КАД СУ НОВОТАРЦИ У ДУШКОВЦИМА ТУКЛИ НАРОД...

У ОДБРАНИ ПРОГОЊЕНИХ

Од оснивања „Борбе за веру“, вођене су велике борбе за очување не само вере и поретка, него и људи који се боре за веру и истину. Сетимо се случаја три свештеника Чачка, које је епископ жички Хризостом 2008. године, зато што су одбијали безакони начин богослужења, хтео да премести са парохија по удаљеним селима. Тада се народ чачанског краја дигао на ноге, и, с Божјом помоћу, спречио ово безакоње, а новотарски дух се, бар делимично, смирио. „Борба за веру“ је редовно извештавала о свему, и људи са „Борбе за веру“ су лично били присутни и давали подршку прогоњеним свештеницима.

Извештавали смо, у директом јављању, о небивалом догађају у историји СПЦ, када су светешници у селу Душковци, у јуну 2008., тукли народ који је клечао, молећи покојног владику Хризостома и свештенике да служе исправно.

Дизали смо глас и у одбрану свештених лица гоњених у Епархији шумадијској, у селу Тулежу и на другим местима, од стране јаросног новотарца владике Јована, који о самом себи наручује песме и спотове, и који је, у доба короне, малтретирао покојног оца Серафима из Благовештења Рудничког после чега је чувени архимандрит са великом тугом отишао са овог света (само зато што се у Благовештењу нису слагали са његовом коронопоклоничком и маскирном политиком).

Извештавали смо о борби против новотарија и екуменизма у епархији браничевској, где је један од највећих скупова одржан у Смедереву, 7. марта 2008. године, чија је тема била „Православље на удару екуменизма“.

Извештавали смо, такође, о прогону свештеника ове епархије који је који је први у СПЦ у стао против новотарија.

Захваљујући „Борби за веру“, сачињен је и први и једини детаљан списак литургијских новотарија епископа браничевског Игњатија, коловође новотарства.

Бранили смо и сестринство манастира Љубостиње, када су покушавали да им наметну новотарске службе.

Нарочиту смо велику борбу и ревност 2010. показали приликом прогона у Епархији рашко – призренској, када смо разобличавали насилнике и узурпаторе трона еперхијског, попут новотараца епископа Атанасија, Амфилохија и Теодосија, и бранећи неканонски смењеног владику Артемија, али се увек држећи јединства Цркве и не подржавајући даље поделе. После обарања званичног сајта Епархије рашко-призренске, „Борба за веру“ је била једини медиј који је извештавао о безакоњу у тој епархији и прогону владике Артемија и његовог монаштва.

Касније смо указивали на неканоничностг смена епископа зворничко – тузланског Василија, канадског Георгија, западноеропског Константина, милешевског Филарета, нишког Јована, итд. Они су смењени без икаквог судског поступка и доказивања кривице (ако су криви – не могу остати у чину; ако нису криви – нико их не може уклонити са катедре, то је основно правило канонског поретка којим смо се руководили у свим поменутим случајевима). Све ове смене довеле су до потпуног ропства српских епископа који су под надзором Иринеја бачког, слуге свих државних власти и ко зна каквих тајних међународних структура такозваног екуменизма.

Увек су нам тужно и „незнавено“ изгледали они Срби који су се уздали у врх Београдске патријаршије који новодно треба да брани Косово и Метохију, или било шта друго. Шта ће они да бране кад су екуменисти, новотарци и кршитељи канона? Не бране Христово, а браниће српско – мало сутра!

КАКО СМО ПОМАГАЛИ СВОЈИМ ЧИТАОЦИМА У БОРБИ?  

