Подвиг не спасава аутоматски. Манијакално-депресивна психоза као један од облика утицаја демона. Без трезвености не могу се приметити мреже непријатеља. Како се заштитити од напада демона. О лаж-благодатним стањима. Појам „норме“ у односу на стање душе.

У односу на тебе и све наше сестре, ја грешни, ипак сматрам да је за монашење једна година ипак кратак рок. Боље је бити просечна или чак лоша искушеница, него лоша монахиња. Мислим, да и ти из свог личног посматрања можеш да се увериш на живим примерима да ни монашка одећа, ни постриг сами по себи не поправљају човека и не спасавају аутоматски, као што неки мисле: „Постригао си се, обукао у монашку ризу – и одмах се исправио.“ За многе је она (одећа) чак повод за сујету. Ако се пре тога не научимо дубоком смирењу (не спољашњем, већ унутрашњем), ако се не научимо да без гнева, унинија и роптања подносимо и телесне невоље, и клевету, и мржњу – тада ништа спољашње: ни црна монашка риза, ни теоретско знање светоотачке литературе нас неће спасити од пада у бездан грехова, чак и у манастиру. Међутим, за обучавање у овој науци (говорим о смирењу) једна година је очигледно мали период.

   Навешћу само један пример: када је глина очишћена од каменчића и других честица, а затим добро изгњечена ногама (12 пута као што ми је рекао стари лончар из села Фомино), тек тада је стављају на лончарски круг и обликују на све могуће начине. Сваки лончар зна да се од неприпремљене глине не може обликовати жељени облик.

   Претпостављам да се сећаш многих древних и савремених подвижника о томе да је виђење својих грехова и уопште свог духовног стања један од најважнијих и напотребнијих Божијих дарова за спасење. Чини ми се да је чињеница да си (ти) сама, најзад, приметила код себе, више пута, понављање великих промена расположења (док си радила у трпезарији) - велика милост Божија. Па ти то раније ниси примећивала, зар не? Наравно, многи су обратили пажњу на ове чудне промене твога расположења још у оно време, када си боравила у првом свом манастиру али, вероватно, нико са тобом није говорио о њима. Сличну појаву су приметиле код тебе и сестре у Н.-ском манастиру, које су се трудиле из љубави према теби да не обраћају пажњу на ову специфичност, коју није нимало лако подносити у општежићу. Благодарим Богу за то што ти је дао могућност да је увидиш. То и јесте, мила моја, управо оно што си сама назвала „укључивање“. Сама чињеница да ово примећујеш говори о томе да се ствари код тебе полако сређују. То ме веома радује.

   Нагла промена расположења је, наравно, патолошка појава изазвана утицајем демона. Када човек живи ван Цркве, без благодатне заштите коју добија у Светим Тајнама и молитвама, тада таква лакша дотицања демона, када се прогресивно развијају, прерастају у озбиљне поремећаје емоционалне сфере, који се у психијатрији називају манијакално-депресивна психоза, са различитим по дужини интермисијама између фаза повишеног (манијаклна фаза) или смањеног расположења (депресивна фаза) (у савременој психијатрији позната и као биполарни поремећај – прим. БзВ).

   Ево какав истанчан и скоро неприметан „психолошки“ рат води против нас непријатељ. Ти сада схваташ, каква нам је потребна будност?! Она се на језику подвижника назива „трезвеношћу“, тј. пажњом према себи, свом унутрашњем стању. Таква стална, будна пажња неопходна је зато да би се на време приметиле мреже непријатеља. Са сличним демонским утицајем треба се борити смирењем: као прво пред Богом (све што нам се догађа примати као из Божије руке), и као друго, смирењем према ближњима, као и молитвом и читањем (када постоји могућност) псалтира – демони то веома не воле. Не треба се бојати и паничити, јер за исцељење, уствари, ништа посебно није потребно: једноставно потребно је живети по заповестима, живети литургијским животом Цркве, живети са Богом. Постепено, скупљајући се из године у годину, Божија благодат ће нас све јаче штитити од „свих напада непријатеља“ и ова стања ће проћи, по Божијој милости, као сама од себе.

   То стање занесености о коме ти говориш и код мене изазива неку недоумицу. Јако је добро што се ти према њему тако опрезно односиш. Хтео бих да потврдим правилност твог односа наводима из другог тома дела Св. Игњатија (Брјанчанинова): „Осећање плача и покајања је једино потребно души, која је приступила Господу са намером да од Њега добије опроштај својих грехова. То је добар удео! Ако си га ти изабрао, неће се од тебе одузети! Немој да замениш ово благо за пуста, лажна, квази-благодатна осећања, не погуби себе ласкајући себи“ (стр. 125). „Сви Свети су себе сматрали недостојним Бога: овим су они изражавали своју достојност, која се састоји у смирењу (стр. 126). „Сагледавање свога греха и покајање које се из тога рађа су суштина делања, који немају краја на зем,љи: сагледавањм греха се изазива покајање; покајањем се задобија очишћење; постепено очишћено око ума почиње да сагледава такве недостатке и искавреност целог свог бића, које оно пре тога, у свом помрачењу, уопште није примећивало. Господе! Даруј нам да сагледамо сагрешења наша како би наш ум, чија пажња је у потпуности заузета сагледавањем својих греха, престао да види сагрешења ближњих“ (стр. 127).

