header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Папина офанзива Штампај Е-пошта
петак, 30 октобар 2009

Свилена омча за Англиканску цркву

У изненадном „унијатском гамбиту" поглавар Католичке цркве, Папа Бенедикт шеснаести, кренуо је прошле седмице да - како цене у Лондону - поравна рачуне између„две најстарије европске политичке институције" католичке и протестантске (англиканске) цркве

За „Печат" из Лондона ДЕЈАН ЛУКИЋ

Англиканство је званична вера Уједињеног Краљевства, чији је номинални врховник носилац британске круне (тренутно краљица Елизабета Друга), а духовни предводник Цркве, архибискуп Кентерберија.

Прошле седмице Папа је, на велико изненађење самог надбискупа Кентерберија, Раона Вилијамса, писменим путем објавио како је спреман на концесије како би се англиканци „вратили кући" и конвертовали у католичанство. Био је широке и благонаклоне руке, па је потенцијалним преобраћеницима отворио могућност да са собом у ватиканске скуте понесу и део својих протестантских обреда и традиције. Тако би, примерице, англикански свештеници могли да постану католички свештеници, иако су у протестантском животу били ожењени - нешто што је у оштрој супротности са владајућим целибатом у католичком поретку вере.

Потез Понтива, онако како је срочен, пласиран и временски темпиран, очигледно је срачунат, јер пада на већ рањиво ткиво англиканске цркве, подељене у последње време на серију догматских и организационих питања, и већ је изазвао бојазан и предвиђања да би знатан број англиканских свештеника могао да загризе удицу.

 

АЛТЕРНАТИВНИ   БОГ

Комплетан англикански врх у В. Британији био је затечен папиним потезом. До те мере да је сам кентерберијски архибискуп Вилијамс, на брзу руку написао циркуларну посланицу свом свештенству, у коме, између осталог, стоји: „жао ми је што, будући да до последњег тренутка нисам ништа знао, није било прилике да вас унапред обавестим и да о овоме дебатујемо".

Број верника у Британији, поготово практиканата, рапидно опада. Поделе у свештеничком врху многе Британце додатно су удаљиле од олтара и подстакле да потраже   „алтернативног   бога". Јавни сукоби у врху Цркве на свим нивоима преселили су се у медије, нарочито они са „колоритним" садржајем, као што је био диспут око увођења жена у свештеничке функције или, још више, сукоб између „ортодоксних" и „либерала" око (не)прихватања хомосексуалаца у свештеничкој хијерархији.

Бенедикт шеснаести је одабрао да одигра свој гамбит управо у време обележавања 500-годишњице од одлуке енглеског краља Хенрија Осмог да раскине са Ватиканом. Хенри је фактички родоначелник англиканске цркве и шизме у до тада јединственој цркви под апсолутном јурисдикцијом Рима. Данашњи поглавар Католичке цркве, која броји „дубоки сензибилитет за историјски тренутак" (Мирор), није могао да изабаре бољи историјски „сензибилни" моменат како би залуталу овцу вратио у стадо.

Историчари вере у Лондону скрећу пажњу да је Ватикан фактички већ годину дана припремао овај удар, и да он није проблем само англиканаца у Британији него део ватиканске стратегије унијаћења. Ове године Папа је, на пример, одабарао баш 24. јун, дан крунисања Хенрија Осмог, дауз помпу објави један екстремно симболичан документ из ватиканске архиве. Реч је о Петицији коју је у време Хенрија група енглеских витезова упутила Ватикану. У том документу, потписаном од стране 83 племића, моли се тадашњи Папа, Клемент Седми, да изађе у сусрет молби краља Хенрија Осмог, и да му Света столица дозволи развод од супруге, Катарине од Арагона, како би могао да ожени нову љубавницу, Ен Болин. Папа је одбио да му одобри развод и, са малом дозом цинизма речено, из овог сукоба енглеског сладострасника и римског Понтива око једне сукње, кренула је највећа шизма и раскид дотадашње енглеске Католичке цркве са патронатом Рима.

Дејвид Старси, британски историчар, скреће пажњу на вишедимензионални карактер гамбита папе Бенедиката. „Пуштање у оптицај суперлуксузно опремљеног докумета из таме ватиканског архива показало је да Ватикан има високо развијен осећај за политички опортунизам. Ово је јасан сигнал да је Папа, очигледно, одлучио да се Ва-икан као најстарија европска политичка институција, обрачуна са другом најстаријом политичком институцијом - британском монархијом".

 

ВИРУС   ГЛОБАЛИЗМА

Афера је, по већини британских аналитичара, изашла из пуке религиозне сфере и ушла у широко поље глобалне политике и друштва. Покушај да се, не само црква протестантизма, него и државе протестантизма, врате у једну цркву под доминацијом једног центра, нису нова ствар, него историја пуна сукоба, крви и дипломатије.

Енглеска је (пре настанка Велике Британије) била простор жестоког националног фанатизма, идеално тло за нови бренд националне цркве. Таква Енглеска је у доба Хенрија, па надаље, била (по много чему и данас) „колевка расног, крвног и локалног патриотизма" (Тајмс). Агресивна „енглештина" током времена je гушена, почев од стварања британске уније са Шкотском (касније и Велсом) а, затим, приливом великог броја имиграната у последњим деценијама. И супротно, на пример, Француској, где је имиграција странаца, нарочито муслиманске мањине, ојачала осећај француског идентитета, Бритнија је дубоко загазила у воде површне мултиетничности.

