ЗАГРЕБ И ЈА СЕ ВОЛИМО ТАЈНО

>>Као дугогодишњи митрополит загребачко-љубљански, Порфирије је „везан за Хрватску” а стихови песме кантаутора Дедића били су „инспирација и нека врста покретача” да и збирку својих интервјуа назове „Загреб и ја се волимо јавно”.

Фото: Омот главног албума Порфиријеве омиљене грчке рок групе

Загреб и ја се волимо тајно

Док други своје љубави кличу

Састајемо се годинама

Под велом ноћи, негдје на Гричу

Загреб и ја се волимо тајно

У туђој соби уз глазбу кише

Он мени безброј поклона даје

А ја му некад пјесму пишем

Он друкчије воли неке друге

Веже га много старих веза

Па мора љубав за ме крити

А нисам ни ја без обавеза

Загреб и ја се волимо тајно

Све желим рећи, ал се бојим

Његови не би сретни били

А можда не би нити моји

Он друкчије воли неке друге

Веже га много старих веза

Па мора љубав за ме крити

А нисам ни ја без обавеза

Загреб и ја се волимо тајно

Без писама и разгледница

Ми смо ко славни љубавници

Из завађених породица

   Песма Арсенија Дедића, Србина из Шибеника, чији је отац Јован био угледни члан црквеног одбора, а рођени брат, Милутин, сликар хиландарских ентеријера и екстеријера, причаo је о трагичном човеку који је морао да крије свој идентитет, и да се претвара у оно што није. Ожењен Немицом Габријелом Новак, свом сину је дао име Матија, по Матији Бећковићу, али је, кад су усташе почеле да гоне Србе, морао да се прави да не познаје себе и своје претке. Још трагичнији је случај Божидарке Фрајт, о којој Дедић каже: “Моја највећа љубав прије Габи била је Божидарка Фрајт. И данас смо пријатељи. Она је дијете с Козаре, била је у усташком дјечјем логору у Јастребарском. Није знала нити кад је рођена па је касније свој рођендан славила кад је и мени рођендан. Тако смо живјели.“  

(https://svet-scandal.rs/romansa-)

Двоје Срба су постали Хрвати – један певач и песник и једна глумица, којој је породица страдала, и која се поистоветила с Хрватима. Порифирије Перић се није поистоветио са Хрватима јер су га усвојили (он је из Буловићевог „босанског лобија“), него је постао хрватски слуга, коме су газде љигави хрватски левичари и екуменисти, типа Фрањиног ђака Драга Пилсела. О њему и његовом левичарском кружоку новине пишу: „Порфирије је у Загребу организовао интелектуална окупљања, дебате и полемике, на којима су учестовали загребачки интелектуалци различитих профила – то се с временом назвало „Порфиријев кружок” – на којима је било, у немалом броју “осведочених атеиста”, феминисткиња, левичара различите провенијенције, који су редом били одушевљавани пријемом и културом дијалога са којима их је, тако изгледа, упознао нови патријарх српски. Тако је, рецимо, Рада Борић, позната феминисткиња која је тренутно и саборска заступница Нове левице, упознала Порфирија на фестивалу у Шибенику, а потом је добила позив на једно од Порфиријевих дружења која су се одржавала у Православној гимназији.

“Биле су то прилике за сусрете и упознавање других и друкчијих, рецимо, верника, ако сте као неки од нас одрастали у атеистичким обитељима”, рекла је она хрватским медијима који су ванредно велику пажњу посветили избору Порфирија за патријарха.

А вероватно најзанимљивије сведочанство о својим искуствима са Порфиријем оставио је бивши хрватски председник Иво Јосиповић: „Наравно, није од мене направио верника, али ме је обогатио својом ерудицијом и људскошћу.”“ (https://www.nedeljnik.rs/naravno-)

Зато Порфирије према Србима има титоистичку љубав – јер, Броз је Био Хрват и левичар, као и Крлежа. Порфирије је екумениста и феминиста, а ако треба биће и феминисткиња. Јадни Срби кога су добили за патријарха!

ОДБРАНА И ПОСЛЕДЊИ ДАНИ

Албум групе „Идоли“ био је трагање за излазом из комунистичког безизлаза, али ни он није решење ( https://nova.rs/).