   Покушајмо сада да проанализирамо разлоге који су довели до овог необичног стања. Понекад бива, да непријатељ намерно, као „да се предаје“, одступа, престаје да делује, да притиска душу мраком и безосећајношћу. Тада она као да се враћа у оно стање, које би требало за човека да се сматра нормалом и које ми, неблагодатни, сматрамо за нешто натприродно. Али, управо тако и треба да се осећа човек, који се добро потрудио, подвизавајући се „добрим подвигом“ у стицању благодати. Зашто у том случају непријатељ без битке напушта бојно поље? Зато, да би се одушевљена душа раслабила, клонула и престала да буде опрезна. Управо тада ће бити могуће лако је „савладати“ неочекиваним спретним нападом „коњице“. То је тако, драга моја, јер до стања о коме говоримо се не долази без обиља суза и многих духовних напора.

   Али, чак и тада, када непријатељ примењује лукаву тактику „један корак назад, како би затим направио два корака напред“, ми можемо, ако га прозремо, да извучемо корист из овог његовог лукавства. Остајући у приправности (и не дозвољавајући да нас порази неочекиваним ударцем са десног крила) моћи ћемо да обогатимо своје искуство реалним знањем кроз познање тог стања, ка коме смо ми дужни да стремимо. Сећање на то ће нам класније бити светионик, који указује пут на разбеснелом мору.

   Тако да, као што видиш, Господ нам све чини на корист, само ти не губи будност у односу на своје унутрашње стање и не скрећи поглед на недостатке сестара, које треба умети покривати љубављу и носити са трпљењем. Туђи недостаци нам неће сметати да се спасавамо.

Из књиге: „Живети подвижнички у савременом свету“, Игуман Н., издавач: „Светигора“ 2002.

Из преговора:

  „Ми понекад и не претпостављамо како је истанчана тактика непријатеља људског рода, не познајемо његове методе и тактику којом лови људске душе. Ми бисмо желели да идемо путем спасења без напора или са минималним напором, плаши нас потреба непрестане духовне борбе. Није ли то разлог што појединим особама, које су тек почеле да воде духовни живот, сада више не одговара духовно руковођење „обичног свештеника“, већ им је неизоставно потребан „старац“ – али не ради тога да би учили како да задобију благодат Светога духа, већа само ради тога, да са себе скину одговорност и пребаце је на духовника?

   Међутим старчество је ствар прозорљивости. Митрополит Антоније Сурошки пише, да неко може бити старац само по Божијој благодати... и да нико не може научити да буде старац, као што нико не може да одлучи да постане генијалан, као и да истински духовни руководитељи омогућавају узрастање својуих духовних чеда, али никако не „управљају“ њима, нити их „ломе“, желећи да их уподобе себи. Неоспорно, Хришћанин треба да буде послушан духовном оцу. Међутим, за почетнике, који још нису искусни у духовној борби постоји опасност да падну под утицај такозваних „новопечених стараца“ (који још немају потребну духовну зрелост), уколико не теже духовном расуђивању и трезвеномислију.

   До оваквих случајева долази не само због недостатка искуства у духовној борби, већ добрим делом због духовне лењости, нерада, незнања и одсуства жеље да се обрати пажња на греховне покрете своје душе.

   Али, присетимо се речи Апостола Павла: „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Гал. 5, 1). Колико тек свакоме од нас недостаје упорности да у себи васпитава особине Христовог војника, духовну будност, расуђивање, вештину да се не бежи од тешкоћа, већ да се у борби сачува радосно расположење духа!

   Беседе игумана Н., које предлажемо нашем читаоцу, биле су намењене његовим духовним чедима која живе у манастиру. Међутим, методе духовне борбе које произилазе из светоотачког учења и разматрају се у контексту савременог света несумњиво ће бити од користи и за хришћане који живе у свету, који желе да се позабаве озбиљним радом на својој души. Свима нама у претпоследњим временима, који осећамо нападе – злобних искушења, саблазни, екуменизма, одступништва, нека за утеху буду речи Господа Исуса Христа: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“ (Лк. 12,32).

Приређивач: "Борба за веру"

Извор: Игуман Н., "Живети подвижнички у овом свету"