Љубљена браћо!

Сасвим је природно да почетак наше беседе у Недељу православља буде питање шта је православље.

Православље је истинско Богопознање и Богопоштовање; Православље је поклоњење Богу у Духу и Истини; Православље је прослављање Бога Његовим истинским познањем и поклоњењем Њему; Православље је прослављање човека од стране Бога, као истинског служитеља Божијег, даривањем благодати Свесветог Духа. Дух је слава хришћана (Јн. 7.39). Где нема Духа, тамо нема ни Православља.

Православља нема у људским учењима и бесплодном мудровању. У њима господари лажно названи разум који је плод пада. Православље је учење Духа Светога даровано људима од Бога на спасење. Где нема Православља, тамо нема ни спасења.

„Онај ко хоће да се спаси, пре свега треба да држи Саборну Веру, коју ако не сачува читаву и чисту, без икакве недоумице, заувек ће погинути“ (Символ вере Светог Атанасија Великог, патријарха александријског).

Учење Духа Светога представља драгоцену ризницу! Оно је предато у Светом Писму и у Свештеном Предању Православне Цркве. Велико је благо учење Духа Светога! У њему је залог нашег спасења! Драгоцени, незамењиви, неупоредиви и блажени удео у вечности свакога од нас: толико је драгоцен, и толико је изнад сваке цене, залог нашег блаженства – учење Духа Светога.

Да бисмо сачували тај залог, Света Црква данас јавно набраја она учења која је породио и проширио сатана, која су израз непријатељства према Богу, која клевећу наше спасење и одузимају нам га. Црква разобличава таква учења као грабљиве вукове, као смртоносне змије, као лопове и убице. Чувајући нас од њих и дозивајући из погибељи оне који су њима заведени, Она предаје анатеми та учења и оне који их се упорно држе.

Речју анатема означава се одлучење, одбацивање. Када Црква предаје анатеми неко учење – то значи да оно у себи садржи хулу на Духа Светога и да ради спасења треба да буде одбачено и одстрањено, као што се отров уклања од хране.

Када се анатеми предаје човек – то значи да је он неповратно усвојио богохулно учење, да њиме лишава спасења и себе и оне ближње којима свој начин размишљања преноси. Када човек одлучи да остави богохулно учење и прихвати учење кога се држи Православна црква, он је обавезан, по правилима Православне Цркве, да преда анатеми лажно учење кога се до тада држао, учење које га је погубљивало и отуђивало од Бога, чинећи га непријатељем Божијим који хули на Духа Светога и у општењу је са сатаном.

Анатема означава духовни црквени лек против болести у људском духу која доноси вечну смрт. Вечну смрт доносе сва људска учења која у Богом откривеном учењу о Богу уводе сопствено умовање, узето из лажно названог разума, из телесног мудровања, тој заједничког наслеђа палих духова и људи. Људско мудровање уведено у учење хришћанске вере назива се јерес, а следовање таквом учењу – зловерје (Лествица, поука 1.).

Апостол међу телесна дела убраја и јереси (Гал. 5.20). Оне припадају телесним делима према свом извору – телесном мудровању, које је смрт, које је непријатељство Богу, које се не покорава закону Божјем, нити пак може (Рим. 8.6-7). Оне припадају телесним делима и по својим последицама. Отуђивши људски дух од Бога и сјединивши га са духом сатане, по његовом главном греху, богохуљењу, оне га потчињавају страстима, јер је остављен од Бога и препуштен својој сопственој палој природи. Потамни неразумно срце њихово, -вели апостол о мудрацима који су се удаљили од истинског богопознања – говорећи да су мудри, полудеше, заменише истину Божју лажју: зато их предаде Бог у срамне страсти (Рим. 1.21-22,25,26). Срамним страстима називају се различите блудне страсти. Понашање предводника јереси било је развратно: Аполинарије је имао прељубничку везу, Евтихије је посебно робовао страсти среброљубља, Арије је био развратан до крајњих граница. Када су његову песму Талију почели да читају на првом Никејском сабору оци Сабора запушили су уши одбијајући да слушају њене срамне речи, које благочестивом човеку никада ни на памет не би могле да падну. Талија (песма) је била спаљена. На срећу хришћанства, сви њени примерци су уништени: остало је само историјско сведочанство да је то дело одисало махнитим развратом. Талији су слична многа дела новијих јересијараха: у њима је страшно богохуљење сједињено и помешано са изразима грозног, нечовечног разврата и светогрђа. Блажени су они који никада нису чули нити читали те адске бљувотине. Приликом њиховог читања постаје очигледно духовно јединство предводника јереси са сатаном.

