У ова времена, када се „откривају темељи васељене“, како каже Псалмопојац (Пс.17,15), заиста је тешко разумети огромно зло које се вије око нас, али и у нама. Нестаје нам држава пред очима, Црква (или они који је представљају) јури у загрљај проклетом папи, свет се распада, крв се лије на све стране, али, то изгледа само као почетак, јер се наслућује још веће и горе зло и страданија.
И како да човек остане миран, како да се не уплаши за своју судбину, а и спасење, када се све свето распада? Али, ми Срби имамо заиста бесцен дар којим нас је Господ благословио, блаженопочившег проту и професора Лазара Милина, који је својим брилијантним умом, али и дубоком вером у Господа Христа, коју је носио у свом срцу од најранијег детињства, на сва ова тешка питања и дилеме дао кристално јасан и благоутешан одговор, апологетски одговор. Камо среће да су генерације, сада већ свештеника и богослова, учили његову Апологетику (систем од шест књига), били би чвршћи у вери, православнији у догматском учењу, и спремнији да својој пастви пруже утешније и јасније одговоре на савремена дешавања. Овде прилажемо исечак из треће књиге Апологетике, Основне истине религије - Докази о постојању Божијем, о најтежим питањима која муче сваког мислећег човека. – Мирко Нанић, један од многих, које је прота Лазар Милин својим апологетским делима (књигама) привео Богу + + +
Однос Божје љубави и блаженства спрам зла у свету Са проблемом зла срели смо се већ приликом критике и одбране телеолошког доказа. Тада смо констатовали да се постојање зла не противи разуму Божјем, јер зло није нецелисходно. Овде се, међутим, поставља питање да ли се постојање зла у овом свету може довести у склад са Божјом љубављу, милошћу и блаженством. Каква је то љубав и милост које пуштају да драги и вољени створови толико пате и страдају?! Па још при том осећати савршено блаженство, као да је овамо у свету све у најбољем реду, па се не би имало због чега жалостити и нарушавати свој блажени мир?! Ако је овај свет творевина доброг и милостивог Бога који је пун љубави, који је сушта љубав и блаженство, и то још бескрајно савршен и свезнајући, онда у свету не би смело бити зла! Овај приговор био би сасвим оправдан кад би зло само по себи било некакво биће, или некаква супстанција коју је Бог створио, било из непажње, било из нехата и немара, било из незнања и самообмане, било из зле воље, да би то створено зло друге мучило. Међутим, зло није никакво биће или створена супстанција, него је зло дисхармоничан однос бића. Свако биће и свака супстанција излази из Божијих руку потпуно добра. Ниједно биће није створено од Бога као зло само по себи. Оно само може постати зло услед дисхаромоничног односа према Богу који је Највише добро, Summum Bonum. Дабоме, ово важи само за свесно-разумна и слободна бића, а не за мртва и несвесна. Отуда, ако се зло дефинише као дисхармоничан однос створених слободних створова према Створитељу, излази да су зло и грех исто. Суштина зла и узрок зла лежи у греху, јер је грех противљење Богу, Највишем добру. Грех је дакле дисхармоничан однос слободних створова према Створитељу. Доследно, зло или грех, могло је постати само на тај начин, што су разумно-слободни створови прекршили Божју вољу. Сва остала физичка зла дошла су само као праведна и логична последица тог првог зла, греха, или прекршења Божје воље. Овакво решење проблема зла у основи је сасвим логично и оправдано. Осим тога, оно је дато и у Библији, по чијој тврдњи је свет био створен без трунке зла, јер после стварања „погледа Бог све што је створио и гле, добро беше веома“ (1.Мојс.1,31). И анђели и људи и сва материјална природа, све је то било без греха, без зла моралног и физичког. Све је то створено да учествује у доброти Божјој. Божја доброта садржи у себи Божју љубав или милост и Божју правду. А Божја правда може се манифестовати у облику награде, али исто тако и у облику заслужене казне. Па ако се она манифестује у облику заслужене казне, у виду физичког зла, онда такав случај ништа не сведочи ни против Божје љубави ни против Божјег блаженства. Према томе, кад Бог није ни створио зло, нити дао икаква повода слободним створовима да згреше, онда постојање зла у свету ништа не противречи ни промислу Божјем, ни Божјој правди, ни Божјој мудрости, па