header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Ростислав Ишченко: О односу врха Руске Цркве према догађањима у Украјини
Ростислав Ишченко: О односу врха Руске Цркве према догађањима у Украјини Штампај Е-пошта
петак, 10 јун 2022
         Московска патријаршија је крајње благо реаговала на фактичко проглашење УПЦ МП сопствене аутокефалности. Деловање патријарха Кирила има за циљ деескалацију на верском фронту, као што деловање руског руководства има за циљ деескалацију на војно-политичком фронту.


Кијево-Печерска лавра

Имамо једну веру, недељиву, али се показало да имамо шта да делимо.

Другостепени говорници су изјавили да се, генерално, ништа није догодило – УПЦ, је и раније била независна и само је потврдила овај статус. Патријарх, за кога је непримерено да се прави невин, ограничио се на изражавање разумевања у вези са „тешком ситуацијом” УПЦ, коју прогоне власти, и наду да ће се све с временом смирити. Нешто у црквеној политици личи на Горбачова у државној…

Са бригом о души, или политици?

Патријарх Кирил је мудар и искусан човек. Он такође није лишен информација о правом стању ствари у УПЦ и одлично зна да је у Украјини дошло до још једног раскола, пошто се већина лаика, парохијских свештеника и монаха противи аутокефалности и спремни су да се изјасне о преласку на директну потчињености Патријарху – РПЦ. За аутокефалност је већина епископа и утицајни слој црквене бирократије. Наравно, знатан је број оних којима је свеједно, прихватиће сваку одлуку.

Патријарх Кирил познаје и прати ситуацију у Украјини

Ако су на територијама које контролише кијевски режим противници аутокефалности често принуђени да крију своје ставове како не би били подвргнути репресији, онда у ослобођеним регионима огромна већина свештенства и лаика није ни обраћала пажњу на одлуке Онуфријевског „сабора“, који је у ствари (али не и легално) прешли у Руску православну цркву.

Они, за разлику од Онуфријеваца, који су већ сутрадан после „сабора“ служили литургију са аутокефалним обредом (помињући Патријарха Кирила као трећег у низу предстојника аутокефалних цркава и не називајући га „велики господин и отац наш“. ”), служе у истом чину (аналогно као и у РПЦ), они (за разлику од јерархије УПЦ) деле став Патријарха по питању специјалне операције и не осуђују Русију због њених поступака. са циљем денацификације Украјине.

Оваква ситуација, чини се, омогућава да РПЦ заузме оштар став, анатемише расколнике, прихвати вернике под свој омофор, чиме се озбиљно смањује број УПЦ, остављајући аутокефалне епископе без пастве. Зашто га РПЦ не користи?

Прво објашњење лежи на површини: сви они који одбију да се повинују Онуфрију и јавно изјасне о својој лојалности Руској православној цркви постаће предмет прогона кијевског режима. Међутим, ово објашњење је политичко, слична су често користили архијереји РПЦ МП у совјетско доба, правдајући помирење цркве бригом не за тела њених парохијана, већ за њихове душе, упућујући их на пут праве вере и не дозвољавајући им да склизну у јереси и расколе.

Митрополит Онуфрије, Предстојатељ Украјинске Православне Цркве (Московске Патријархата), кренуо је путем отпадника Филарета.

Оставити несумњиво зло без оштре реакције, да би се избегло веће зло?

Зато треба тражити друго објашњење за задивљујућу мекоћу Патријаршије пред очигледну издају украјинских јерараха. Одмах да одбацимо верзију о раду либералног лобија у Руској православној цркви. Није да није било присталица либералне опозиције. Не само да тамо постоје, већ су током дугих година доминације либералног дискурса у руском јавном животу заузели многа утицајна места (од теолога до митрополита).

Међутим, у садашњим условима, патријарх Кирил, који има могућност да се ослони на снагу државе, коју су издали либерали у тренутку војне опасности, тешко да би послушао мишљење либералног лобија. Он може да користи либерале (које не треба жалити) за глупе и неуверљиве изјаве да се „ништа није десило“ (нека преузму на себе ударац народног гнева), али нема потребе да се обрачунава са њиховом позицијом.

Стога, привремено остављајући несумњиво зло без оштре реакције, патријарх покушава да избегне веће зло. Које ?

До сада се реч „аутокефалија“ у Кијеву заправо није изговарала, а сам процес проглашења црквене независности био је чисто неканонски. Односно, када се околности промене, све се технички може вратити уназад.

Штавише, већ видимо да конформистичка украјинска хијерархија моментално заборавља на аутокефалност на територијама које је окупирала руска војска. Само ретки истрају у заблудама, али отворених говора против РПЦ уопште нема. Војска решава проблем раскола много ефикасније него што га црква може решити.

Ако се у овако нестабилној ситуацији заузме оштар став и анатемишу се сви учеснике „собора“ који су гласали за „независност“, блокирајући им пут назад, они ће се наћи у ситуацији да буду чврсто повезани са судбином кијевског режима. И у овом случају неће бити речи о конформизму, гурању украјинских јерарха на уступке Зеленском и Стејт департменту, већ о њиховој свесној подршци америчким иницијативама.

Бајден и Зеленски припремају потписивање нове уније, Онуфрију је дат сопствени „рекет“: 30 за 1 долар по курсу.