Јереси, пошто су телесно дело, плод телесног мудровања, проналазак су палих духова. „Бежите од безбожних јереси – каже Свети Игњатије Богоносац – јер су ђаволски изуми који потичу од оне злобне змије“ (Посланица Тралијанцима). Томе се не треба чудити: пали духови су сишли са висине духовног достојанства; они су пали у телесно мудровање више него људи. Људи имају могућност да прелазе од телесног мудровања на духовно; пали духови су лишени те могућности. Људи нису подвргнути тако силном утицају телесног мудровања, јер природно добро у њима није уништено падом, као у духовима. У људима добро је помешано са злом, зато је нечисто: у палим духовима господари и делује искључиво зло. Телесно мудровање код духова достигло је најшири и најпотпунији могући развитак. Њихов најважнији грех је избезумљена мржња према Богу, која се изражава кроз страшно и непрестано богохуљење. Они су се погордили над Самим Богом; покорност Богу, која је природна за творевину, они су претворили у непрекидно супротстављање, у непомирљиво непријатељство. Зато је њихов пад дубок, и рана вечне смрти којом су рањени неизлечива. Њихова суштинска страст је – гордост; обузети су чудовишном и глупом сујетом; проналазе насладу у свим видовима греха, и стално им се враћају, прелазећи из једног греха у други. Они гмижу и у среброљубљу, и у стомакоугађању и у прељуби (Св. Игњатије Богоносац). Пошто немају могућности да телесне грехе чине телесно, они их чине у маштањима и осећањима; бестелесној природи усвојили су пороке својствене телу; развили су у себи оне пороке који су за њих неприродни и то неупоредиво више него што они могу да се развију код људи (Св. Василије Велики палог духа назива родитељем страсних сласти. Каноник, молитве против оскврњења.). Како паде с неба – вели пророк о палом херувиму – звездо данице, кћери зорина? Како се обори на земљу? А говорио си у срцу свом: изаћи ћу на небо, више звезда Божијих подигнућу престо свој... изједначићу се са Вишњим. А ти се у пакао сврже, у дубину гробну (Ис. 14.12-15,19).

Пали духови, који у себи имају почетак сваког греха, труде се да људе увуку у све грехе, имајући као циљ и жудећи да их погубе. Они нас увлаче у најразличитија угађања телу, у користољубље, у славољубље, представљајући нам предмете тих страсти најзаводљивијим сликама. Нарочито се труде да нас увуку у гордост, из које ничу, као из семена биљака, непријатељство према Богу и богохуљење. Грех богохуљења, који представља суштину сваке јереси, најтежи je грех, као грех који припада нарочито одбаченим духовима и представља њихово најкарактеристичније својство. Пали духови се труде да све грехе прикрију лепом маском која се у аскетским отачким делима назива (само)оправдањима (Преп. авва Доротеј). Они ово чине с циљем да људе обману, како би лакше пристали да прихвате грех. Управо тако поступају и са богохуљењем: труде се да га прикрију некаквим узвишеним називом, раскошним фразама, великом филозофијом. Јерес представља страшно оруђе у рукама духова! Они су помоћу јереси погубили читаве народе, неприметно им укравши хришћанство и заменивши га богохулним учењем. To смртоносно учење украсили су називом очишћеног, истинског и обновљеног хришћанства. Јерес je грех који се почини пре свега у уму. Када je прихваћен умом, тај грех се предаје духу, разлива се пo телу и оскврњује га; јер тело има способност да прима освећење од општења са Божанственом благодаћу, и способност да се упрља и зарази од општења са палим духовима. Овај грех je тешко приметан и схватљив за оне који га не познају са хришћанског становишта, пa стога лако у своје мреже лови просташтво, незнање, равнодушно и површно исповедање хришћанства. И неки угодници Божији, попут преподобних Јоаникија Великог и Герасима Јорданског, извесно време били су уловљени у замке јереси. Ако светим мужевима, који су живот проводили старајући се искључиво о спасењу, није било лако да одмах препознају богохуљења скривена маском, шта тек да се каже за оне који време проводе опхрвани свакодневним бригама, док о вери имају недовољна, крајње недовољна знања? Како да они препознају смртоносну јерес, кад изађе пред њих скривена испод привлачне маске мудрости, праведности и светости? Ето разлога због кога читаве заједнице и читави народи падају под јарам јереси. Из истог разлога веома je тешко обраћење из јереси у православље, много теже него из неверовања и идолопоклонства. Јереси које су ближе безбожности лакше се препознају и остављају, него јереси које су се мање удаљиле од православне вере, пa су због тога боље прикривене. Римски цар равноапостолни Константин Велики писао je светом Александру, патријарху александријском, разобличитељу јересијарха Арија, саветујући му да прекине спорења због „празних" речи која нарушавају мир. A тим речима, које су назване „празним", одбацивано je Божанство Господа Исуса Христа и уништавано хришћанство. Тако je незнање, чак и код овог светог мужа ревнитеља побожности, било преварено подвалом јереси коју он није могао да схвати.

