header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Архиепископ Аверкије (Таушев) Џорданвилски: О положају православних хришћана у савременом свету
Архиепископ Аверкије (Таушев) Џорданвилски: О положају православних хришћана у савременом свету Штампај Е-пошта
субота, 08 јул 2023

 Слободно и без икаквог претеривања можемо рећи да је положај православних хришћана у савременом свету крајње тежак. Сав савремени живот, у свим својим појавама, овако или онако, управљен је против хришћанства. Јер све је у том животу, у суштини, потпуно порицање истинског хришћанства.

         Ако је још у апостолско доба љубљени ученик Христов јеванђелиста Јован Богослов могао да пише да свет сав у злу лежи (1 Јн 5:19), онда са кудикамо већим правом ми можемо то рећи о нашем времену. Бити истински православни хришћанин, спреман да до смрти чува своју верност Христу Спаситељу, у наше дане много је теже него у првим вековима хришћанства. Тада су хришћане прогањали неразумни непријатељи, који нису знали Христову веру и имали су о њој погрешне представе, често бесмислене. Али та гоњења су имала претежно спољашњи карактер. У њима су први хришћани осуђивани на мучења и смрт тела, но тиме није причињавана штета њиховој души. Тадашњи хришћани, добро памтећи Завет Христов: Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити (Мт 10:28), поткрепљивани Божијом благодаћу, радосно су ишли на муке и давали свој живот за Христа. Oва гоњења не само да нису гасила дух него напротив – још више су му давала крила и разгоревала га, па је крв мученика стварно постајала семе хришћанства.

Сада тога нема. Савремени свет, са неким изузецима (имамо у виду крвава гоњења вере која се догађају у совјетској Русији), носиоцима Христовог имена не прети телесним мукама и телесном смрћу тако очигледно и отворено. Штавише, сам он у свом знатном делу још наставља да носи име „Хришћански“, да гради храмове, призива Христово име и заклиње се над светом Библијом.

Али све је то само привид.

Под маском ове варљиве, лепе спољашњости, која многе доводи у заблуду, у стварности је сада свуда у току најјаче скривено прогањање хришћанства, које се пројављује у најразличитијим видовима и облицима. Ово прогањање далеко је опасније и страшније од некадашњег отвореног гоњења јер прети потпуним опустошењем душа - духовном смрћу. Сада се догађа управо оно на шта је упозоравао и што је више од свега напомињао Христос Спаситељ, поучавајући своје следбенике да се не боје телесних мука, јер оне не прете души: него се више бојте онога, говорио је Он, који може и душу и тело погубити у паклу (Мт 10:28).

Шта се то догађа у савременом свету и како он, који толико столећа, бар како изгледа, живи хришћански, може да гони хришћанство?

У свему овоме за нас нема ничег неочекиваног. На све ово одавно нас је упозорила Реч Божија. Али тешко ономе ко упорно затвара очи за ово, не желећи да види оно на шта нас Реч Божија призива да будемо спремни.

По речима Светог апостола Павла, у свету тајна безакоња већ дејствује (2 Сол 2:7) - у току је процес „одступања“ хришћана од Христа, који се непрекидно убрзава и, на крају крајева, треба да доведе до појаве човека безакоња, сина погибли - Антихриста (2 Сол 2:3). Овај страшни процес отпадништва у последње време се тако јавно и очигледно показује у свим странама живота да само слепац може да не види чему он води: све што се сада догађа у свету није ништа друго до брижљива припрема царства Антихриста, у којој најактивније учествују како они који су се отворено одрекли Христа, тако и они који још увек споља носе име „хришћана“

Прва важна етапа на путу овог одступништва било је отпадање од православља латинског Запада са папским престолом на челу. Зар није Антихристово начело положено у темељ претензије да папа постане непогрешиви „намесник Сина Божијег“ на земљи? Зар се не осећа Антихристов дух у том стремљењу папе да тобож „замени“ Христа и да га „заступа“ у име свих који верују у Њега? Зар нису карактеристичне црте Антихриста и дух противхришћанске гордости, који тако очигледно доводи до „прелести“ у духовном животу, и прекомерно властољубље, које тежи да потчини себи сав свет?

