„Ниједан муж да се не облачи у женску одећу, нити жена у одећу својствену мужу. И зато оне, који се од сада, знајући то, усуде да учине било шта од наведеног, ако су клирици, заповедамо да се извргну из свештеног чина, а ако су мирјани, да се искључе из заједнице црквене“. (6-ти васељенски сабор, канон 62).

Правило 13 Гангријског сабора гласи: „Ако нека жена, ради умишљеног подвижништва, промени одећу, и уместо уобичајене женске одеће обуче мушку, нека буде под клетвом. То јест под осудом саборних отаца потпадају оне жене, које носе мушку одећу ради умишљеног подвижништва“.

13. правило Гангријског сабора није оставило некажњеним оне жене, које ради умишљеног подвижништва уместо уобичајене женске одеће, облаче мушку одећу, него подвргава њих анатеми. Јер сваки, – говори (Апостол Павле, 1.Кор.7,20), – у звању, у које је призван, у томе нека пребива.

„А ми знамо неке жене, које су примиле тај вид ради истинског подвижништва, а не из лицемерја, које су се подвизавале и достигле врхунац врлине. Ове преподобне жене не осуђује ни 62. правило Трулског сабора (тј. 6-тог Васељенског Сабора), које забрањује, као непристојне за хришћане, паганске празнике, игре и маскирање, преостале из времена паганизма“, каже Матеј Властар.

Старац схи-архимандрит Христофор: „Жене су се обукле у мушку одећу, и старе и младе почеле су да носе панталоне. Све оне, с ума су сишле. То је веома лоше, не ваља то чинити, жена треба да буде женствена, у сукњи или хаљини. То је смртни грех, не ваља то чинити“.

Старац Пајсије Светогорац о спољашњем изгледу: „Данашње жене се облаче или у мини сукње или у панталоне! Бирају једно од тих два! Мада је то у Старом Завету речено сасвим јасно и још са неким детаљима! Није дозвољено мушкарцу да се облачи у женску одећу, и жени да се облачи у мушку. То је закон. Али и мимо закона, облачити на себе одећу супротног пола је непристојно. Много је мање мушкараца, који носе сукње, него жена, које носе панталоне“.

Старац, протојереј, Николај Гурјанов је у јуродивој форми изобличавао жене које су носиле панталоне, чак и ако су оне, као што је сада често обичај код ходочасница на светим местима носиле сукње преко панталона, такве жене он је називао мушким именима, често је називао жену именом њеног мужа са њеним сопственим очевим именом (тј. презименом).

„Жалосно је, али истинито, велика већина наших жена одавно је престала да носи одећу, која се од памтивека сматрала својственом њиховом полу. Жене у панталонама данас се све више појављују чак и у православним црквама. Панталоне различитих кројева и дужина – ето шта припаднице лепшег пола најрадије носе у наше дане. Појавиле су се чак и такозване женске панталоне. Говорећи о правилу, наравно, не мислим на моралну норму, већ на устаљену животну праксу. Данас ми живимо у друштву које не води много рачуна о традиционалном моралу. Али ваља напоменути, да је Господ дао нама јасне уредбе у вези са мушком и женском одећом. То и јесте истинито правило, које су дужни сви да поштују. Моралне норме, дате Богом, су вечне и непроменљиве.

Обратимо се Светом Писму. У књизи Поновљених Закона читамо: На жени не сме бити мушка одећа, и мушкарац не сме да се облачи у женску хаљину, јер је гадан пред Господом Богом сваки који то чини" (5.Мојс.22,5). Тако је рекао Господ народу Израиљевом кроз пророка Мојсија. Речи су довољно јасне, не захтевају коментаре и не дозвољавају различита тумачења. Ово је норма, коју је заповедио Сам Бог. Наша трагедија је што се Свето Писмо не изучава у општеобразовним школама у Русији скоро сто година. Одрасло је неколико генерација руских људи, који не знају да својим спољним изгледом и понашањем они крше Закон Божији“, говорио је старац Николај Гурјанов.

