају, уклапајући у свој наратив лик Другог, онакав какав им одговара. Испоставља се да је овај Други носилац извесне „богословске“ доктрине у којој Руски свет одједном постаје извесна супституција за историјску Цркву.

У суштини, „Декларација о доктрини ‘Руски свет’“ коју је потписало неколико стотина европских стручњака за религију, представља покушај да се помоћу извесне теоретске основе политичка русофобија учини легитимном. Међутим, због катастрофалног недостатка концептуалних и логичних веза њихове конструкције изгледају неуверљиво.

Текст Декларације је максимално идеолошки, с обзиром на то да је замишљен као инструмент дискурсивне борбе. Негирање историјске руске заједнице (Руског света) које се налази у његовој основи аутоматски значи негирање Руса као суверене нације. На сличан начин су нирнбершки закони Трећег рајха полазили од аксиоме о томе да Јевреји нису нација. У коначном, логика Декларације неизбежно доводи до тога да се Русима, независно од свих околности, негира право на независност и заштиту од војног геноцида. Са жаљењем морамо признати да се група научника који су потписали овај текст очигледно не налази само у власти глобалистичких, већ и нацистичких идеја.

3.

Реторика Декларације је директно усмерена против Руске Православне Цркве и њеног поглавара. Након њеног објављивања почели су да звуче апели да се уведу санкције против Руске Православне Цркве и против Његове светости патријарха Кирила лично. Ово је јединствени у новијој историји случај покушаја увођења санкција против духовних лидера за које се увек сматрало да се налазе ван политике, у извесном алтернативном простору и који су били неприкосновени. Овај принципијелни став је данас укинут, као и многе друге моралне границе. Једини аналог овакве одлуке постојао је с ајатолама у Ирану, али су тамо духовне вође представљале темељ теократске државе и на њих су се односиле државне санкције. У садашњој Русији не постоји ништа слично.

Санкције претпостављају отуђивање црквене имовине која се налази у иностранству, као и ограничавање путовања патријарха у западне земље, у којима се налазе епархије дијаспоре. Ово представља практично директну забрану за руковођење паством, јавну проповед и мисионарски рад. Тако је било за време бољшевизма. Руску Православну Цркву неки желе да одвоје од света. У перспективи ће ово највероватније представљати прелудијум за забрану УПЦ МП у Украјини и запоседање њених објеката и имовине, односно до политичке отимачине која је данас већ започета.

Санкције против патријарха представљају срамотну страницу у животу западних друштава. Ове мере говоре о томе да је патријарх веран принципима Цркве и православља и да је близак народу (због тога се санкције и уводе) као и о томе да се западне елите плаше патријарха Кирила, плаше се његове проповеди, плаше се да ће он нашој пастви у Европи отворити очи на дешавања и плаше се његовог духовног утицаја.

4.

Може се констатовати да данашњи радикални облик русофобије не чине само уверења извесне групе која „не воли Русе“. То је пројекат за систематску дерусификацију. Он припада оном делу западног друштва који претендује на руску територију и на руско историјско наслеђе. Овај део друштва представља групу социјалних субјеката која се придржава либерално-глобалистичких уверења. Она рукама садашње украјинске власти свету намеће модел Русије као пројекта квазидржаве потчињене транснационалној олигархији.

Представници овог дела друштва постоје и у самој Русији. Они се издвајају од грађанске већине. Издвајање се дешава, како на нивоу фразеологије („срамота ме је што сам Рус“, „ова земља“ и томе слично), тако и на богословском нивоу, који разматрамо у овом чланку. Они о себи размишљају као о административној класи будуће дерусифициране и обездржављене Русије. Русима се у оваквој „Русији“ будућности додељује улога маргиналне и мањкаве заједнице – становника културног, правног, политичког и верског гета.

Њихов непосредни задатак је да ослабе, а у идеалном случају да анулирају мобилизациони потенцијал Руса. Због тога се води стална русофобска информационо-пропагандистичка кампања. Дакле, планирано је да се победи у дугогодишњем рату против Русије и да она буде лишена права на историјски и социјални избор. У овом случају „култура укидања“ се de facto шири на цео народ.

Услов за опстанак руског друштва представља ликвидација пројекта дерусификације. Инфраструктуру овог пројекта треба осујетити у свим областима – од информационог до финансијског.

Крајње је важно да се из јавног поља Русије отклони онтологија овог пројекта, а да притом не ступамо у бесмислене и бескорисне социјално-политичке дискусије.

 

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

Извор: "Православие.ру"

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 24 мај 2022 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 32 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.