„Борба за веру“ је своје читаоце, а православне вернике, увек учила да се боре за истину, и да с мером, али одлучно, сведоче како је и како треба да буде. Један од доказа је писмо које су верници Епархије шумадијске упутили својим свештеницима 2009. године ( да кажемо – захваљујући нашим упозорењима, Синод је епископу Јовану наложио да почне нормално да служи, чега се он једно време држао, а онда се вратио на новотарске бљувотине, којих се држи и данас):

„Такође поуздано знамо да Свети Сава није МЕЊАО ЛИТУРГИЈУ у складу са својим прохтевима и тобожњом „науком”, него је, и сам Свети, свом народу служио Литургију коју су саздали Дух Свети и Његови угодници. Уосталом, у данашњем покрету за литургијску реформу у Православној Цркви, нема никавих светих људи: први који су је у Русији отпочели, били су поједини „протенстантствујушчи” професори руских духовних академија у Кијеву и Петрограду пре револуције; наставили су је „обновљенци”, бољшевички миљеници, и део руских емиграната - интелектуалаца попут Николаја Афанасјева, који су идеје о литургијској реформи покупили од римокатолика - претеча II ватиканског концила и протестаната. Неки модерни „православни теолози“ римокатолике сматрају Црквом, хомосексуалност биолошком болешћу, и подвигом устајање из кревета да би се стигло на службу у девет ујутру.

Ниједног свеца (модерног или из старих времена) немају реформатори Литургије.

Свети оци наши су знали зашто се олтар одваја од наоса завесом и иконостасом, зашто се свештеничке молитве читају тихо (то је израз најдубље присности с Богочовеком, јер свештеник се наслања на груди Христове попут Св. Јована Богослова), зашто постоји Мали вход (праслика Христовог изласка на проповед) и Велики вход (праслика Христовог уласка на Голготу), зашто се олтар час отвара, а час затвара (уклањање завесе после олтарског причешћа свештенства и изношење Путира пред народ символизује Васкрсење Христово). Они којима сметају Мали и Велики вход и иконостас, који на микрофон читају тајне молитве, као да су на митингу или рециталу, који Св. Причешће сматрају пуким почетком сабрања, а не Страшним Тајнама Огњене Љубави Божје, немају свеце на које би се могли позвати као на сведоке својих модернистичких идеја.

Верујемо да и ви као свештеници Српске Православне Цркве и духовна деца Светог Саве још увек чувате знање служења Свете Литургије у својим срцима и својој савести. Зато Вас и позивамо да се заједно вратимо темељима наше Цркве и заједно достигнемо сви у јединство вере и познање Сина Божијег, у човека савршеног, у меру раста висине Христове.

Усмено и писмено предање јесу темељи Цркве. Поштовати предање, значи бити верни син Цркве православне. Непоштовањем светог предања руше се темељи Цркве и иде се у понор звани протестантизам.

Свети Јован Дамаскин говори: „Зато браћо стојмо у предању вере и на камену Цркве не помичући границе које поставише свети оци наши, нити дајући места онима који хоће да уводе новотарије и да руше грађевину свете Божије васељенске и апостолске Цркве. Јер ако се сваком пусти на вољу, мало по мало, разориће се цело тело Цркве. Где се смирено и са љубављу чува предање ту је благослов Божји, мир Божји и радост у Духу Светом.“

Прави свештеници су они који у Духу живе заједно са светим оцима не одбацујући ни најмањи део онога што су нам они предали. Прекинути нит предања, ослонити се на свој разум, и то прогласити истином коју треба неговати је пут пропасти. У срцима таквих људи не обитава Дух Свети него горди дух овога света. Скуп таквих истомишљеника није Црква Божија него синагога сатанина. Са љубављу се сећамо блаженопочившег владике Саве који је према нама грешнима био увек смирен и снхисходљив али није дао да се начин служења Свете Литургије промени ни за цртицу од начина служења Св. Николаја Српског и Авве Јустина Ћелијског.

Истински дух православне побожности се усмено и писмено преноси од духовног оца на сина, од наставника на ученика. Тачније, послушни син рукама послушања и смирења прихвата, без сопственог умовања, оно што је примио од духовног оца и то с љубављу чува у ризници свога срца, ништа не додавши нити одузевши. Тако сачувано благо, у истом сјају и сам предаје свом ученику. Стога подвижници послушања, духовни великани, молитвеници за свет, овако говоре: „Што смо примили то вам и предајемо“ (старац Јефрем Катунакијски).