Такво извртање Христовог духа у западном хришћанству, које је отпало од православља, повукло је за собом читав низ лажних учења и страшну моралну изопаченост. Остао је само привид хришћанства, његова спољашност лишена истинског духа живота у Христу. Све је то проузроковало појаву друге погубне етапе отпадништва — настанак такозваног „хуманизма“, који је на Западу имао за последицу нову епоху — доба „препорода (ренесансе)“. Eпохе „хуманизма“ и „препорода“, које су се јавиле као реакција на изопачено западно хришћанство, биле су у суштини одрицање од хришћанства и враћање идеалима паганства. Оне су прогласиле култ јаког, здравог и лепог човечијег тела и духу Христовог смирења и послушности супротставиле дух самопреузношења, самоуверености и обоготворења човечијег „разума“.

Као протест против изопаченог хришћанства, на основу тог истог хуманистичког идеала који је сматрао „разум“ највишим критеријумом живота, појавио се на Западу религиозни покрет који је добио назив „протестантизам“. Протестантизам са својим безбројним огранцима — свим могућим сектама - не само да је коренито изврнуо све учење истинског хришћанства него је одбацио и сам догмат о Цркви, поставивши самог човека за свој највиши ауторитет, и дошао чак до порицања вере у божанство Исуса Христа, Оснивача Цркве. Надмена човекова гордост најзад сасвим одступа од Бога, почиње дрско да одбацује чак и само постојање Божије и човек као да проглашава самога себе за Бога. Обузет гордошћу, високоумљем и увереношћу у своје неограничене моћи, могућности и способности, човек васпитан на идеалима „препорода“ више не види никакве потребе за стремљењем ка духовном усавршавању које му је заповеђено Јеванђељем, што природно повлачи за собом његово све дубље сурвавање у бездан духовног пада и моралне изопачености. У први план ступа служење телу, услед чега се духовне потребе све више гуше и потискују, и човек, да би једном заувек уништио мучан глас савести који пребива у духу, напокон објављује да сам дух не постоји.

Тако се појављује „материјализам“, рођено чедо „хуманизма“ природан и логичан развој његове идеје. Идеал ситог стомака, који се прикрива иза звучног „научног“ назива „идеала социјалне праведности“, „социјалне правде“ постао је највиши идеал човечанства које се одрекло Христа. И то је разумљиво. Зар би могло да настане такозвано „социјално питање“ кад би људи остали верни истинском хришћанству, оваплоћеном у животу? Са друге стране, услед логичке неопходности на основу материјализма већ природно настају учења „социјализма“ и „марксизма-комунизма“. Хуманизам и материјализам, који су одбацили духовно начело у човеку, прогласили самог човека за „бога“ и самим тим узаконили човечију гордост и животни егоизам који се непрестано самопотврђују, довели су до тога да је сурова борба на основу сталног сукоба интереса људи егоиста постала закон човечијег живота.

Као природан резултат те такозване „борбе за опстанак“ моћнији, паметнији, лукавији и вештији људи почели су да подјармљују и угњетавају слабије, мање паметне и лукаве, мање веште. Јер закон Христов који заповеда: Носите бремена један другога (Гал 6:2) и не угађај себи, [1] и што нећете да се чини вама не чините другима (Дап 15:29), него љуби ближњега свога као самога себе (Мт 22:39) био је прогнан из живота. Управо зато почело је све више да расте и да се шири такозвано „социјално зло“ да се повећавају и умножавају „социјалне неправде“ и „социјалне несреће“ у друштву. А пошто је живот бивао све неподношљивији услед стално растућег егоизма и насиља једних људи над другима, било је природно да се „нешто“ измисли ради покушаја успостављања поретка живота једнако подношљивог и прихватљивог за све. И ево, „социјализам“, а затим и његов крајњи израз – „комунизам“ - постали су модерна учења која су обећала људима избављење од свих „социјалних неправди“ и увођење на земљи мирног и спокојног рајског живота у коме би сви били срећни и задовољни. Али ова учења су имала за циљ да лече зла људског друштва неприкладним средствима. Она нису хтела да виде да зло савремености има корен у самим дубинама човечије душе која је одступила од јединог спасоносног, јеванђељског учења, и наивно су сматрала да је тобоже довољно променити, по њиховом суду, несавршено, државно и друштвено уређење живота да би на земљи одмах настало опште благостање и живот постао рај. Ради ове, како су они тврдили, неопходне и благотворне промене, крајњи социјалисти, као на пример комунисти, предлагали су чак и принудне мере, све до проливања крви и физичког уништавања људи који се не слажу са њима. Другим речима: мислили су да победе зло такође злом, и то злом још већим и неправеднијим по својој суровости и беспоштедности.

