Јустин је говорио: „Дајте ми Библију, свећу, папира и оловку и потпуно  ми је свеједно да ли сам у затворској ћелији или хотелској соби.“ Кад говори као да грми. Наравно, ако је хтео негде да путује морао је путовање да најави УДБ-и и увек су му одређивали двојицу пратилаца. Никада га иста пратња није пратила више од пар пута. Разлог је био прост: ко га једном чује и види тај га поштује.

   Наравно, сви су знали ко су двојица у пратњи, јер они су имали задатак да га нигде не пуштају самог. Али, где год је допутовао Јустин их је чудесно представљао: „Ово су моји анђели чувари.“ То што је тај човек говорио и целокупно његово понашање изазивало је код свих нас дивљење и страхопоштовање (речи једног од припадника УДБ-е).

   И због потребе истраге читали смо његове белешке и књиге. Сви који су се њиме бавили нису сумњали у његов гениј, али су сви посумњали у комунизам. Најотвореније је причао да Америка и Енглеска никада неће бити земља пролетерска, већ земље капитала.

   Када је говорио као да гром грми. Реско, јасно, отворено, као да је за катедром, а не у истражном одељењу ОЗН-е где је многима ту био последњи говор.

   А тек оно што је писао, то је само будалу могло да остави равнодушним. Ми смо то интелектуално изузетно добро разумели. Недостајала је вера. Ми смо веровали у себе а не у Бога. Вера у себе у суштини значи вера у човека. Вера у човека без Бога је нешто најужасније на овој планети. То је ход од ужаса до ужаса.

   Нису попови и калуђери ни изблиза били као Јустин, али у главној ствари били су исти: знали су знање. Знали су кључну ствар: Бог на првом месту, човек на другом. Треће место је потпуно небитно.

   Бог је сишао у иловачу и постао Богочовек. Све човеково – проклетство је, пакао, док се не преобрази у Богочовеково. Са Богочовеком – све човеково постаје рај, рај, рај. И нема краја твојој радости, човече, што си човек, јер само Њиме и у Њему осећаш да си вечни човек, херувимски човек, боголики човек. Мука је, свемука је, о моја иловачна браћо и сабраћо, бити човек  без Богочовека Христа; а радост је, сверадост је бити човек са Богочовеком Христом.

   Ту муку и ту радост су знањем знали и најобичнији монаси. Типичан је био монах Јулијан. Ове, 2002. преселио се у Царство небеско као игуман манастира Студеница. Али почетком педесетих био је само обичан млади калуђер.

   Обичан млади калуђер. Почетком педесетих то је више него храброст. Са њим се, као и са многима, УДБ-а није играла на карту храбрости. Онај ко је као младић одлучио да се замонаши и свој живот посвети Христу, тај је већ себе сматрао мртвим. Са њим се УДБ-а играла на карту стрпљења. Пише у Библији: тело је слабо, али је дух срчан. Е, то је неком пало на памет да проверава.

   За почетак било је одређено пет иследника, али крајем седмог дана тај се број попео на 12 јер је већ трећег дана констатовано да петорица не могу да издрже поверен им задатак. Задатак је био да се калуђер исцрпљује неспавањем и, у суштини, бесмисленим провокацијама и упоређивањем исказа док не изгуби живце и стрпљење, да почне дрско да се понаша према иследницима и тиме стекне услов да буде батињан.

   Али, Јулијан потпуно разумно одговара и на неразумна питања, са једноликом благошћу према свима, без трунке беса и мржње према било којем иследнику. Шести дан је већ почео да пада са столице од исцрпљености. Шести дан тортуре, без хране, на води, и наравно: шест дана и шест ноћију без сна.

   Шести дан је иследнике задивила свесност и иста смиреност. Коначно је одлучено да ислеђивање престане. Монаху се обратио инспектор:

-   Оче Јулијане, нисмо нашли никакве кривице у теби. Пре него што одете желео бих знати само једно: од куда ни речју, ни гестом, ни трунке мржње на било кога од нас?

-   Па, драга браћо, не мрзите ви мене. Онај у вама мрзи Онога у мени, тако да ви и ја немамо ништа заједничко.

-   Мало нам не годи ословљавање са браћо. Ми смо другови.

-   Христос је Јуду после Тајне вечере ословио са: друже. Ја се са вама не дружим, ако ово не зовете дружење. Мени су сви људи браћа.

-   Изволите, слободно можете да се одморите у соби на кревету.

-   Ако сам слободан ја бих радије да кренем.

   У расправама са калуђерима и свештеницима на решења која нуди православље и марксизам, сила аргумената је била на њиховој страни. Њој смо супротстављали аргумент силе. Наравно да то, на дуге стазе, није водило никуда.

Извор: „Пророк будућих догађаја“, Душан Немања (1954 – 2021)

„Борба за Веру“