ни Божјој љубави и блаженству, јер и оно зло које људи чине, Бог окреће на добро. Приговор: Али, кад је Бог знао да ће човек пасти, зашто му је уопште давао икакав закон да се о њега спотакне, и слободу одлучивања да је злоупотреби? Јер, да то двоје није дато човеку, пад би био немогућ, а самим тим и морално зло. Па како је физичко зло само последица моралног зла, онда би и физичко зло било одстрањено. Отуда следи, да ако Бог и није баш створио нити учинио неко конкретно зло, Он га је тим двама условима заправо омогућио. Заиста, у појму слободе садржи се и могућност зла. Јер воља која се не би могла слободно одлучити за Бога или против Бога не би била истински слободна. Али, сама та могућност пада и зла, која се садржи у појму о слободи, још није исто што и само зло. Далеко од тога! Тек кад се та могућност оствари, тек тада је зло. А да ли ће се та могућност остварити или не, зависило је само од воље створених бића. Као што се путник који прелази преко сигурно грађеног моста излаже искушењу да скочи у реку и да се удави, и као што тај његов пад може наступити само и једино његовом вољом, а не вољом инжењера који је мост конструисао, тако је и човечји греховни пад зависио само и једино од људске воље. Па као што инжењер није ни мало крив ако неко злоупотреби његов мост да би с њега скочио у реку – јер он мост и није зато градио – тако исто немамо права да се жалимо на Бога због постојања зла коме смо ми и корен и извор и активни узрочник. Јер, Бог нам није дао слободну вољу и своје заповести зато да бисмо згрешили, него зато, да бисмо својим личним трудом и усавршавањем постали подобни Богу, показујући кроз послушност своју љубав према Њему, као што је Он кроз своје стварање показао љубав према нама. Према томе, реално зло у свету је само морално зло или грех, услед кога настају прво душевне патње и незадовољства човека самим собом или овим светом, а исто тако је реално и физичко зло као последица моралног зла. То физичко зло није некаква зла супстанција, него бол и смрт. Видели смо да је оно крај све своје тешке непријатности ипак целисходно, јер служи одржању живота и јер долази каткад као праведна казна Божја за грех, па према томе и као опомена грешнику да се тргне од свога грешног пута. Оно, дакле, кад се већ појавило допуштењем Божјим, служи као горак лек болеснику. Али у свету не страдају само грешници него и праведници! Колико невине деце, па и невиних људи страда у свету! Зашто то? Где је ту љубав, где правда, где уопште логика!? Апологетика никад не тврди да је овај свет овакав какав је конкретно дат, посматран sub specie temporis (са становишта времена) неки најбољи могући свет, као што је то тврдио Лајбниц. Напротив, апологетика полазећи од чињеничног стања у свету, констатује оно што и Библија каже, да „свет у злу лежи“. Али исто тако она не тврди ни ону супротну крајност коју заступа Шопенхауер, и пре њега Волтер, да је овај свет најгори од свих могућих светова. Није то тачно. Има у свету још како много добра, лепоте, истине и радости. Дабоме, кад човек прочита Волтеровог Кандида, добија утисак да је свет скуп и конгломерат свих могућих зала, да у њему и нема добра. Али, пре свега то је прича. Она додуше може имати реалну основу, јер у свету заиста постоје и буре и олује и земљотреси и ратови и насиља и заразне болести, али све је то Волтерова саркастична конструкција овога света. Он је поступио исто онако, као кад би неко прошао кроз пространу ливаду на којој има и цвећа и трња и воћа и корова и поврћа и ђубрета и дивних чесми и поточића, па од свега тога накупио огроман букет трња, корова и ђубрета и приказао ливаду као да на њој ничег другог и нема осим тог његовог букета. Аполотетика, међутим, даје реалнију и објективнију оцену овог света. Није свет ни букет самих ружа, ни сноп самог трња. Свет је далеко више сличан једном великом ратишту између добра и зла, или још тачније, између Божјег Духа као извора сваког добра и противника Божјег, духа злобе, пакости и лажи, који је извор сваког зла. Људи су само свесни или несвесни учесници у тој борби било на једној, било на другој страни, било делимично, с времена на време, на обе стране. Питати зашто и праведници страдавају у овом свету, значи исто што и питати: зашто борци гину у рату? – Па гину, зато