„Велика француска револуција“, у којој су проливене читаве реке човечије крви, била је њихов први оглед. Она је јасно показала како су људи немоћни да устроје на земљи свој живот без Бога и до каквих страшних последица човека доводи одступање од Христа и његовог Спасоносног учења.

Међутим, повратка назад више није било: процес отпадништва већ је постао сувише озбиљан.

И ево, трећа, најважнија етапа отпадништва која се сада тако брзо развија пред нашим очима, била је страшна, крвава катастрофа, која је 1917. године задесила нашу несрећну отаџбину Русију. Изведена по примеру „Велике француске револуције“ 1789. године, наша руска револуција може се сасвим оправдано сматрати као највеће достигнуће слугу долазећег Антихриста. Сломом православне Русије уклоњена је главна препрека на путу победнички наступајућег отпадништва, Богом допуштеног: у свету је нестало моћног бедема истинске хришћанске вере и Цркве, и Антихрист, оличен у својим слугама, почео је да, по изразу нашег домаћег тумача апостолских посланица (Светог Теофана, Вишинског затворника), „делује широко“.

Од тада, као што сада запажамо, отпадништво јe узнапредовало гигантским корацима, више не наилазећи на озбиљне препреке.

Наша Руска православна црква преживела јe страшне потресе, нечувене у историји још од првих векова хришћанства, a наставља да их трпи и сада. Ипак, та крвава гоњења, која су јe изједначила са првобитном Црквом, сама по себи нису била толико страшна колико јe то било унутрашње изопачавање које јe после бољшевичког преврата почело у њој, a с њом и у целој Православној цркви. Имамо у виду онај разорни дух који јe почео да се јасно показује, претворивши се прво у такозвани „живоцрквенички" и „обновљенски" покрет, a затим - у погубно споразумаштво [политику компромиса] са богоборном комунистичком влашћу. То јe био дух отпадништва у недрима саме Православне цркве, који јe проузроковао свакојаке поделе и расколе, како тамо у отаџбини поробљеној од безбожника, тако и овде у иностранству. Наравно, овај дух отпадништва далеко јe опаснији и погубнији за душе него отворена, крвава гоњења. Јер то јe унутрашња издаја Христа Спаситеља, уз очување само привидне, спољашње верности Њему. Зар није управо то пре осамдесет година у свом тумачењу Друге посланице Солуњанима предсказивао епископ Теофан вишенски пишући: „Иако ће се хришћанско име чути свуда и свуда бити видљиви храмови и чинови црквени, ипак ће све то бити само привид, a унутра - истинско отпадништво." [2]  Јер сам Христос у својој Беседи на гори јасно јe рекао да нико не може два господара служити (Мт 6:24); немогуће јe служити истовремено Богу и мамону, то јест овоме свету који у злу лежи, [3] не може се истовремено угађати Христу и Велијару, односно слугама долазећег Антихриста оличеним у јавној или тајној богоборној власти (2 Кор 6:15).

Падом православне Русије заиста јe нестао онај који сад задржава (2 Сол 2:7), како су о томе више пута предсказали Свети Теофан, наш велики сверуски праведник отац Јован Кронштатски и многи други духоносни прозорљивци нашег доба, и, будући да су била потресена вековна начела, све у свету било јe поремећено. Са необичним цинизмом и бестидношћу, као никада раније, дух отпадништва почео јe да се пројављује свуда у свету, у свим областима личног, породичног, друштвеног и државног живота. Многи људи, бивши хришћани по рођењу, сада без стида, отворено и јавно изјављују да су неверници и безбожници, a државна власт их званично региструје као лица која не припадају ниједној вероисповести; неморал јe достигао страшне размере, разврат и порнографију властодршци у већини случајева не само да не гоне него их чак подстичу, све до систематског развраћања младог нараштаја у школама; готово да су нестали пређашњи појмови о дужности, части, племенитости и савести; на прво место се стављају грубо користољубље, чисто егоистички рачун, материјални добици и телесне насладе. Нарочито је тешко савременој омладини, која јe скоро сасвим лишена духовног изгарања, великог полета пожртвованог служења ближњима и надахнутости узвишеним моралним начелима, којима се одликовала некадашња младеж. Циљ живота за многе су постали само каријеристичка стремљења, посао који обезбеђује обиље материјалних добара, спољашњи комфор и необуздана телесна уживања. A невероватан пораст дечјег преступништва, о коме новине непрестано пишу, изазива наше крајње озбиљно страховање за блиску будућност.

Једном речју, свет, страшно јe рећи - хришћански свет - сада пружа жалосну и злокобну слику најдубљег духовног пада.

