„Сећајући се, драга браћо и сестре, блажене кончине Богоматере, морамо се старати да се достојно припремимо за смрт, да је не дочекамо са страхом, него са радошћу; а за то нам је потребно стално сећање на њу. Ово сећање ће да постепено припреми нашу душу за прелазак у вечни живот, да се одрекне срце од свих чулних страсних земаљских везаности. Свети Оци говоре: „Ко се стално сећа смрти, никада неће сагрешити“.

Други лек против страха од смрти је - чиста савест. Човек чисте савести лако може да пређе праг вечности – телесне смрти. Такав може смирено рећи са праведним Симеоном: „Сада отпушташ слугу Твога, Владико, по речи Твојој, с миром (Лк. 2, 29). Али ко има савест која заиста може бити мирна? —Онај који се трудио да живи истински хришћанским животом, који је био послушан син Цркве, који се измирио са Богом и људима, који се припремао за смрт Тајном Покајања, која отклања бреме грехова који оптерећују савест, и окусио у тајни Причешћа Тело и Крв Христову.

Следећи јак лек за човека против страха од смрти је његова вера у бесмртност душе. Тело се уништава и пропада, а дух, створен од Бога за бесмртност, остаје да живи вечно.

Последње и најмоћније средство је вера не само да је душа бесмртна, већ и да ће доћи време када ће се сјединити са својим васкрслим, прослављеним телом за вечни живот после гроба – благословен за праведнике, мучитељни за грешнике. Имајући живу веру у ову истину, хришћанин не само да се неће плашити смрти, већ ће је чак и дочекати са радошћу када је она у питању.

Ова жива вера у постојање вечног блаженог живота иза гроба, инспирисала је безбројне војске мученика у првим вековима хришћанства и учинила смрт за њих најрадоснијим догађајем, упркос страшним мучењима.

Драга браћо и сестре, гледајући на блажено Успење Пресвете Богородице, да се и ми сами трудимо у врлинском животу и презиром према пороку да наша кончина буде мирна. Како је Пресвета Богородица постигла тако блажен крај? - Чистота целомудрености, строгост уздржања, постојаност у молитви, смирење и трпљење у тешким околностима, нада у Промисао Божији. Зато, угледајући се на пример Богомајке, идите уским путем, који води у живот вечни. Да, заиста, на том путу је потребно трпљење. И зато, окрепљујући се надом у Бога, трпи у срећи, да се не занесеш преваром, трпи у несрећи, да не паднеш у малодушност усред тешких искушења.

Издржи све туге и болести и све тешкоће које треба поднети да би стао на прави пут. Јер ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт.10:22).                                                                 

Тако поступајући, свако ће од нас имати истински мир у души и наду у благословену мирну кончину; последњи час нас неће уплашити, и крај овог живота постаће за нас почетак вечног живота, а гроб ће бити мердевине ка небу. амин"

1960 г.

Превод и приређивање: "Борба за веру"