О песми „Моја си“ са овог албума већ је писано. Тијана Јанковић каже: “Песма „Моја си“, са албума „Одбрана и последњи дани“, тематизује проблем трансродности, прецизније ‒ тема овог необичног, (псеудо)наративно структуираног текста је прича о халуциогеној визији младића који прижељкује (метаморфозу у) биће женских полних и менталних карактеристика, и „најлакше [се] чита као пубертетски самоеротски трансвестит-шоу дечака у купатилу.“ И пре појаве песме „Моја си” Идоли отварају ново поглавље сличном темом атипичне сексуалности и још једним текстом, насталим исте те 1981. године, „Ретко те виђам са девојкама”. И по речима Горана Бреговића, који је, по сопственом сведочењу, ретко прихватао улогу продуцента, први сингл албум Идола, на ком се нашла ова песма, препознао је као „нешто ново” због музичких квалитета, али и због теме, јер се није могло тако лако о томе говорити./.../ Стихови „Ретко те виђам са девојкама / а виђам те сваки дан […] Око тебе су дечаци, / али једно ипак знај, / гласине се брзо шире, / а кад пукну, ту је крај**” јасно у овој песми, уобличеној у дијалог хомо и хетеро гласа, алудирају на друштвено неприхватљиву транспарентност хомосексуалаца“

(https://www.cupavakeleraba.com/:

https://www.cupavakeleraba.com/2016/05/18/)

КОРНИ ГРУПА: ЕТИДА

>>Према његовим речима, неке песме Корни групе међу којима је и „Етида” „спадају у ремек дела, равна светским симфо рок групама као Јес или Емерсон, Лејк енд Палмер”.

Додао је да песма Корнелија Ковача поседује предивну музичку артикулацију, док у стиховима подсећа на Момчила Настасијевића.<<

Етида

Плове у тишини неке давне мисли

враћају ме данима док сам био дете

и дивио се бескрајно чудесним звуцима

њене младе душе

Девојка је свирала најлепшу етиду

данима у тамној соби за клавиром

у заносу те музике пролеже прође

жута јесен дође

Била су добра времена док сам тајно волео

и замишљао је како пољем сама иде

лице јој бледо а танак јој струк

у трави је на мом длану заспала

Била су добра времена док сам тајно волео

док сам сваку реч из њених уста жедно пио

ноћи у раду а дани у сну

у соби с клавиром седим сам без ње

Песма „Етида“ је симпатично – сентиментална, али, кад смо код Настасијевића, вредело би се сетити песме коју би сваки озбиљан српски интелектуалац – хришћанин, а пототову патријарх, могао да научи напамет. Али, она позива на патњу као пут ка чистом срцу, а наши Гргури патњу не воле, осим као рекламну, да кажу како су читали Достојевског.

МОЛИТВА

1
Да утопим се у плаветнило твоје,
Господе, жедан ја.

И радост моја теби, дародавче,
руменилом да окади просторе.

2

И молим ти се,
урвина твојих кроз понор
бистра ме проведи,
у мени да се небеса твоја огледну.

3

И ветри твоји
да крше ме земљи, прегибљу,
снези на мени презиме.

И уза стамен-стабло
вита уз мене лоза
да препузи свој век.

И тице, крилати створи,
хитро да ми са грана
даљини твојој полећу.

4

Блажен у теби да занемим.
И од нема мене
стена да прозбори гори,
гора цвећу.

И радост наша теби, дародавче,
руменилом да окади просторе.

АФРОДИТИНО ДЕТЕ – САТАНИЗАМ ЗА СРПСКУ ОМЛАДИНУ

Какве везе имају „кумови Грци који су крстили српски народ“ са сатанистичким бендом који нам рок патријарх препоручује? Група „Афродитино дете“ је један од сатанистичких психоделичних бендова седамдесетих. Њихов албум „666“ био је врхунац тог правца.

(Психоделични рок је врста рок музике која је настала 1960-их у Сједињеним Државама и била је најпопуларнија до 1970-их. Ова музика је покушај да се дочара искуство измењене свести, изазвано психоделичним дрогама, посебно ЛСД-ом).

Омот главног албума Порфиријеве омиљене грчки рок групе

Албум је рађен као црномагијско тумачење Апокалипсе Јованове. Аутори албума су били Вангелис и режисер Костас Ферис, коју су желели контракултурно тумачење последње књиге Библије. Ферис је писао текстове под утицајем рок опере „Томи“ и албума „Битлса“ „Клуб усамљених срца наредника Пепера“, на чијој се насловној страни, међу узорима „Битлса“, налази и Алистер Кроули.  Рад на албуму је подржао и Салвадор Дали, као „завршетак хришћанства“. Прва песма албума, „Систем“, настала је под утицајем Ебија Хофмана, познатог хипи – револуционара, који је докторирао на црној магији, био ученик Маркузеа и Маслуоа, друг Џона Ленона и ЛСД гуруа Тимотија Лирија (убио се 1989. године).  