И ево, истовремено, као оштар контраст свој овој страшној стварности, све чешће и упорније чују се много пута понављани позиви на мир и јединство.

Видећи све што се догађа, можемо ли у таквим условима веровати у искреност и, што јe најважније, у добронамерност тих позива?

Ови позиви потичу: на Истоку - од богоборне совјетске власти, која јe натопила крвљу нашу отаџбину, и од њеног послушног оруђа - Московске патријаршије, која оправдано заслужује назив „совјетске цркве" (какав страшан спој речи!), a на Западу - од папског Рима, који се у историји толико компромитовао лукавом и антихришћанском политиком потчињавања неистомишљеника, и од протестантског света, који јe проузроковао религиозни хаос којим се одликује данашњи тобоже хришћански свет, доведен до потпуног безбожја.

У циљу пропаганде овог „мира" и „јединства", представници богоборне власти и њихове покорне слуге у мантијама путују по свему свету сејући семе лажи и покушавајући да обману и доведу у заблуду наивне и лаковерне људе. Са истим сумњивим циљем папски престо јe створио такозвани „источни обред" ради довођења у заблуду православних, који слабо познају своју веру, a сада јe чак и објавио сазивање „васељенског сабора", у коме могу учествовати и сва тобоже „одељена браћа" иако истовремено објављена папина енциклика не оставља сумњу у истински циљ тог „сабора" - безусловно потчињавање свих папској власти. Не заостаје за тим стремљењем ка „миру" и „јединству" ни протестантски свет, који и сам непрестано ствара мноштво подела у виду огромног броја секти, и који сада пропагира свој „екуменистички" покрет, у чије мреже, не без успеха, покушава да примами православне, и то углавном оне који су заражени опасним духом „живоцрковништва" и „обновљенства".

Како православни хришћани треба да се односе према свему овоме?

Треба ли они да теже ка сваком миру и јединству? Да ли сваки мир и јединство треба да буду вредни, драгоцени и блиски њиховој истински хришћанској души?

Нипошто не јер одлучно одговара на ово важно питање хришћанске савести велики васељенски учитељ и светитељ, стуб наше православне вере, Свети Григорије Богослов: ,,Не треба сваки мир ценити, јер постоји сјајно разногласје и крајње штетно једномислије, те ваља волети само добар мир, који има добар циљ и сједињујe са Богом." [4]

За хришћанина јe од свега најдрагоценија истина, ради чијег сведочења јe и дошао на свет Господ Исус Христос, како јe сам рекао Пилату (Јн 18:37). За истинског хришћанина само једно може бити пожељно - јединство у Христовој истини, неисквареној, неизопаченој, чистој истини, без икакве примесе ђаволске лажи, незатрованој било каквим компромисом са њом. Са ове тачке гледишта, за хришћанина су неприхватљиви сви ти позиви на „мир" и „јединство" јер они потичу од људи који покушавају да присвоје наше главно благо - чисту и беспрекорну истину Христовог учења, коју свето чувамо, и желе да јe замене лажју, која јe од ђавола. „Јединство" које сада смишљају непријатељи чисте Христове истине није јединство у Христу. То јe јединство које тежи да створи за себе онај који жели да потчини себи све људе и да оснује на земљи своје царство - Антихрист.

Све што се сада, након потпуног уништења наше православне Русије, догађа у владајућим круговима религиозног, државног и друштвеног живота људи и није ништа друго до напрегнут рад слугу долазећег Антихриста на припреми његовог будућег царства. Стога свако ко хоће да буде истински хришћанин и да до краја сачува своју верност Христу треба да се више него икада у прошлости сећа поуке светог апостола: Пазише добро како живите, не као немудри, него као мудри, користећи врeме јер су дани зли (Еф 5:15-16).

И ево, настојећи да се сачувамо од злог утицаја савременог света, ми треба пре свега да високо ценимо нашу припадност Руској заграничној цркви. Колико треба да благодаримо Богу за то што код нас још постоји наша Руска загранична црква, која се није окаљала потчињавањем мрачним антихристовским силама које делују у савременом свету. Будимо потпуно свесни овог нашег  спасоносног преимућства.

