Као што је познато, недавно је у првом читању усвојен закон о забрани пропаганде содомије. Убрзо након тога, председник Државне думе је дозволио друго читање амандмана којима се пооштрава одговорност за „ЛГБТ пропаганду“, на чему су инсистирали многи активисти. Око овога су се распламсале озбиљне битке, укључујући и оне прикривене. Радило се и јесте о тешком проблему правне природе: како отклонити бројне рупе у тексту закона, дозволити да се цела тема стави на кочницу.

В. Легојда, председник Синодалног одељења МП за односе Цркве, друштва и медија, 2. новембра, одговарајући на питање РИА Новости да ли је потребно вратити кривични члан за содомију, изнео је мишљење да „ не треба за сваки грех човека кривично гонити.”

Како је објаснио Легојда, „став Цркве у овом случају није да кажњава особу која је пала у грех содомије, већ да не увлачи друге у овај грех”.

Тим поводом један број православних посматрача изражава разумне критике. У принципу, придружујући се томе, дозволимо себи ипак нека појашњења. Тачно је да је, са црквене тачке гледишта, господин Легојда само мирјанин и нема канонско право да говори у име црквене пуноће, што може учинити само највиша власт у нашој помесној Цркви, тј. Архијерејски сабор. Па чак и тада, свака његова одлука подлеже рецепцији управо овом пуноћом током времена. Нажалост, невиђена бирократизација нашег црквеног живота, о којој смо писали више пута, доводи до тога да бирократија, осећајући се за себе, самоуверено говори у име Цркве и мало ко схвата апсурдност такве ситуације. Зашто би један мирјанин на чисто административном положају сменио свештену јерархију и цео православни народ?

Међутим, чини се да ни критичари „црквеног Пескова” нису довољно пажљиво прочитали његову изјаву. А вреди је прочитати! Зато што садржи низ очигледних замена. Црква није за кажњавање содимије, каже Легојда, већ за то да активни хомосексуалац ​​не увлачи друге у овај грех. Овде уопште не говоримо о кривичној одговорности за било шта у вези са содомијом!

Рећи да је ово лукавство значи ништа не рећи. Прво, предложени предлог закона не подразумева кривичну одговорност за саму чињеницу содомије. Реч је само о њеној пропаганди (о којој се расправља). Овде господин Легојда и питалац имају замену број 1. Друго, не ради се о томе како се Црква, у принципу, односи према увлачењу других у грех содомије, већ о томе да ли то треба кривично кажњавати, тј. спада ли такво чињење под кривичну одговорност. А овде већ постоји замена број 2. Односно, изузетно важно питање да ли поред административне одговорности за „пропаганду” треба предвидети и кривичну, Легојда је, на предлог новинара, заменио са дискусију о кривичној одговорности за „једноставну” припадност ЛГБТ перверзњацима (о чему у закону у почетку уопште није било говора), а затим је рекао да је Црква у принципу против пропаганде, спретно замењујући питање и радећи као својеврсни „громобран”. И како ћеш сад да га назовеш? Ђавољи адвокат?

Остаје да се дода ономе што је речено да је чак и у паганском Риму (где је овај порок био прилично чест) содомија прво кажњавана новчаном казном, а затим прогонством (и поред тога што је умешаност малолетника у овај грех довела до његовог логичног закључка, кажњавала се смрћу!) Хришћански цареви за педерастију су одредили смртну казну у два облика: одсецање главе мачем или спаљивање. Али за Легојду, либерална солидарност је очигледно приоритет у односу на поучне примере из византијског права...

Превод са руског: "Борба за веру"

Извор: https://amin.su/content/analitika/9/7316/