што су у бојним редовима. Тако је и у овом свету. Неко страда због свога греха, јер грех већ сам по себи носи страдање, а кад се изричито појави и казна Божја, онда се то страдање и умножи. Неко страда због туђих греха, не по правди Божјој, него само по допуштењу Божјем. А неко страда и због својих и због туђих. И у читавој тој смеши греха и страдања испољавају се још како често и како силно и Божја правда, која грешника сустиже, и Божја љубав и милост која грешника стрпљиво чека да се покаје, и Божје блаженство које се обилно улива у душе оних који на правди Бога страдају, и Божја мудрост, која у читавом том замршеном сплету ипак води свет коначном циљу, победи добра над злом. Разуме се, тај циљ се не постиже одмах у оном моменту кад то неко од нас зажели, него онда кад то Божја мудрост нађе за сходно. А дотле ваља чекати и стрпљиво сносити бреме живота како онда кад је лако, тако и онда кад је тешко; уживати у посматрању те гигантске борбе, и радовати се победи коју ће најзад добро извојевати над злом. Ми се тако радо забављамо гледајући у позоришту комаде који нам приказују исечак из живота. Па живот је далеко узбудљивија позорница и у трагедији и у комедији, него икоје позориште. Зашто не уживати у свему томе? После позоришта отићи ћемо кући. После животне представе, колико је одређена за нас, отићи ћемо такође својој вечној кући. Чему, дакле, толико револт против животне стварности, а толико уживање у позоришној слици те стварности! Критичари Божјег света налазе да он овакак какав је није у складу са Божјом љубављу и блаженством. А што да није? Напротив, баш овакав какав је, он врло речито сведочи баш о милости Божјој. Јер, да није милости Божје, да је Бог само нека слепа правда завезаних очију, или слепа механичка сила, или да је љубав Божја према људима тек толика колико и критичарска, ко би онда од људи покрај својих неизмерних греха остао жив на земљи? Има један диван стих у псалмима који гласи: „Господе, ако будеш гледао на грехе, ко ће остати“? (Пс.130,3). Који би човек, кад би нешто постао господар света, дозволио да његови поданици тако безобзирно газе његове наредбе и потиру његово име? Нема таквог човека. Бар нам историја човечанства није то до сада показала. И не само што то не би дозволио, него би све своје противнике згромио. А Бог, ето, то не чини. Зар та чињеница није речити доказ за библијску истину изражену у псалму: „Милостив је и добар Господ, спор на гнев и веома благ“ (Пс.102,8). Пошто Бог зна унапред сасвим сигурно да ће победа над злом ипак бити на Његовој страни, то нема никакве бојазни за будућност, па Његово блаженство остаје увек бескрајно, неокрњено, чак и у случају кад би оно било резултат спољашњих околности, а камо ли што није. Божја логика је изражена у еванђелској причи о пшеници и кукољу (Мат.13,24-30). А у тој причи која савршено верно приказује свет и зло у свету, испољена је и Божја мудрост и Божја правда и Божја љубав и Божје блаженство. Приговор: Али, кад је Бог свемогућ, свезнајући и предобар, модао је бар спречити људе да не учине грех. Па то би учинио сваки отац са својим сином, чак сваки добар пријатељ са пријатељем! Да, заиста, то је Бог могао учинити. Зашто Он то није учинио, дефинитиван одговор на то питање могао би нам дати само Он. Али и по људском разуму може се наћи известан одговор који ако баш и није онако потпун како би Бог одговорио, ипак је довољно рационалан и образложен и довољно јак да може обезнажити постављени приговор. Наиме, кад би Бог својом силом спречавао људе да не чине грех, или да је још првог човека (Адама) спречио у томе, грех заиста не би био учињен, али би остао у срцима људи, па тако заслуга за избегавање греха не би ни мало припадала људима, већ само и искључиво Богу. Човек би у том случају остао пред моралним законом потпуно неоправдан, као и неко ко се сасвим озбиљно накани да учини неки преступ, па га пријатељ осујети да то баш и технички изведе. Човек који сасвим озбиљно пође да убије суседа, па не изврши то убиство само зато што суседа није нашао, или што га је успут срео отац и силом вратио кући, заиста неће одговарати пред земаљским судијом, јер још није прекршио правни закон. Али ће у пуној мери бити одговоран пред моралним законом. У крајњем случају, бар неће моћи да се похвали