Велики значај Руске заграничне цркве је у томе што она сада једина слободно делује и не зависи ни од каквих богоборних и антихришћанских сила, и за то је она неоспорно законита Православна црква. Њено постојање има свој чврсти канонски основ у мудром указу свјатјејшег патријарха Тихона, издатом 7/20. новембра 1920. године под № 362. Овај указ имао јe у виду организовање посебне Највише црквене управе за све оне делове Руске православне цркве који се нађу „ван било каквог општења са Највишом црквеном управом" или „ако сама Највиша црквена управа на челу са свјатјејшим патријархом из било ког разлога прекине своју делатност." Законито изабрана на последњем слободно сазваном Сверуском црквеном сабору 1917. године, услед суровог гоњења од стране бољшевика Највиша црквена управа у Русији престала јe да постоји и зато јe сасвим природно и законито што се нашим црквеним животом у иностранству од тада руководи посебна, привремено самостална Највиша црквена власт, која се налази на слободи, без икаквог потчињавања богоборцима који су завладали нашом отаџбином и који су отворено поставили себи задатак да униште не само Цркву и само хришћанство него и сваку религију уопште. Руска загранична црква, једина којом се саборно управља, зато и треба да постоји све дотле док у Русији не буде законитим путем изабрана Највиша црквена управа, слободна од било каквог притиска и покоравања непријатељима наше свете вере.

По свој прилици, свим разумним људима треба да буде јасно да ми, ако желимо да сачувамо своју верност Христу Спаситељу, не можемо да се потчињавамо црквеној власти коју су поставили богоборци и која је послушно оруђе остваривања њихових паклених планова у свету. Ми не можемо да се налазимо у било каквој зависности ни од сваке друге црквене власти изван граница наше поробљене отаџбине која признаје да јe ово поробљавање законито и има молитвено општење са присталицама богобораца оличеним у јерарсима совјетске цркве. Не смемо да заборављамо да анатему коју јe објавио свјатјејши патријарх Тихон 19. јануара 1918. године богоборној комунистичкој власти и која је затим потврђена 28. јануара исте године од Светог сабора Руске православне цркве, од тада нико није укинуо и да и сада важи за њу и за све оне који јe признају за закониту и који овако или онако са њом сарађују или одржавају општење.

Само потпуна лакомисленост и крајња беспринципијелност, пa још и лукаво мудровање, којима се тако одликује садашњи век, допуштају владарима савремених држава да признају за закониту ту истински Антихристову власт, a јерарсима помесних православних цркава да путују у Москву, полажу венце на гробнице вођа ратоборног атеизма и да ступају у канонско и литургијско општење са поглаварима те цркве, која се предала у службу тој Антихристовој власти.

Ми такву „највишу политику" не разумемо, не прихватамо и осуђујемо свом снагом нашег унутрашњег убеђења, које не допушта такве ставове и компромисе, и заснива се на речима Светог апостола Павла: Кaкву заједницу има светлост с тамом? A какву сагласност Христос са Велијаром? (2 Кор 6:14-15). Такође, не можемо гајити поверење ни према представницима православне црквене јерархије који под згодним изговором залагања за тај исти злослутни „мир" и „јединство" ступају у организације и установе које су непријатељски настројене према истинском хришћанству - Православљу, или бар блиско и пријатељски опште с њима. Одлучно одбацујемо било какво пројављивање духа „живоцрковништва" или „обновљенства", у ма каквом облику се овај погубни дух испољавао. Ми не можемо имати ништа заједничко ни са „источним обредом" ни са „екуменизмом", нити са било каквим тајним друштвима и организацијама, ма каквим узвишеним паролама се они прикривали. Ми треба да знамо и памтимо да ће се, по предсказању читавог низа светих отаца који су писали о последњим временима, Антихрист јавити у лику највећег добротвора и доброчинитеља човечанства, јер чиме се људи иначе могу привући на своју страну.

Зато изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистога (Ис 51:11) - ето каквом поуком светог пророка, наведеном у Другој посланици Светог апостола Павла Коринћанима (2 Кор 6:17), треба непрестано да се руководе православни хришћани који живе у савременом свету, тако јарко обележеном печатом отпадништва. Будно стражећи над собом да и сами не би били заведени овом силовитом бујицом одступништва, савремени хришћани су дужни да се чврсто држе Цркве која није окаљала своје ризе ма каквим општењем са слугама долазећег Антихриста. Сада је то наша Руска загранична црква, која јe једина законита наследница пређашње, предреволуционарне Руске цркве, чуварке светих завета просветитеља руског народа светог равноапостолног великог кнеза Владимира, и носитељка и проповедница узвишене идеје Свете Руси. Веома јe карактеристично да се њој окрећу сви најбољи људи из других помесних православних цркава, пa чак и најбољи од иновераца, иштући у њој налажење спасења од овог злог века. И зато јe за нас несумњиво да ова Црква, упркос свим јавним и тајним гоњењима и нападима против ње, у овом или оном облику, треба да постоји и постојаће - или до успостављања законите Највише црквене власти у Русији ослобођеној од јарма богобораца, или до свршетка овог света и Другог Христовог доласка.