Кад су монаси питали једног Пајсија Великога: „Реци нам оче реч о спасењу и како треба да живимо по Богу?“ Он им је одговорио: „Идите па држите заповести Божије и чувајте предање отаца.“

Добар пример послушности духовном началству налазимо у житију светога Симеона Столпника. Његов подвиг на стубу био је новина за све подвижнике. Желећи да испитају да ли је овај начин подвига од Духа Божијега или од духа гордости, послаше пустињски оци и духовници Симеону људе, да му у њихово име заповеде да сиђе са стуба. Ако он не буде хтео да сиђе значи да је његово подвизавање на стубу од духа гордости. Ако ли заповест послуша и сиђе, нека га оставе где је, јер готовошћу да послуша показаће да је његов подвиг од Духа Светога. Када посланици дођоше и рекоше светом Симеону да сабор светих отаца пустињских заповеда њему да сиђе са стуба, св. Симеон се одмах поче спуштати низ лествицу. Видећи то, посланици обрадовани, рекоше му: „не силази свети оче, но остани где си, сад видимо да је подвиг твој од Бога“.

Имајући ову поуку у уму, јасно је којим су духом запојени они који позив Сабора Српске Православне Цркве да се држе вековног устаљеног поретка наше цркве не поштују, већ изазивају у Цркви Божијој, до сада не забележен раздор и смутњу. Где влада држање предања и смирење, ту царује мир, љубав, ред и хармонија, и са таквим људима је Бог и спасење. Где се предање не држи ту царује немир, мржња, неред и смутња какву данас видимо и претње су за саму Цркву. Знајући за такву опасност, св. Јован Дамаскин молебно говори: „Молим народ Божји, народ свети, да се чврсто држи црквених предања, јер избацивање из предања, као камења из зграде, убрзо ће срушити сву зграду.“

При свему горе реченом, јасно је да је услов заједничарења са Богом држање светог предања. Посебна строгост у држању светог предања важи у области црквеног богослужења, нарoчито свете евхаристије као срцу његовом. Ту се изнад свега мора поштовати пракса савремених светитеља као најбољих чувара предања.

За србско литургијско предање, задње карике у златном ланцу предања јесу Св. Владика Николај Охридски и Жички и Преп. Јустин Ћелијски. За њих треба везивати садашњу литургијску праксу ако желимо заједницу са свима Светима. Да је њихова пракса мерило свима истинским синовима Цркве, јасно указују речи Св. Симеона Новог Богослова: „Ко не тежи да се свом љубављу и жељом, у смиреноумљу, сједини са последњим по времену од свих Светих, и ко се са неповерењем односи према њему, тај се никад неће сјединити ни с претходнима и неће бити примљен међу Свете који му претходе, па макар му се чинило да има сву веру и сву љубав према Богу и свим Светима. Он ће бити избачен из њихове средине, као онај који није хтео да у смирењу стане на њихово место које му је пре векова одредио Бог, да се сједини са оним последњим по времену Светим, како му је Бог то и предодредио.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ је умолио епископа Јована шумадијског да се у погледу служења свете Литургије и других богослужења држи устаљеног вековног поретка наше Цркве. Владика Јован је позвао сво подручно свештенство на поштовање овог вековног поретка и укинуо свој акт из јуна 2006. којим је тај поредак био нарушен. Ако се владика наш Јован и  сви свештеници који су досад кршили одлуке Сабора поврате пракси Св. Николаја Српског и Авве Јустина Ћелијског, ми грешни бисмо такав чин сматрали великим и наше поново задобијене духовне очеве волели и поштовали сматрајући да су тиме показали смирење и љубав који свима нама највише недостају. Ми Вас као обични верници молимо да све ово поштујете и већ од следећег богослужења вратите Светосавски дух нашој Цркви. Да се међусобно сви опростимо и покајани уђемо у Велики пост, и радосно заједно дочекамо Васкрсење Христово.“

Драга браћо и сестре, и данас можете рачунати на помоћ нашег сајта у свакој доброј вери и труду на спасењу душе и оданости Светим Оцима.

Сваки ваш прилог нашем раду, и духовни и материјални, прилог је борби за СПЦ и трајне вредности правоверја.