Пошто представља тежак и смртни грех, јерес се лечи брзо и одлучно, као грех ума, тако што се искрено и од свег срца преда анатеми. Свети Јован Лествичник je рекао: „Света саборна Црква прима јеретике, кад они искрено предају анатеми своју јерес (Поука 15.49), и одмах их удостојава Светих Тајни, док за оне који су пали у блуд, иако су исповедили и оставили свој грех, заповеда, према апостолским правилима, да се на много година одлуче од Светих Тајни" (Правило 6. Лаодикијског сабора). Утисак који произведе телесни грех остаje у човеку и након што грех исповеди; утисак који произведе јерес бива уништен одмах пошто она буде одбачена. Искрено и одлучно предавање јереси анатеми лек je који коначно и у потпуности ослобађа душу од јереси. Без тог лека отров богохуљења остаје у људском духу не престајући да га узнемирава сумњама и недоумицама које производи неискорењено саосећање према јереси; у људском духу остају помисли које устају против познања Христовог (2 Кор. 10.5), отежавајући спасење онога кога су обузеле и ко je непослушан Христу, противи Му се и пребива у општењу са сатаном. Црква je лек анатеме одувек сматрала неопходним против страшне болести јереси. Када je блажени Теодорит, епископ кирски, изашао пред оце Четвртог Васељенског сабора, желећи да се оправда због оптужби које су изнете против њега, оци су захтевали да он претходно преда анатеми јересијарха Несторија. Теодорит који je одбацивао Несторија, али не тако одлучно као што ra je одбацивала Црква, желео je да објасни свој став. Оци су изнова тражили од њега да одлучно, без ограђивања, преда анатеми Несторија и његово учење. Теодорит je опет изразио жељу да објасни своје мишљење, али оци су инсистирали да анатемише Несторија, претећи да ће у противном за јеретика прогласити и самог Теодорита. Потом je Теодорит анатемисао Несторија и сва јеретичка учења тог времена. Оци су онда прославили Бога, Теодорита прогласили за православног пастира, и он више није захтевао да изнесе објашњење, јер je из своје душе избацио узрок који je изазивао потребу за објашњавањем. Такав je однос људског духа према страшном недугу јереси.

Данас кад чујемо страшно објављивање духовног лека, примимо га уз његово истинско разумевање и, пригрливши га уз наше душе, искрено и одлучно одбацимо погибељна учења која ће Црква анатемисати ради нашег спасења. Ако смо их увек и одбацивали, утврдимо се гласом Цркве у њиховом одбацивању. Духовна слобода, лакоћа, сила, које непрестано осећамо у себи, сведоче нам о исправности поступања Цркве и истинитости њеног учења.

Црква објављује: „Оне који су свој разум дали у послушност Божанском откривењу и подвизавали су се њега ради називамо блаженима и похваљујемо; a оне који се противе истини, ако се нису покајали пред Господом Који je очекивао њихово обраћење и покајање, ако нису хтели да следе Свето Писмо и Предање првенствујуће Цркве, одсецамо и анатемишемо.

Онима који поричу постојање Божије и тврде да je овај свет настао сам од себе и да се све у њему догађа случајно, без Промисла Божијег: анатема.

Онима који кажу да Бог није дух, него материја, и такође не сматрају Га за праведног, милосрдног, премудрог, свезнајућег, и произносе томе сличне хуле: анатема.

Онима који се усуђују да тврде како Син Божији није једносуштан и раван пo части Оцу, као и Дух Свети, и не исповедају да су Отац, Син и Свети Дух - један Бог: анатема.

Онима који себи дозвољавају да говоре како за наше спасење и очишћење од грехова није неопходан долазак у свет Сина Божијег пo телу, Његово добровољно страдање, смрт и васкрсење: анатема.

Онима који не примају благодат искупљења коју Јеванђеље проповеда као једино средство за наше оправдање пред Богом: анатема.

Онима који се усуђују да кажу како Пречиста Дјева Марија није била пре рођења,у рођењу и после рођења Девојка: анатема.

Онима који не верују да je Дух Свети умудрио пророке и апостоле, преко њих нам објавио истински пут ка спасењу, посведочио га чудесима, те да Он и сада обитава у срцима верних и истинских хришћана, поучавајући их свакој истини: анатема.

Онима који одбацују бесмртност душе, крај века, будући суд и на небесима вечну награду за врлине, a осуду за грехе: анатема.

Онима који одбацују Тајне свете Христове Цркве: анатема.

Онима који одбацују саборе светих отаца и њихова предања, сагласна Божанственом откривењу, која побожно чува православно-саборна Црква: анатема". (Служба у Недељу Православља)

Божанствена Истина се оваплотила, да би Собом спасила нас, који смо пропали услед прихватања и усвајања убиствене лажи. Aко ви останете у науци Mojoj, - вели Она - ако прихватите Moje учење, и останете му верни, заиста сте Mojи ученици. И познаћете истину, и истина ће вас ослободити (Јн. 8.31-32). Да остане веран учењу Христовом може само онај ко одлучно одбаци и ко стално буде одбацивао сва учења која су измишљена и која се измишљају од стране одбачених духова и људи, непријатељска учењу Христовом, учењу Божијем, која клеветнички насрћу на његову целовитост и неприкосновеност. Откривено учење Божије у неприкосновеној целовитости чува се једино и искључиво у крилу Православне источне Цркве. Амин.

Беседа у Недељу победе Православља

Преузето из књиге:

Аскетске проповеди у издању Образа Светачког