Али, наравно, сама таква, чисто формална припадност истинитој Цркви још јe недовољна. Морамо настојати да будемо живи, a не мртви чланови Цркве. Зато јe потребно да „уцрквенимо" свој лични и породични живот: треба усрдно и неизоставно да испуњавамо сва црквена правила, уставе, обичаје и предања, треба на све начине да чувамо наш исконски православни начин живљења и да не дозвољавамо себи стапање са околном иноверном средином, падајући под њен утицај.

Ради очувања истинске живе везе са Црквом, пре свега јe неопходно да свако буде члан неке парохије Руске заграничне цркве, да најсавесније извршава све своје парохијске дужности и усрдно и са љубављу приноси, према својим могућностима, духовне и материјалне прилоге за добробит и процват своје парохије, осећајући и бивајући свестан да јe заиста живи члан заједничке црквене парохијске породице.

Своју децу од најранијег детињства треба учити Закону Божијем и руском језику, у прикладним разговорима код куће васпитавати у њима истиниту духовну и националну самосвест у строго православном руском духу, обавезно их слати у црквене парохијске школе, где их има, да тамо похађају систематски течај закона Божијег [веронауке], руског језика и руске историје, и настојати да се пружи свака помоћ ради отварања таквих школа и руковођења њима тамо где их нема. Треба стално имати на уму да заборављање руског језика и тиме проузрокован прекид усвајања руске културе, засноване на Светом Православљу, неизбежно води и ка отпадању од православне вере и Цркве. Истовремено, сав наш млади нараштај треба брижљиво чувати од духовног кварења коме јe омладина сада свуда изложена захваљујући морално нездравим забавама и непристојним, раскалашним весељима у виду модерних развратних плесова, филма, телевизије и позоришта. Сасвим јe недопустиво посећивање представа на којима се приказују совјетски филмови, који, у овом или оном виду, садрже у себи примесу злобне пропаганде, и такозване совјетске „фестивале". Треба имати на уму да осетиоци таквих приредби не само да се подвргавају њиховом штетном утицају него и греше тиме што новцем подржавају безбожну комунистичку пропаганду у целом свету.

Православни руски људи који желе да буду живи чланови Руске заграничне цркве, њена верна и одана чеда, треба да буду уједно и њени мисионари, борци за истиниту Христову веру, како у иноверној средини која их окружује, тако и међу руским људима који су отпали или отпадају од ње, заборављају своје духовне вредности и светиње и занемарују правила и заповести свете Цркве.

Морамо да се непоколебљиво боримо за своју веру и да никако не попуштамо под притиском средине која развраћа душу, a у којој смо принуђени да живимо и радимо. Нашу Цркву не треба „модернизовати" и „реформисати", како то сада често захтевају неразумни Руси, који уопште нису свесни шта хоће, него треба да настоје да сами себе и сав свој живот прилагођавају и управљају према црквеним правилима, уставима и предањима. Сада јe време исповедништва - непоколебљиве борбе, ако затреба чак и до смрти, за своју православну веру, која јe свуда подвргнута јавним и тајним нападима, насиљу и угњетавању од стране слугу долазећег Антихриста. А у нашој светој вери нема ничег неважног, у њој све, пa и привидна ситница, има свој смисао, свој значај и своју вредност. И зато не треба ништа занемаривати нити чинити било какве уступке и компромисе. Сваки уступак или компромис у питањима вере и црквених правила води ка све већем нарушавању вековних основа нашег Светог Православља, постепеном отпадању од њега и преласку у табор слугу долазећег Антихриста.

Овог последњег у нашем веку, испуњеном лукавством, обманом и издајством, треба се више од свега бојати.