Ту је и песма „Четири јахача“, са урлањем стихова из Откровења, као и „Седми печат“, „Седам чаша“, „Буђење Звери“, „Звер маршира“. Ту је и „Учини то“, опет под утицајем окултног револуционара Џерија Рабина. У песми „Звер“ певали су како нико не може да се бори против Звери – Антихриста. Ту је и песма која се зове „Змија“. Затим иде „Седам труба“. Пародирање Апокалипсе се  наставља „Свадбом јагњета“ и „Заробљавањем Звери“, да би у песми „Вечност“ Ирина Папас богохулно понављала речи „Ја сам био, Ја јесам, Ја ћу бити“ и испуштала крике женског оргазма. Има још много тога.

И рокер, који се претвара да је патријарх, каже да је све то учинио да би се видело да су и свештеници људи. Па то може да каже и онај што се јавио Ивану Карамазову: „Сатана сам, и ништа човечанско не сматрам да ми је туђе”.

Шта да кажемо на крају?

Тешко смо кажњени од Бога што је допустио да се овакви са панагијама на грудима појаве у Српској Цркви. То је казна због комунизма, јер деца комунизма су, не покајавши се заиста, преузела власт у Цркви, и воде народ у пропаст. Не учећи га покајању, пуштајући га да се причешћује било како, лажћући га да је спасење олако и да нема митарстава, одвајајући пост, исповест и покајање од причешћивања, одбацујући свете истине у име хуманистичких лажи, они су велики уништитељи српства који не само да наће одбранити никакав национални циљ, него ће издати и одрећи се свега само ако загусти. Доказ за то је и несрећник који младима препоручује Цепелине и Афродитино дете, а депресију лечи случајући „Шумадијски блуз“. Ко му верује, нека му верује. Али они који знају истину, знају да је Порфирије у Ковиљу увео лажно, наводно византијско, појање, сасвим антисрпско по мелодији, и да је то радио са свесном намером да Србе одвоји од предања, о коме је говорио наш чувени композитор Корнелије Станковић: „У појању казује народ побожна осећања своја. Појање уздиже душу човечију к Богу, а срце топи у дубокој смерности. Јесмо ли поносити, појање нас опомиње на смерност, јесмо ли тужни, утеха нам је у појању; јесмо ли у невољи, то нам појање улева у срце надежду у Свемогућега. Све се то казује у појању, и ми сви то осећамо. Јер у појању народ говори своме Творцу из срца, говори како осећа, а осећање је разумљиви језик за свакога… Та је снага и у нашем црквеном појању, јер оно казује дубока побожна осећања, казује славу и хвалу Творцу, казује како се народ наш нада у безграничну милост Оца небесног. Појање наше све то казује, јер је оно истекло из срца нашега народа, или хисторички да кажемо, оно је наслеђено добро нашега народа, које се у духу његовом претопило према осећању срца његовога“.

   Бројни су примери необичних настанака, нарочито најлепших песама у Богослужењима православних. Једна од најчувенијих и најлепших химни Пресветој Богородици, Агни Партене, настала је тако, што ју је Свети Нектарије Егински, велики грчки ревнитељ Православља, по сведочењу, записао по небеском виђењу, чувши је од ангела Господњих. И Достојно јест, литургијска химна Пресветој Богородици, настала је тако што је Архангел Гаврил, посетивши Свету Гору у обличју монаха, директно урезао речи химне прстом на каменој плочи, оставивши свим православнима начин на који да величају Мајку Божју. Божићни кондак Светог Романа Мелода или Слаткопојца, Дјева Днес, настао је на сличан начин, тако што је Пресвета Дјева, у сновиђењу, даривала овог Светитеља не само даром појања за којим је жудео и за који јој се молио, већ и даром да отпева овај, тада нови кондак и да после тога испева још преко 1000 различитих кондака и тропара. Појци и црквени хорови сматрају овог Светитеља својим заштитником, па многи хорови и носе његово име.

   Уместо свега тога, несрећни човек на месту патријарха српског нам нуди Џимија Пејџа, Роберта Планта и Вангелиса.

   Боже свевидећи, од кога смо казну заслужили због безбожништва наших отаца и нашег, уразуми ове несрећнике с панагијама и дај им покајање, да себе и нас не вуку у вечну пропаст. Сажали се, милостиви Боже, безумљу њиховом и нашој недостојности, даруј нам спасење покајањем и обраћењем. Нисмо писали ово желећи им пропаст, иако нас уче насупрот закону твоме. Писали смо желећи спасење и нама и њима, и надајући се у милост твоју. Амин Боже дај!