ни пред самим собом како је он сам у себи савладао и победио грех. Чак, кад се човек уопште не би накањивао да гази вољу Божју, али га Бог насилно спречи да подлегне греху, чак ни у том случају заслуга не би припадала човеку него Богу. Зато, ето – судећи по људском разуму – Бог није силом спречио грех првих људи нити спречава грехе осталих људи, јер би их тиме лишио слободе коју им је дао и која сачињава морално достојанство човеково. А самим тим Бог би човека лишио могућности да се морално усавршава и постаје подобан Богу. Дакле, лишио би човека могућности да испуни задатак и циљ који му је Он сам поставио. А то би било недоследно, противречно и бесмислено, чак и неоправдано. Једино што је Бог, по идеји правде и љубави, био дужан да даде човеку, то је јасна непомућена свест, чисто срце и благодат која ће човеку помагати да се не удаљи од Њега, али која му неће насилно спречавати слободу акције и одлучивања. А Бог све то човеку и даје. Приговор: Но, кад је Бог знао да ће људи при свем том падати у грех, зар је онда имало смисла давати им слободу и уопште стварати их? Слобода је могла користити човеку колико и мост пролазнику. Али, кад би отац унапред знао да син неће употребити мост за прелаз преко реке у дивну земљу коју треба да наследи и влада њоме, него да ће с моста скочити па изгубити и оно што има, зар би га тада пустио на мост? Па, како би човек отац поступио у том случају, то зависи од очевог схватања и осећања. Али то човеково схватање ниуколико није обавезно за Бога. Једно знамо сасвим сигурно. Ако је прелаз преко моста једини начин да син дође до свога наследства у оној дивној земљи, онда не пусти ли га отац на мост, заувек ће га онемогућити да постане наследник и власник оне земље која је преко моста. Тако и Бог, да није дао човеку слободу, одузео би му могућност да икад постане подобан Богу, светитељ и блажен. А боље је и пасти, па кроз пад се помоћу Божјом ипак макар приближити блаженству, него остати вечито онемогућен за усавршавање и блаженство, као на пример камен или који било мртав предмет. Зато је чак и при самом греховном паду за човека ипак боље што је слободан, него да није. Нико не може рећи да су остала бића, која немају слободу одлучивања, у нешто бољем положају од човека. Зар каква стена има веће достојанство у свету од слободне човекове личности!? Приговор: А зар не било у већем складу са Божјом љубављу, правдом и мудрошћу да су створени само они људи за које је Бог унапред знао да ће постати светитељи, и само они анђели за које је Бог унапред знао да ће Му остати верни. На тај начин би се сасвим сигурно избегло свако зло у свету. Пошто Створитељ унапред зна какав ће ко бити, то је могао учинити. Већ је више пута речено и наглашено да је целокупан план света познат само Богу, и да ми не можемо знати све узроке и циљеве сваког посебног догађаја. Зашто се, на пример, родио баш тај човек, а не неки други, зашто се родио баш ту и баш тада, а не на другом месту и у друго време? То је тајна Божје воље. Но кад је Бог ипак створио тај и такав свет, са тим и таквим људима, свет у коме има и грешника, свакако је имао разлога који су додуше нама људима непознати, али који се ипак не косе ни са Његовом правдом ни мудрошћу ни љубављу. Јер, све те особине Бог може савршено да манифестује и у оваквом свету какав је дат. Можда чак и боље – ако се за Бога уопште сме употребити израз „боље“ – него у свету у коме би били све сами светитељи и праведници. Лако је волети праведника и послушника. Али показати љубав према грешнику и непокорном, то је – судећи бар по људској логици – нешто што заиста надмашује људске моћи схватања и делања (Рим.5,6-8; Еф.3,19). Неко је изрекао једну врло дивну мисао: вратити зло за добро, то је сатански. Вратити зло за зло, то је животињски. Вратити добро за добро, то је људски. А учинити добро за зло, то је божански. И заиста то је тако. А у свету самих светитеља, људи не би имали прилике да виде оно што је веће од свега човечанског: да виде љубав Божју и према грешницима, јер сунце Божје греjе и праведне и грешне и дажд Бог даје и праведнима и грешнима. Осим тога у једном свету у коме не би било грешника, не би било прилике да се види оно што је најпотресније: повратак грешника Богу, повратак непослушног сина оцу. То је ето