Такође, треба да се бојимо онога што нам тако брижљиво напомиње сама Реч Божија - Христос Спаситељ: Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненадак 21:34). Непријатељ човечијег спасења зна како су људи страсно везани за материјално благостање, и зато сада слуге долазећег Антихриста настоје да највише утичу управо на ову слабу страну људи. Оне се труде да за своје циљеве широко користе свакојака задовољства, раскош и обиље материјалних добара што данас представља највеће и најопасније искушење. Јер ништа тако не доприноси погубној духовној слепоћи као саблажњавање земаљским добрима, похлепна трка за њима; погружавање у њима и наслађивање њима. Христос Спаситељ нас учи да распознамо знаке времена, [5] али ова духовна слепоћа нас спречава у томе, смета нам да правилно оцењујемо све што се сада догађа у свету и осујетиће нас да препознамо и самог Антихриста кад дође. „Руководећи се телесним разумом, човечанство" тврде свети оци, „не само да неће препознати Антихриста и видети у њему свог лукавог непријатеља него ће га, напротив, сматрати за свог добротвора и прогласити за свог бога." (Еп. Игнатије Брјанчанинов).

Eто зашто су сада сви који желе да остану верни Христу Спаситељу дужни да се чувају сваке страсне везаности за земаљска добра и саблажњавања њима. Крајње јe опасно да подлежемо било каквим тежњама да направимо каријеру, да створимо славно име, задобијемо власт и утицај у друштву, да стекнемо богатство и да себе окружујемо раскошјем и комфором. Треба да зазиремо од људи који нам у свему овоме нуде помоћ и своје услуге и да их избегавамо. Нарочито су опасни велики новчани улози од стране непознатих или мало познатих лица и организација, јер они увек обавезују и у сваком случају задужују. Шта све каткад не чини човек подстакнут осећањем благодарности према свом доброчинитељу? Да би се сачувала сопствена слобода и потпуна независност, боље јe живети скромно, пa чак и у немаштини и тескоби. Сетимо се изреке светог апостола: Купљени сте скупо; не будите робови људима (1 Кор 7:23).

У данашњем животу најстрашније од свега није чак ни јавно и жестоко богоборство које многе одбија од себе, него потпуни религиозни индиферентизам, заборав Бога и равнодушност према вери и Цркви. Слуге Антихриста првенствено се труде да сасвим потисну Бога из живота људи, да они, задовољни својим материјалним стањем, не би осећали никакву потребу за обраћањем Богу у молитви, и да не би спомињали Бога, него живели као да га уопште нема. Зато сав садашњи начин живљења у такозваним „слободним" државама, где нема отвореног, крвавог прогањања вере и где јe свакоме признато право да верује „како хоће", представља још већу опасност за душу хришћанина, јер га свецело прикива за земљу, нагонећи га да заборави на небо. Сва савремена „култура", усмерена на чисто земаљска достигнућа, и са њом повезани махнити вртлог живота, држе човека у непрестаној метежности и расејаности, при којима он нема могућности да се макар мало удуби у своју душу, те духовни живот постепено замире.

Eто зашто православни хришћанин који живи у овим тешким условима савременог живота треба свом снагом да се бори за очување у себи духовног живота, a главно средство за то јe неизоставна свакодневна домаћа молитва и обавезно учешће у заједничкој црквеној молитви. Упркос свим сметњама, он треба да уведе правило да се безусловно моли код куће ујутру и увече, макар кратко, узевши за узор бар молитвено правило Преподобног Серафима за мирјане, и да ни у ком случају не пропушта ниједно недељно и празнично богослужење у храму, не само литургију него и свеноћно бдење. Са ове тачке гледишта сасвим јe недопустива појава која се код нас, нажалост, распрострањује - приређивање свакаквих весеља и забава баш у навечерје недељних и празничних дана. То јe такође несумњива смицалица слугу долазећег Антихриста да би одвукли православне хришћане на своју страну и спречили неизоставну посету црквених богослужења, која јe свакако неопходна за одржавање духовног живота верника. И никаква оправдања ту не могу бити узета у обзир. Човекова душа јe драгоценија од свега на свету. Она јe, по речима Христа Спаситеља, вреднија од свег овог пропадљивог света (Мт 16:26), a лишена благодати црквене молитве она умире. „Хришћанин без цркве јe као риба без воде, и не може да живи истинским животом", учио јe отац Јован Кронштатски, достојан свагдањег помињања, „Црква јe његов елемент." [6]

 

Потребан јe правилан духовни живот по заповестима свете Православне цркве, a за то јe неопходно стално руковођење Речју Божијом и делима светих отаца. Haјпогубнија јe навика, распрострањена у наше доба, да се траже учитељи који су у моди и да се у свему следи такозвано „јавно мњење". Сви ти модерни учитељи нису ништа друго до сами они лажни христоси и лажни пророци на чије преваре јe упозоравао сам Господ Исус Христос (Мт 24:4-5 и 23-25). А такозвано „јавно мњење" путем штампe и на друге начине непрестано стварају исте те слуге долазећег Антихриста, које су задобиле велику власт и умешност да утичу на умове и срца савремених људи.

