Либерални систем који је историјски толико истрошен да више нема везе с народом и у ком је моћ изван државе, у корпорацијама, дигитални концентрациони логор и технофеудализам – овако стање западних друштава описују социолози др Слободан Рељић и др Зоран Стојиљковић. Зато их уопште не чуде протести који месецима потресају многе земље ЕУ.

У Француској на протестима лупају о шерпе због одлуке власти да подигну старосну границу за одлазак у пензију на 64 године, у Немачкој се буне због раста животних трошкова, а спорадичних штрајкова било је и у Белгији, Грчкој…

Све више разлога за протесте

Инфлација земљама ЕУ иде у комбинацији с енергетском кризом, при чему је укинута тзв. мобилна скала где раст цена прати раст зарада. Евростат је изашао с подацима: нема ниједне земље ЕУ у којој раст зарада није дупло мањи него што је инфлација, објашњава Стојиљковић разлоге за протесте, истичући да су посебно отишли у небо трошкови енергије, хране, становања.

„Има дубоког разлога за незадовољство, протести су доста чести и неповезани али успешне стратегије промена нема. А на промену стратегије чека се деценијама“, каже овај социолог.

Рељић указује да је притом значајно дерогирана улога синдиката. У ситуацији кад радничка класа више не постоји у класичном смислу, бар не на Западу, улога синдиката је потпуно инфериорна и своди се на „удружења грађана“ која се формирају по тачно одређеним принципима које опет праве они који владају тим друштвом – а законе, како каже, праве богати.

Синдикати се, примећује Стојиљковић, ослањају само на преговарачке тактике где су они млађи и слабији партнер, на дијалог који почиње да личи на бескрајно мољакање милостиње. Уз то постоји проблем одсуства елементарне могућности да се синдикално организујете.

Доба послова „на 10 минута“

„Промена је фантастична, јер ви сад имате потпуно измењени образац. Уместо да имате класичног послодавца, ви имате однос потпуне индивидуализације, губљења логике колективног организовања и идентитета који имају синдикати. У доба гигаекономије, или „економија тезгарења“, чувена је фраза – највише волим да те упослим на 10 минута и да те после заборавим. Тако да је компликовано данас бити у позицији синдиката који ипак граде неку лепезасту али колективну стратегију с циљем да обезбеде солидарност у свету у коме је солидарност поражена вредност“, набраја проблеме синдикалног организовања наш саговорник.

Слику алармантног положај запослених Рељић допуњава констатацијом да се капитализам данас претвара у дигитални концентрациони логор.

„Ви имате своју картицу на којој држите своје паре, а улазимо у стање у ком банке располажу и оним што сте ви зарадили. И ти њима предајеш не само своје паре него и своју слободу да живиш. Ми живимо у таквом капитализму“, истиче он.

А у таквој ситуацији синдикат који би требало да буде „из пета“ против таквог система заправо само тражи за себе, сликовито каже Рељић, један одсто зараде више, а они који одлучују ствар решавају бесомучним штампањем новца.

„Шта је сад тзв. економска реформа у САД – одштампаш шест хиљада милијарди, па хајде још ћемо два билиона, па хајде да помогнемо Украјини. И кад кажу да ће ти повећати плату то је већ потрошено. На Западу се више ништа не исплати сем штампања новца, никаква производња,“ упозорава социолог.

Ко су капои у дигиталном концентрационом логору

Истовремено, у том „дигиталном концентрационом логору“, развија даље метафору овај социолог, постоје капои, а то су менаџери – за разлику од старог капиталисте који је често познавао своје раднике, данашњи власник има менаџера коме даје плату да буде у ствари гонич робова, а радници су за њега само број.

Кад је реч о улози државе, њен утицај је ограничен јер је главна моћ изван ње, сматра Рељић и наводи пример крупних компанија попут Блекрока који је највећи власник пензионих фондова у свету.

Уз све то иду, како истиче Стојиљковић, готово перверзне социјалне разлике: постоји осам људи који су супер богати, око 2200-2300 мултимилијардера, а с друге стране, половина планете која нема никакву уштеђевину.

„Шта је онда коначни производ: да имате не Орвела, него Хакслија“, каже социолог, имајући у виду приказ дистопије из романа овог америчког писца„Врли нови свет“ .

Долазе промене

Саговорници Спутњика се ипак слажу да слика радничких права и поред свега није тако црна јер, како истичу, налазимо се у тренутку кад таква врста односа више не може да опстане.

„Либерално друштво не може да понуди више ниједну вредност“, уверен је Рељић.

Он истиче да је једна од последица украјинске кризе, осим дешавања на фронту, и процес који мења свет, у том смислу да сад одједном БРИКС, блок у који до пре пет година нико није смео да се учлани, сад има 19 земаља а вероватно ће их бити и деведесет као „гард против државе која малтретира читав свет последњих тридесетак година“.

Да би се солидарност вратила, друштво мора бити промењено, верује овај социолог.

Има јако пуно идеја, каже Стојиљковић, али те идеје које нису у интересу најбогатијих не шире се тако лако.

„Класична либерална прича још увек има неку љуштуру, неку врсту оквира. Али комбинацијом кризе долазите у ситуацију да ствар пуца. И ако спојите слику другачијег света, и ако произведемо неку врсту мобилизације из очаја, беса, осећаја изгубљеног поноса онда нешто може да се мења. Ако се то мења на различитим местима у свету онда је могуће зауставити се пред понор и схватити да не можете баш да колонизујете и Русију, и свет, и да уђете у обрачун са Кином него морате да мало извршите прерасподелу ако хоћете да преживите“, закључује социолог.

Тања Трикић, sputnikportal.rs