header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Душан Пророковић: Шта је Кисинџер хтео да каже?
Душан Пророковић: Шта је Кисинџер хтео да каже? Штампај Е-пошта
четвртак, 01 јун 2023

 Током Кисинџерових периодичних оглашавања примећује се губљење континуитета у поређењу са ставовима које је износио претходних деценија или година. Шта је разлог томе?

Хенри Кисинџер један је од неколицине америчких интелектуалаца, јавних делатника, стратега, ангажованих истраживача или назовимо то какогод, чији се ставови са дубоким уважавањем преносе, коментаришу и анализирају и на „цивилизацијском Истоку”.

Истина, последња два обимнија дела овог аутора експлицитно посвећена међународним односима, о месту Кине у глобалној политици (из 2011. године) и светском поретку (2014), нису донела готово ништа ново, углавном се тичу понављања давно конструисаних теза (након тога, Кисинџер је објавио још две монографије – о вештачкој интелигенцији и лидерству у политици).

Са једне стране посматрано, Кисинџера сасвим сигурно нико неће по тим насловима памтити, његова биографија је далеко импресивнија, било да се говори о дипломатској, политичкој, академској или публицистичкој димензији исте.

Како је Кисинџер говорио?

За поштовање је и чињеница да у позним годинама и даље проналази вољу и показује енергију за радом, те се често оглашава о најбитнијим међународним проблемима.

Са друге стране посматрано, ипак се чини и да тај период погоршавања односа између „колективног Запада” и „цивилизацијског Истока” детектован још током друге деценије двадесетпрвог века, представља и време када се свеобухватност и континуалност у Кисинџеровом раду постепено губи.

На пример, осећајући у шта све може прерасти сукоб у Украјини, он још 2014. године упозорава да је то комплесна држава, са израженим разликама између различитих региона по трансверзали запад-исток, те да се не сме „играти на једну карту” и дозволити доминација „једног крила Украјине над другим”, пошто би то имало далекосежне последице и „уништило би сваку перспективу да се Русија и Запад, посебно Русија и Европа, уведу у систем међународне сарадње”.

Међу полазним тачкама у његовој тадашњој анализи је и констатација како „Запад мора схватити да за Русију Украјина никада не може бити само страна земља. Руска историја је почела у ономе што се звало Кијевска Рус. Одатле се ширила руска религија. Украјина је вековима била део Русије, а њихове историје пре тога су се преплитале.

Неке од најважнијих битака за руску слободу, почев од Полтавске битке 1709. године, вођене су на украјинском тлу. Црноморска флота, руско средство за пројектовање моћи у Средоземном мору, заснива се на дугорочном закупу луке у Севастопољу, на Криму. Чак су и познати дисиденти попут Александра Солжењицина и Јосифа Бродског инсистирали на томе да је Украјина саставни део руске историје”.

По много чему, ово је било компатибилно концептима које су представљали још неки амерички теоретичари, међу којима је најдаље одјекнуо став Џона Миршајмера.

Трансформација стратега

Међутим, поглед Кисинџера на текућа дешавања значајно се трансформише, и поред тога што данашњи догађаји представљају логичну последицу ескалације кризе из 2014. године. А до кризе је управо дошло зато што западни политичари нису слушали Кисинџера.

Није пристојно подсећати на сопствене речи од пре неколико година, није то ни манир великих мислилаца, нема Кисинџер потребу да се око тога оглашава, но испоставило се тачним готово све на шта је упозоравао, те зато није баш разумљиво одакле потоња нужда за променом позиције.

У последњем интервјуу, Кисинџер сада заговара „чланство Украјине у НАТО” пошто је то једина гаранција регулисаних односа Кијева са Москвом јер „Украјина је најбоље наоружана земља у Европи са руководством које има најмање стратешко искуство у Европи.”

Мировно решење он види у враћању Украјини „свих територија које је изгубила после 24. фебруара 2022. године осим Крима који ће задржати Русија” па ће тако сви бити помало незадовољни. У том контексту упућена је критика европским лидерима који се противе чланству Украјине у НАТО.

Истовремено, забринут због потенцијалног сукоба САД и Кине, Кисинџер наводи да ове околности „захтевају одговорне лидере, који бар покушавају да избегну сукоб” као и да обе стране морају показати више одговорности.

