Писмо нам указује на једну од почетних врлина, она се зове – благоразумно ћутање.

Свети Оци су рекли: сваку врлину теба почети од језика; ако неко не задржава своје језик, код њега немој тражити врлине, јер му је душа опустошена, сав дух побожности је испарио. Боље је пасти са висине, него од језика...  Није случајно што нас Света Црква приморава да свакодневно понављамо у току године, а у време Великог Поста чак да појемо у храму: постави Господе стражу устима мојим и врата на усне моје.“ Зашто?

Зато што, прво, ничим тако често и тако много ми не грешимо, како језиком; друго, зато штп крајња умереност и опрезност у речима није само висока хришћанска врлина, већ и најбоље сердство за мудри и срећни мирјански живот, како у друштву, тако још више у манастирском животу.

„Ако ли ко у речи не погрешује“, говори Апостол Јаков, „онај је савршен човек, може узауздати и све тело“.

Језик – то је огањ, како га назива исти тај Свети Апостол – тернутно се разгори и пре него успеш да приметиш, опржи неког – или укором, или клеветом или осуђивањем и увредом. Језик – незадрживо зло: њима благосиљамо Бога Оца и њиме кунемо човека. Од истих уста излазе и благослов и клетва. Али реч Божија грми на такве: „За сваку празну реч, коју кажу људи, даће одговор у Дан Суда. Небо и земља ће проћи, а реч Моја неће проћи“, говори Господ.

Задржи језик свој у време када је јако огорчење узбуркало – и ти ћеш избећи свађу, могуће озбиљну и опасну – угасићеш непријатељство, могуће дуговремено и без краја.

 Да ли ће ономе ко је навикнут да празнослови доћи мисао да се моли? Одакле ће му прићи добра реч молитве, када је његов језик навикао да прелива само празне и пусте речи? Задржавај језик свој, онда када ни време, ни место не дозвољавају разговор, например, у храму Божијем, и нећеш открити, у крајњој мери пред другима, своју крајњу лакомисленост и неразумље, сачуваћеш себе од тешког греха – увреде Светиње и величине Божије и нећеш пружити погубну саблазан души брата или сестре.

И тако, хоће ли човек да види добре дане у животу свом? Задржи језик свој од зла и усне, да не говоре празно.

А пре и после свега узноси ум твој ка Богу и вапи Му срцем својим: да огради Он слух твој од празних и душепогубних беседа, да сачува душу твоју од маштања и помисли лукавих, да сачува срце твоје устраху Божијем, да ти да да видиш своја сагрешења и да не осуђујеш брата или сестру твоју, да задржи језик твој од сваке празне речи, за шта ће одговарати људи у Дан Суда.

Положи Господе, стражу устима мојима и врата уснама мојим!

 И тако, при забораву ове врлине, треба још имати и благотворни страх Божији, то јест, имати постојани страх, да се не увреди величина Божија, ни мишљу, ни речју, ни делом да се прогневи благост Његова, буди Му блиско и не удаљуј се од Благодати Духа Светога, која у нама живи. А ако ми удаљимо од себе Духа Светога, по неопходности ћемо упасти у руке непријатеља нашег спасења, који нас вуче, тамо где и сам живи, то јест – у у ад преисподњи.

 Али да нас избави Господ Бог од такве несреће, за шта смо и дужни да Му прибегавамо за помоћ у делу спасења, сећајући се речи Његове: „Без Мене не можете чинити ништа“ доброг и спасавајућег.

Извор: "Православни одговор"