Најзад, што јe најважније, треба одлучно прекинути сa лакомисленим и безбрижним греховним телесним животом, својственим већини савремених људи, и, што чешће очишћујући своју душу искреним покајањем, свесрдно стремити сједињењу сa Христом у највећој хришћанској светој тајни - причешћу.

Само ако тако живи, православни хришћанин може да избегне замке које су слуге долазећег Антихриста свуда препредено поставиле. Само такав хришћанин ће бити у стању да се бори за своју душу и за душе својих ближњих сa царством таме које се све више приближава свету, већ спремно да захвати цело човечанство. У овој борби најопаснији су неодлучност, колебање и компромиси. И најмањи компромис може да заплете и отежа ову борбу и да буде чак и погубан.

То јe борба на живот и смрт.

Чине зло дело они који се уљуљкују примамљивом надом у некакав „прогрес" човечанства, у неку бољу будућност овде на земљи. То и јесте главна саблазан слугу Антихриста, да би нас удаљиле од мисли о небу. Господ јe јасно рекао да нас не очекује „прогрес" него све веће жалости и невоље зато што ће се умножити безакоње и охладнеће љубав, и да када дође, хоће ли наћи веру на земљи (Лк 18:8). A речи Господа су непролазне, како јe он сам свечано-победнички посведочио: Небо и земља ћe проћи, али речи моје неће проћи (Мт 24:35).

Па о каквом се то „прогресу" може говорити?

У наше доба истински хришћанин не треба да размишља о варљивом прогресу него о томе како да се боље припреми за сретење са Господом, који ће доћи да суди живима и мртвима. Управо то заповеда Господ.

Стражите... будите спремни (Мт 24:42-44)... будите слични људима који чекају господара својега, када ће се вратити са свадбе... Благо слуги ономе којега господар његов, дошавши, нађе да чини тако (Лк 12:36 и 40-43).

И обрнуто: горка судбина очекује оног ко почне да уљуљкује себе говорећи: Неће мој господар још задуго доћи (Лк 12:45). Дух непрестаног очекивања Другог Христовог доласка јe дух прахришћанства који молитвено дозива Бога: Амин, да дођи, Господе Исусе! (Отк 22:20). A овоме противан дух јe несумњиво дух Антихриста који настоји да на све начине одврати хришћане од мисли о Другом Христовом доласку и потоњем давању свакоме плате по делима његовим. Они који подлежу овом духу излажу се опасности да не препознају Антихриста када дође и да се нађу у његовој замци. Управо то и јесте најстрашније у савременом свету, испуњеном свим могућим искушењима и саблазнима. Антихристове слуге, како нас јe упозоравао Господ, трудиће се да преваре, ако буде могуће и изабране (Мт 24:24).

Међутим, мисао о овоме никако не треба да нас мучи и гуши, већ напротив: усправите се, говори о томе сам Господ, и подигните главе своје, јер се приближава избављење ваше (Лк 21:28).

Мa колико зле биле страшне слуге долазећег Антихриста, које сада тако брижљиво припремају његов долазак, ма колико био страшан долазак њега самог када се испуни време за то одређено, ипак јe Господ наш силнији од свих, a за нас јe најважније да до краја останемо верни Господу, који ће, као што добро знамо, безаконика убити духом уста својих и уништити појавом свога присуства (2 Сол 2:8).

За ову своју верност Господу ми треба да се боримо свом својом снагом, макар морали и живот свој да дамо за њу. За то нас очекује велика награда, ни са чим земаљским упоредива. Буди веран до саме смрти, говори сам Господ, и даћу ти венац живота (Отк 2:10).

Извор: књига Савременост у светлости Речи Божје, Задужбина Светог манастира Хиландара, 2014. год.

Превод са руског: Мирослав Голубовић

НАПОМЕНЕ

[1] Уп. Рим 15:3 - прим. прев.

[2] Толк. 2. посл. к Солун., стр. 491-492

[3] В. 1 Јн 5:19 - прим. прев.

[4] Слово 6, т.1., стр. 192.

[5] Уп. Мт 16:3: Лице небеско умете распознавати, a знаке врeмена не можете. - прим прев.

[6] „Мысли о Церкви" стр. 114.

Последњи пут ажурирано ( субота, 08 јул 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.