Бројна упозорења историчара и социолога да је немогуће имати националну цркву без националног идентитета, игнорисана су од политичких елита у последње време. А све то са лажним предзнаком мултиетничности, мултикултурализма и - у крајњој консеквенци - глобализма. Тако, данас на Острву стално тече контроверза о томе шта значи бити Британац, а консензуса нема. Без дефинције британског идентитета у условима тренутне социјалне и демографске слике у земљи, и Англиканска црква је почела да губи идентитет, па се растаче под ударцима вируса глобализма.

_____________________

Папина офанзива

O жељи Бенедикта шеснаестог да прошири утицај католичанства, не само у протестантским, него и православним земљама Европе, може да сведочи и најава Ватикана да би Папа могао да посети Србију 2013. године. Наиме, папа је, приликом посете београдског надбискупа Станислава Хочевара Светој столици (у делегацији су били и поједини чланови Светог синода СПЦ), рекао како би желео да за време централне прославе 17 векова „Миланског едикта" (усвојеног 313. године) посети Ниш. Иначе, „Миланским едиктом" хришћанство је постало законска религија, а тај акт донео је римски император Константин Велики (272-337), који је рођен управо у Нишу.

____________________

 

Прошле седмице Ватикан је у такав пејзаж испалио свој пројектил привидно верског, али у суштини политичког глобализма у сакралној одећи. Реч је о глобализму и „центричности" за који је политичка елита у Великој Британији у последње две деценије припремила плодан терен, растакањем ткива националне државе. Мултинационалне компаније, чланство у НАТО-у и посебно, Европска унија у којој се све више отуђују атрибути националне државе, део су те опште слике у којој је актуелни Папа нашао непоновљиву прилику да изврши империјални удар. Само на површини тај удар сугерише флексибилност, чак привид концесије и великодушности. Тако да пучко гледање има утисак како Понтив нуди, са католичког становишта болну реформу, мења део досадашњих правила и канона, па сада цела англиканска заједница (кост у грлу Ватикана), а не само део њених поколебаних свештеника, има историјску шансу да се врати у праву веру, јер, ето, може и део своје литургије и традиције са собом понети у Рим.

Историчари друштва и религија у највећој мери слажу се да Енглеска не би никада постала тако велика сила у 18. и 19. веку да је остала земља католичанства са његовим ригидним, догматским и статичним гледањем на свет.

„Реформа је у својој сублимној суштини, била добра ствар; била је покретачки дух стварања националне државе и националне свести", пише поменути Старки у последњем броју „Сандеј тајмса". Каже да су у Енглеској 18. столећа, цркве биле пуне верника и да је, захваљујући протестантском духу ослобођеном од католичких окова, Енглеска постала колевка индустријализације. Католицизам, насупрот, био је економска катастрофа. Архетипске католичке земље, Италија и Шпанија, пола миленијама су тавориле у обамрлости.

Теза је да сада, када је В. Британија и даље фактор у свету, у Ватикану нараста апетит да британског протестантског одметника врати у скуте и да би то за Рим била „бриљантна награда". Био би то, вели Старки, политички, економски и морални добитак. И још више: „Ватикан и Рим столећима гаје злу крв према Британији и живе у уверењу да Реформа не би ни ухватила корена да је није било у Енглеској, будући да је Енглеска била једна од две највеће европске монархије која је приграбила протестантизам и тако забила нож у леђа Риму“.

 

ЧЕЛИЧНА ШАКА ПЛИШАНОГ МЕДЕ

Реалност је, међутим, да је савремена Англиканска црква и сама у дубокој кризи растакана унутрашњом шизмом, али и учинком сталног притиска из Ватикана који је успео да посеје семе сумње у Ламбет палати - лондонском административном седишту Цркве. „Сандеј тајмс" у анализи настале ситуације после Папиног удара, слику описује прилично узнемиравајућим потезима. Уместо да остане национална институција, Англиканска црква дегенерише се у разједињену дружину сукобљених хришћанских секти: англокатолици против протестантских фундаменталиста; мрзитељи жена (као свештеника) против мрзитеља хомосексуалаца. Али, и сама Британија се, захваљујући и томе, увелико променила. Нестала је, и у цркви и ван цркве, карактеристична протестантска дискреција; њено место заузела је „Дијанизација" - неконтролисана појава емоција масе, излив масовних хистерија и свет рогобатног блеризма; свет који је површан попут Блера и његове супруге (католкиња) и који је окренут католицизму".

Тони Блер је, за разлику од његове супруге Шери, фанатичне католкиње, био протестант. Британски неписани устав условљава да председник владе буде протестант. Под утицајем супруге, а рачунајући опортунистички на глобалну моћ Ватикана и политичке добити које отуда може да има лично, Блер је још у току мандата кришом одлазио на молитву у католичке цркве да би, када је окончао мандат, коначно прешао у католицизам.

У овим данима Ламбет палата у Лондону показује све знаке збуњености и готово да нема никакву стратегију одговара на удар из Ватикана, мада је, судећи према ставовима познавалаца Ватикана и односа унутар Англиканске цркве, Папин удар само прва чарка у ономе што тек долази. Прошле недеље „Сандеј тајмс" је алармирао јавност и англиканско свештенство да је Папа до сада англиканизам третирао у плишаним рукавицама, али да се треба присетити да је реч о Понтиву који има челичну шаку; да је био бескомпромисни утеривач „кућног реда" и „панцирни кардинал" у време док је још служио папу Павла Другог, мада је увек одавао утисак плишаног меде. Сада као Папа, поново наступа у лику плишаног меде, али било би добро да англикански свештенички врх што пре схвати да ће им се временом свилена омча стегнути око врата.

Извор: „Печат“, бр.87, 30. октобар 2009.

Последњи пут ажурирано ( субота, 31 октобар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 83 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.