Да Украјина уђе у НАТО?

Јасно је да до ескалације сукоба долази због тежњи и режима Владимира Зеленског и НАТО-структура да угурају Украјину у северноатлантску алијансу и од ње конструишу платформу за вишенаменске и вишедимензионалне нападе на Русију у хибридном рату који је пројектован да траје не само годинама, него чак и деценијама.

Зашто би Русија пристајала на повлачење и остављање Украјине без Крима НАТО-у? Због чега су онда покретали целу операцију? Чему толики трошкови, жртве, трпљење ефеката санкција, преформулисање спољне и безбедносне политике?

Чудно је да појединац, који је провео читав радни век базирајући своје процене на теоријама реализма, говори о „враћању територија” када је Русија због тога мењала Устав, усвојила конкретне процедуре интеграције које већ увелико спроводи у дело.

Како натерати Русију да „врати територије”? Преговорима? Војним путем? Претњом нуклеарним оружјем? То тако једноставно неће ићи. Ако је „мировна опција” да остатак „предратне Украјине”, мањи или већи „уђе у НАТО”, онда мира још дуго, дуго неће бити. Неће га бити по цену нестанка Украјине!

Такође, док се разматрају релације између Вашингтона и Пекинга приметно је да се упоређује неупоредиво. Зашто то кинеско руководство није одговорно? Кога је напала Кина? Из којих кинеских активности проистиче да њихово понашање може прерасти у претњу целокупном човечанству?

Проблем у овим односима настаје зато што САД не желе прихватити Кину за равноправног партнера и ту је кључни узрок напетости у међународној арени. Хибридни рат НАТО против Русије осмишљен је делимично и због овога, како би се поткопала позиција најзначајнијег кинеског савезника у процесу успостављање равнотеже снага према „колективном Западу”.

Нити је оправдано, нити је тачно сада држати моралне лекције о „подједнакој одговорности” и „одговорним руководствима”! Одговорност је претежно на једној страни и тензије у свету би нагло спласле када би се једно руководство понашало одговорније. Али, то једно руководство очигледно је решило да не дозволи завршетак трансформације структуре светског политичког система у мултиполарну кроз кооперацију, већ покушава да одржи привид једнополарности кроз конфронтације.

Кампања „сломила” и Хенрија

Да ли је чак и Кисинџер подлегао том огромном притиску који долази из западних медија и одражава се на ставове јавности (или, тачније – дела јавног мњења)?

Антируска кампања која је вођена претходних година, а свој врхунац досегла током протеклих дванаест месеци није заобишла никога. Њени ефекти су разарајући. Или је узрок корекције Кисинџерових ставова у страху од промена? Једно је писати о мултиполарности и неминовности успостављања равнотеже снага у међународним односима, а нешто сасвим другачије када смо део тог процеса и можемо сагледати све последице које ће уследити.

Можда се ради и о циљаном одашиљању порука како би се спашавала америчка политика колико је то могуће и како је то могуће? Бајденова администрацији заглибила се у Украјини, а иако нема назнака да ће скоро из тох блата изаћи, још нам најављује како се спремају да ограничавају Кину. Сведоци смо једне катастрофе, а увелико се најављује друга.

Како год, тек и Кисинџер „троши” делове личног ауторитета и сопственог интегритета. Највише због тога што се током његових периодичних оглашавања примећује губљење свеобухватности и континуалности у поређењу и у односу са ставовима изношеним претходних деценија или година.

Зато ће и његове предлоге са далеко мање уважавања него раније дочекивати на „цивилизацијском Истоку”. Што је велика штета. Јер, појединаца са ауторитетом и интегритетом, који могу покренути значајне иницијативе у међународној јавности и допринети смиривању напетости – све је мање, ако их је уопште и остало.

Чини се како је све у функцији продужетка сукоба, па и ауторитети и интегритети утицајних појединаца. Рат је наша садашњост и блиска будућност.

Ко ће ратовати против кога? Како ће се то одразити на међународне односе? Какве ће последице бити? То су све друге теме, о којима ће се нашироко дискутовати и поред тога што је одговоре на постављена питања немогуће поуздано предвидети. Између осталог, на много начина, то нам сугеришу и ставови и нове позиције Хенрија Кисинџера.

 

Извор: "Спутњик"

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 12 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.