header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Петар М. Милосављевић: „Македонска Црква“ - комунистичка творевина
Петар М. Милосављевић: „Македонска Црква“ - комунистичка творевина Штампај Е-пошта
среда, 01 јун 2022

 Одмах по стварању македонске републике, нације и језика 1945, македонски комунисти су покренули ак- цију за стварање тзв. Македонске православне цркве. У том циљу је образован Иницијативни одбор, на челу са свештеником Нестором Поповским, из чисто политичких разлога и због черечења Српске православне цркве.

Патријарх Гаврило није хтео ни да чује ни дискутује о стварању „Македонске православне цркве, исто као ни Архијерејски Сабор и Свети Синод.

По смрти Патријарха Гаврила, дошао је за Патријарха Викентије. Он је пре рата у Штипу био владика и познавао је добро ситуацију. Пристао је да преговара, али никад није ни помислио да одобри стварање Македонске цркве. Њега су многи нападали да је био сервилан према Верској комисији и Титу, али он је као добар дипломата вешто избегавао да призна, два горућа питања Цркве, Свештеничко удружење (прокомунистичку организацију у Цркви) и Македонску православну цркву. Крај његовог живота је био мистериозан, али патријарх Викентије није се огрешио ни о Српство ни о Светосавље.

Кад је за Патријарха изабран Герман дошло је до промене. Овај патријарх се приближио Свештеничком удружењу и на крају је аминовао незаконски акт про- глашења Македонске архиепископије и Македонске цркве. Иницијативни одбор је 23. јула 1958. донео самовољно одлуку за одржање народног црквеног сабора у Охриду за решење питања Македонске православне цркве. Од 4. до 6. октобра 1958. године одржан је Сабор у Охриду, без одобрења Патријарха и Светог Синода, али уз сагласност комунистичких власти.

Главне тачке сабора су биле избор једног митрополита и двојице епископа за подручје Македоније. У тој завери против Српске православне цркве учествовали су комунисти, ВМРО, Свештеничко удружење и викарни епископ Доситеј, који је издао Светосавље и Српство. Међу гостима су били Милоје Дилпарић, секретар Са- везне верске комисије, прота Смиљанић, председник Свештеничког удружења и отворени комуниста, са сво- јим доглавником свештеником Јелићем, потпредседник Извршног већа Македоније Страхил Гигов и пред- седник Верске комисије Македоније, познати србомрзац и македонствујушчи Доне Илијевски.

Жалосна је улога викарног епископа Доситеја, кога је покретало славољубље и амбиција. Он је на сабору изабран за Архиепископа Охридског и Скопског и Митрополита македонског (нова и произвољна титула

у Српској православној цркви). За епископе су изабрани Никола Трајковски, правник из Битоља и ВМРО-вац и свештеник Тома Димовски, ВМРО-вац, обојица без моралних квалификација. Нестор Поповски председник Иницијативног одбора, није могао да буде биран јер је и за схватања тог ВМРО-ског сабора био неморалан и недостојан, али је остао тутор, надзорник и политички комесар Доситеју, жалосном поглавару нове Македонске цркве.

То је био један од најтежих удара за Српску право- славну цркву, која није питана, већ стављена пред свршен чин. Велика грешка Патријарха Германа је што није одмах осудио тај чин, који је довео до цепања Српске православне цркве. Њега су у почетку „македон- ске владике” задржале као шефа Партијарха Српске и Македонске цркве”, што ће му доцније одузети.

Ни Турци, током векова, нису тако насрнули на Српску цркву. Султан Абдул ХАМИД је 1904. потврдио првог српског митрополита у Скопљу, за Јужну Србију, Севастијана Дебељковића, из Липљана, на Косову.

Ту Македонску цркву до 1976. није признала ниједна православна црква на свету, а осудили су је Васељен- ски Патријарх Атинагорас и Грчка црква.

1967. године је та иста Македонска црква проглашена аутокефалном, опет самовољно, продубивши јаз између Српске православне цркве и одметничке Македонске цркве.

Циљ те комунистичке творевине био је да се преко ње врши пропаганда за Македонију у иностранству. Створена је епархија те цркве за Америку, Канаду и Аустралију, да би могло да се утиче, заједно са „Матицом за исељенике” из Скопља, на велики број Јужносрбијанаца (сада Македонаца), који живе тамо.

Интересантно је да Ватикан признаје ту Македонску цркву, одржава односе са њом, прима њене делегације и шаље своје у Скопље.

Васељенски патријарх Атинагорас није признао Македонску цркву и одбио је све њене позиве да је посети. Нови Васељенски патријарх Димитрије је задржао исти став.

Комунистички режим Југославије стално врши при- тисак на Српску православну цркву да призна Македонску цркву, некад уз обећања, а некад са претњама да ће се отежати рад и живот цркве.

После свог проглашења за поглавара Македонске цркве Доситеј се налазио у саставу делегације Српске православне цркве, на челу са Патријархом Германом, која је посетила Грчку. Том приликом је та делегација посетила и наш манастир Хиландар у Светој Гори. Наш велики монах и веран службеник Хиландара Хаџи Никифор (старешина Испоснице Светог Саве у Кареји и верни службеник Хиландара 50 година), рекао је Доситеју (који је такође раније био Хиландарац) да је одрод и издајник.