љубав која превазилази сваки разум. Зато кажемо да се љубав Божја у оваквом свету може чак и јаче манифестовати него у свету у коме не би било грешника. А хришћанска догматика нам показује једно још веће чудо Божје љубави: страдање безгрешног Сина Божјег, за грехе људи. Е, та љубав, по сасвим оправданим речима Светог Писма, заиста надмашује сваки људски разум (Еф.3,19). Најзад, ако се грешник и не обрати Богу, искусиће доброту Божју у облику Божје правде која никад неће затајити кад на њу дође ред. А правда Божја није никакав недостатак Божји, она је једно од савршених Божјих својстава. Према томе, приговор је потпуно неоснован. Има тај приговор још један недостатак. Признати оправданост тога приговора, то значи поставити људску самовољу као ограничење Божје активности и стваралаштва. А то је неразумно. Није Бог дужан да се у својој делатности равна према човеку, него човек према Њему. Тражити пак да Бог ствара само оне људе за које зна да ће бити праведни, значи приморати Бога да се управља према човечанској вољи. А то значи обратање ствари стрмоглавце. Укратко речено: Постојање зла у свету не пориче Божју љубав, правду, мудрост и блаженство, јер: 1) Зло није некаква реална супстанција која потиче од Бога. 2) Суштина зла је грех и потиче од слободних створених бића. 3) Није тачан ни песимизам ни оптимизам. И један и други су чисто субјективни и једнострани, а истина је да у свету има и добра и зла. 4) Божја савршена својства, специјално љубав и блаженство и правда, могу потпуно да дођу до изражаја и у оваквом свету какав је. 5) Пошто ми не знамо целокупан план света, то нисмо у стању да одговоримо баш за сваки специјалан случај који се деси зашто се десио баш тако, а не другачије, али у основи свуда видимо изражена Божја својства. 6) Могућност пада у грех и зло лежи у дару слободе који је Бог дао човеку. Али сама та могућност пада још није никакво реално зло, и за човека је у сваком случају боље што има слободу воље него да је нема. У томе баш и јесте достојанство човека којим се он истиче над неразумним предметима овога света, као што су биљке и камење. 7) Дефинитивно и потпуно решење проблема зла може дати само Бог. А наш разум може навести сасвим довољно разлога из којих се види неоправданост приговора против Божје љубави, мудрости, правде, свемоћи и блаженства. Овакво решење проблема сасвим је логично, и не може му се поставити никав оправдани приговор. Али оно може задовољити само људску логику, људски разум. Но, не може да задовољи револт и роптање човека који страда и на себи осећа сву грубост свога и туђег греха, а при том нема јаку веру, која би му уз обилну благодат Божју дала најјачу утеху, утеху која је јача, моћнија и убедљивија од сваког логичног објашњења и сваког личног бола. Није сваки човек јак као Јов, па кад доживи Јовову судбину, или чак и знатно блажу, његова се вера скрха од бола, а разум постане неосетљив за логичне разлоге и образложења. _________________ [1] Кад је професор Милин обрађивао телеолошки доказ (од грчке речи „телос“ – што значи циљ. тј. све што је Бог створио, служи одређеном циљу, сврси), приговор на њега је био: „...Ако је овај свет дело Божје, зар га Бог није могао створити без физичког зла? Могао је! И по тврдњи Библије, свет је тако и створен, јер каже Свето Писмо „погледа Бог све што је створио и гле, добро беше веома“ (1.Мојс.1,31). А зло се у свету појавило само као последица греха. Али, постојање физичког зла у свету не сведочи против телеолошког доказа, јер он и није заснован на тврдњи да је овај свет савршен, него на тврдњи да у свету има целисходних појава. А то је нешто сасвим друго и јасно сваком ко прави разлику између појма савршен и појма сврховит, целисходан...“ ...А још један од приговора је био (препричано): Зашто је Бог устројио да рибе положе на стотине хиљада јајашца, а већину поједу друге рибе и водена створења, јер то је зло. Одговор је био: А како би се храниле остале рибе и водена створења, с једне стране, а с друге, шта би било кад би се из сваког јајашца појавила риба. Врло брзо у свим водама света не би било милиметра слободног простора од милијарди и милијарди риба. И онда би све угинуле од пренасељености. – Значи, није Бог погрешио, већ они који Му приговарају. И „зло“ најчешће служи некој сврси. |