У међувремену, следећи потез Стејт департмента и Зеленског је потписивање нове уније уједињених православних Украјине (евентуално, ако Ердоган не блокира, заједно са Вартоломејцима) и Римокатоличке цркве (РКЦ). У том циљу планирано је да се у блиској будућности организује посета папе Кијеву.

Али ток војних окршаја  може сломити ове планове. Према оптимистичким проценама, фронт у Донбасу може коначно да се уруши већ средином јуна, према песимистичним проценама – у другој половини јула.

Папа не жури у Украјину – игра на време. Ако две украјинске цркве УПЦ и ПЦУ играју на време, воде међусобне, али не довршавајући их одлуком о уједињењу и формално не признајући каноничност ове нове цркве, онда кијевски режим може напустити своју престоницу пре него што стигне да доврши америчке црквене планове. Што је руска армија ближа Кијеву, то ће слабије бити позиције аутокефалиста и унијата.

Они немају много времена, са великим степеном вероватноће једноставно неће стићи да потпишу одлуку о унији у Кијеву. Она, наравно, може бити потписана нешто касније у Риму, али са губитком америчке контроле над Украјином, интересовање јерараха УПЦ за унију и аутокефалност ће нагло опасти, а њихова „лојалност“ према РПЦ ће се вишеструко повећати.

Тако патријарх Кирил, „не примећујући” очигледан раскол, покушава да спречи убрзано клизање УПЦ у унију, надајући се, не без разлога, да раскол могу брзо да залече успеси руске  војске.

Зашто је Американцима потребна унија?

Судећи по последњим изјавама америчких и европских политичара о потреби да Украјина хитно тражи компромис са Русијом и закључи мир чак и на рачун уступања територија, Запад је схватио неоспорну чињеницу да Кијев губи и да се то једино може спречити. уласком НАТО-а у отворени рат са Русијом, за шта чланице блока нису спремне.

О томе сведочи и обустављање војне помоћи Украјини од стране већине европских земаља: већ обећане испоруке наоружања се одлажу, а о новим нема говора.

За разлику од Европе, која је спремна на мир не само у Украјини, већ уопште, и која би желела да отпочне процес укидања дела санкција одмах по постизању споразума о прекиду ватре између Кијева и Москве, САД не намеравају да престану да ратују. чак и после пораза Украјине.

Стога Вашингтон покушава да искористи последње месеце постојања кијевског режима, пре свега, да би ипак увукао своје источноевропске савезнике (Пољску, Румунију, балтичке државе) у рат са Русијом у Украјини и Белорусији. Друго, Сједињене Државе настоје да искористе преостало време за стварање потешкоћа за Русију по питању легализације њене победе у Украјини и одговарајућих територијалних промена, за постављање политичких темпираних бомби које компликују постукрајинско решење у Источној Европи.

У оквиру ове постукрајинске дестабилизације, Вашингтон покушава да организује пољско-украјинску и румунско-молдавску унију, што би требало да изазове серију територијалних спорова између источноевропских земаља и Русије. У плановима Вашингтона је и унија целог источноевропског (укључујући западне постсовјетске државе) православља са Римом.

Унија би требало да закомпликује повратак РПЦ на канонске територије, подрива верско јединство Русије и балканских земаља и онемогући успостављање нормалних односа између РПЦ и РКЦ.

Генерално, црквена унија треба да подржи политичку унију, а такође и да допринесе трансформацији постсовјетског културног и верског простора који су оставиле Сједињене Државе у исту спаљену земљу коју покушавају да претворе Украјину коју губе због на неспособност кијевског режима да се одржи.

Пророчанство:

            „Као што је немогуће поделити Пресвету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, то је један Бог, тако је немогуће поделити Русију, Украјину и Белорусију. Заједно су Света Русија. Знај, памти и не заборави. Град Кијев никада није имао Патријарха. Патријарси су били и живели у Москви. Чувајте се самопосвећене украјинске групе (цркве) и уније.

Када се појави мало слободе, отвараће се цркве и манастири и поправљаће се, тада ће сва лажна учења изаћи заједно са демонима и тајним атеистима (католици, унијати, самоосвећени Украјинци и други) и снажно ће се наоружати у Украјина против канонске православне цркве, њеног јединства и саборности. Ове јеретике ће подржати безбожне власти, и зато ће од православних отимати цркве, а верници ће бити побијени. 

Тада ће митрополит кијевски (недостојан ове титуле), заједно са својим истомишљеницима епископима и свештеницима, јако уздрмати Руску Цркву. И сам ће отићи у вечну смрт, као Јуда. Али све ове клевете сотоне и лажна учења ће нестати у Русији, и настаће Јединствена Православна Црква – Руска“.

Пречасни старац Лаврентије Черниговски

Деловање патријарха Кирила има за циљ деескалацију на верском фронту, као што деловање руског руководства има за циљ деескалацију на војно-политичком фронту. Колико ће ове акције бити успешне зависи пре свега од успеха офанзиве руске армије.

Надам се да ће, ма како се развијали догађаји у Украјини у војно-политичкој и верској сфери, временом утицај РПЦ на овим канонским територијама бити обновљен у потпуности, а УПЦ (која је извор сталне аутокефалне опасности) ће нестати заједно са украјинском државом.

 

Превод:

Радојка Тмушић Степанов

Последњи пут ажурирано ( петак, 10 јун 2022 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 17 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.