Све „македонске” творевине су практично подбациле, али су тешко оштетиле српске интересе. Највећа жртва је народ Јужне Србије, који је подјармљен, а нема снаге да се бори против насилништва. С друге стране и српски народ је такође подјармљен и није у стању да помаже браћу у невољи. Зато је српска национална емиграција понела најтежи терет борбе у одбрани интереса Српства и Светосавља.

Македонска православна црква је неканонски оту- ђила из састава Српске православне цркве 86 српска ма- настира, 814 црквених општина и 953 цркве. Исте кори- сти у туристичке сврхе, нарочито фреске и иконе старих српских мајстора, најчувенијих из доба краља Милутина и цара Душана.

Међутим Српска православна црква до 1976. године није званично признала Македонску цркву. „Македонски митрополит, архиепископ и епископи” се налазе под истрагом и њихов рад се сматра незаконитим. Македонска црква има сада и своју богословију у Скопљу, у којој се предају и комунистички предмети. Из Македоније има у Београду на Теолошком факултету око десетак теолога, који се школују, без препорука македонских владика”. У саставу те Македонске цркве има данас 350 свештеника и неколико монаха, који су подељени у три групе, српску, бугарску и македонску. Сви се званично изјашњавају да су Македонци, али се међу њима воде оштре борбе и одигравају свакодневни сукоби. Народ у данашњој Македонији у огромној већини је за Српску православну цркву. Велики број Срба из Јужне Србије одлази на причест у Београд.

Манастири у данашњој Македонији су опустели. Вeћина монаха и монахиња су били из Србије, који су једно време по стварању Македонске цркве били остали, али су после сви отишли за Србију. Манастири и цркве Јужне Србије су стављени под контролу државе као историјски споменици и искоришћавају се у тури- стичке сврхе, а фреске српских мајстора се приказују на међународним изложбама као „македонске”.

Манастир Светог Јоакима Осоговског, близу Криве Паланке (12 км од бугарске границе) обновио је после Првог светског рата архимандрит и народни посланик Алексије Јовановић, кога су Бугари протерали 1941. године, када је избацио из манастира једног бугарског калуђера. До 1968. у њему се налазила једна група монахиња из Србије. Тада су по позиву Српске православне цркве отишле за Србију. Када је обилазио тај манастир данашњи „Архиепископ Македоније” Доситеј говорио је: „Моје добре Српкињице”, што је сигурно био одражај гриже савести човека који је заборавио да је био Србин и српски викарни епископ. Сада разочаран и сам види да је искоришћен од македонских комуниста и ВМРО-а, носећи тежак жиг издајства.

У манастиру Матка је сада само један калуђер Га- врило.

Пре рата је био напредан српски женски манастир у Вељуши, код Струмице, као и српски манастир у Шо- гљу, на Бабуни.

Везе Македонске цркве са Ватиканом су добре. Маја месеца 1974. је у Риму била организована „Недеља Ма- кедоније”. Том приликом је у цркви Светог Ћирила у Риму служио „Митрополит Македоније” Кирил. Орга- низовано је и вече македонске уметности.

Један одборник из Скопља рекао је да комунисти избегавају да дискутују са представницима верских за- једница о одредбама Устава и Титовог писма што треба да се исправи. То је доказ да су комунисти пали пред црквом.

Српска православна црква дала је велики допринос у Јужној Србији од 1912. до 194. године, много жртава, тако да је оставила трагове, које не може да избрише ни „Македонска црква”. Српски Скопски Митрополит Вићентије (Крџић), који је 13 октобра 1912. поздравио Краља ПЕТРА I пред црквом Светог Спаса, дао је велики допринос у подизању народа Јужне Србије. Због његовог рада и заслуга за Српство, бугарски окупатори су га ухапсили и 1915. у Урошевцу искасапили и спалили заједно са ђаконом Цветком.

По ослобођењу 1918. Митрополит скопски је био Варнава, који ће доцније постати Патријарх српски. Ње- гов рад је био крунисан великим успехом у процвату Светосавља и Српства у Јужној Србији. После Митрополита Варнаве Скопски Митрополит је био Јосиф, велики јерарх наше Цркве. Он се за време окупације носио јуначки са немачким и бугарским окупаторима, са комунистима после 1945. до повратка Патријарха Гаврила из иностранства. Јосиф је вршио дужност заменика поглавара Српске православне цркве са много части и пожртвовања.

Пре рата је био са службом у Јужној Србији наш велики јерарх Др. Николај Велимировић, као епископ Охридски. Он је много учинио за цркву и народ у Јужној Србији. Изградио је конаке у манастиру Светог Наума, које су комунисти по свом доласку на власт разорили.

У Штипу је пре рата живео и служио са великим успехом епископ Серафим, који је тамо сахрањен. По свом доласку комунисти су његове посмртне остатке извадили и спалили. У Штипу је корисно радио за Све- тосавље епископ Викентије, каснији партијарх Српски. Међу одличним свештеницима био је познат по свом раду прота Стева Димитријевић.

 

 

Петар М. Милосављевић

„Јужна Србија“, Мелбурн 1976.

Приредио: Милан Старчевић

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 02 јун 2022 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 34 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.