Књига Поновљених Закона написана је у доба Старог Завета. Па да видимо како новозаветна, хришћанска Црква тумачи питање о одећи за мушкарце и жене: „Ми одређујемо да ниједан муж се не облачи у женску одећу, нити жена у одећу својствену мужевима“. Ово је одлука Шестог Васељенског Сабора, одржаног 680-681. године од Рођења Христовог (видети 62-го правило). Као што видимо, хришћани су недвосмислено прихватили негативан став према мешању одеће, (став) изражен у Старом Завету. Значајно је, да је Шести Васељенски Сабор не само јасно изнео свој став по овом питању, већ је и увео санкције против оних, који се усуде да прекрше његов пропис. За ношење одеће, својствене другом полу, мирјани подлежу искључењу из црквене заједнице. Ово правило нико није укинуо.

Неке жене, кад их критикују за ношење панталона, кажу: „Оставите нам бар тај мали грех!" Али беда је што мали грех вуче за собом већи грех. Најпре женске панталоне, потом бракови истог пола, а затим деца устају на родитеље и убијају их. Грех расте из генерације у генерацију. Ако деца виде да њихови блиски допуштају прекршаје, макар и мале, онда она сматрају могућим да себи дозволе још већа одступања. Сада се често дешава да деца бију своје мајке, видећи у њима мушко начело и извор греха. А жене при том не разумеју шта се дешава и због чега то бива.

Иначе, поводом такозваних „малих грехова“ монах Глинске испоснице Петар Лешенко је написао: „Дешава се и добром човеку да упадне у некакав порок. По свом самољубљу он или не примећује или мисли овако: То је мали грех, други не знају о њему. Наћи ће се благоразумни човек, који ће из сажаљења изобличити порочнога и указаће му на стид и срам пред људима и грех пред Богом. Да, чинећи грех, он порочни многе саблажњава и доводи до осуђивања истог греха, и зато је крив не само за своје грехе, већ и за грехе ближњих“.

Све до почетка 20. века у хришћанским земљама је господарио оштро негативан однос према женама обученим у мушку одећу. То се одражавало и на законодавство. Године 1801. Наполеон је посебним декретом забранио женама да носе панталоне.

Али са падом вере у Европи су пољуљани и морални темељи. Све више је јачао покрет феминисткиња, које су настојале да у свему буду сличне мушкарцима, а пре свега по спољном изгледу. Године 1909. укинут је Наполеонов декрет о забрани женама да носе панталоне.

Међутим, још веома дуго појава жена на јавним местима у мушкој одећи била је за осуду. 1931. године, на пример, градоначелник Париза је захтевао да немачка глумица Марлен Дитрих одмах напусти град, пошто је она ходала улицама у мушкој одећи. Све до краја 70-их година жене у панталонама на Западу нису пуштане у установе и ресторане.

Криза јавног морала стигла је и у Русију. Феминистичке идеје нашле су повољну средину у тој земљи, где је после дугих година богоборства ослабљен имунитет према рушилачким утицајима на људске душе. Демагошки позиви твораца „новог света“ (тј. масона-градитеља) на борбу за „еманципацију жена“ донели су отровне плодове.

Жене су почеле да заборављају на своје право предназначење (предодређеност), да је њихова дужност да буду узори скромности и кроткости, да буду верне жене и љубазне мајке, чуварке породичног огњишта, да уче децу вери, побожности и моралној чистоти.

Средства пропаганде годинама су уносила идеју о брисању граница између женских и мушких професија. Смењивали су се гласни слогани: „Жене - на трактор!", „Жене - на машину!", „Жене - на градилиште!" Ови гласни позиви налазили су одјека. На филмским екранима, на страницама часописа и новина бљеснуле су полетне девојке и жене у комбинезонима са чекићима и кључевима у рукама. Толика је била жеља градитељица „новог света“ (тј.масонки) да се у свему изједначе са мушкарцима. И зар није у тим злосрећним временима требало тражити психолошке корене садашње женске моде на мушку одећу у Русији?

Истина, масовно облачење жена у панталоне у Русији (тако и у Србији) се догодило тек 70-их година прошлог века под утицајем француске моде, кад су се проширили контакти са Западом. Сада носе мушку одећу не само млада створења или жене средњих година, већ и девојчице у вртићу, па чак и старице, које очигледно такође не желе да заостају за модом.      Упорно и на разне начине поучавају наше девојчице да носе панталоне, па тако и кроз игру. Није случајно да лутке у сукњама и хаљинама нестају из продаје.

Какве све аргументе у своју одбрану не износе присталице ношења мушке одеће! Једна од најчешћих је – неопходност заштите од хладноће. Али с правом је примећено: врло често управо оне, које говоре о утопљавању помоћу панталона, зими иду у ултра-кратким јакнама и гологлаве. А у топло време године не прелазе на хаљине и сукње и настављају да носе панталоне. Тако да је ствар, вероватно, не у страху од прехладе, већ сасвим у другом – у жељи да се не иде против садашњих токова, против општеприхваћених стандарда, у страху да се разликују од других и да се покажу несавремени (застарели). Карактеристично је да о моралној страни проблема заштитнице панталона уопште не спомињу.

Међутим, један од најугледнијих јерарха Руске Православне Цркве, архиепископ Екатеринбуршки и Верхотурски Викентије с правом указује, да је изглед жене у панталонама, притегнутим уз тело, саблажњив за околину (за друге људе). „То је велики грех“, каже архиепископ Викентије. Жена, по његовим речима, „треба да се боји да својим изгледом не саблазни ближњега. Њој је можда и пријатно да хода у панталонама, али ако је то на саблазан ближњему, онда жена мора да се жртвује и да се одрекне од свог прохтева“, сматра владика. Архиепископ Викентије призива жене да оставе своју страст за ношењем панталона и да ходају у одећи, коју је Господ дозволио. Изглед жене у пристојној одећи нормализује духовно стање човека.

Да споменемо библијску повест о грехопаду прародитеља. Ева је подлегла наговору ђавола, прва је окусила забрањени плод и побудила је Адама да учини то исто после ње. Свршен је грех, који је довео до раскида савеза, првобитно успостављеног између Бога и човека. Погубне последице грехопада првих људи нису се ограничиле само на прародитеље, оне су се прошириле на читав људски род. Догодила се светска катастрофа. А она је почела, рекло би се, од малог греха – од пројаве женске слабости, од жеље да сазна укусни и пријатни за око плод, без обзира на вољу Божију. Зар се не види овде аналогија са савременом модом?

Узалуд мисле неки људи, да одећа и духовно стање личности нису повезани једно са другим. Одећа, с једне стране, одражава унутрашњи свет човека, а с друге стране, утиче на њега на унутрашњи свет човека. Ово је одавно забележено у светоотачкој литератури.

„Кад наш лукави противник није у стању да нас убеди, да останемо у овоземаљској смутњи и погибији, он жури да нас убеди, да се не предајемо строгом животу“, пише свети Василије Велики. И позива: „Не покушавај да мењаш било шта у уставима доброг живота, у црквеном Предању, и својом самовољом да чиниш спотицање подвижницима, и себи самом да скупљаш бреме грехова: не чини то ни у постељи, ни у одећи, или у обући, или у другој каквој ствари...“

Послушајмо и речи Глинског старца Порфирија Левашова: „Костими (одела) су такође симболи. У њима се види постепени ток и развој образовања, укуса и самих страсти, чак и у древним временима одећа се сматрала једним од обележја моралних особина човека.

Било би корисно размислити о естетској страни проблема. Панталоне на лошу страну мењају стил понашања жена, чине њихове манире углатим (ћошкастим), оштрим, грубим, замашним, подстичу осећај самопоуздања, борбености, агресивности. Зар представнице лепог пола заиста желе да изгледају баш тако, а не женствено, раскошно, грациозно?

Наравно, говорећи о несрећној страсти савремених жена према мушкој одећи, не треба заборавити ни друге проблеме, повезане са њиховим моралним карактером. Доста је горких речи речено и написано о томе, какав су страшни симптом, на пример, мини сукње, провидне блузе и друга лакомислена одећа, која нам је стигла са Запада. Да ли девојке и жене, које их носе, схватају да својим изгледом оне саблажњавају људе около, а пре свега децу и младиће? Да напоменемо речи из Светог Писма: Тешко онима, који саблазне ове мале…

Али, авај, у нама нема ништа од истине Христове, ништа није остало од првих хришћана, осим имена. Чак и они, који иду у Цркву, боје се усред градске гомиле да прекрсте своје чело, а слабији пол, како и доликује, да носи сукње и мараме. Они, јадни, и не знају: да је сав пакао пун жена у панталонама.

Приредио: Јеромонах Дамаскин Светогорац