header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Архиепископ Аверкије (Таушев) Џорданвилски:Тешке болести доба (текст до сад необјављен на Интернету)
Архиепископ Аверкије (Таушев) Џорданвилски:Тешке болести доба (текст до сад необјављен на Интернету) Штампај Е-пошта
понедељак, 10 јул 2023
           У наше мрачне, злослутне дане готово потпуне духовне пустоши, када, с једне стране, махнито безбожје води безобзиран напад на нашу свету православну хришћанску веру, а, са друге стране, људске масе обузима свеједност и потпуна равнодушност према вери уопште, услед чега многи морално падају до нивоа скотског живота и, по изразу Писма, у пуном смислу речи изједначише се са стоком неразумном и постадоше јој слични, веома ретко од неког можемо чути глас здравог разума - позив на уразумљење и корениту промену свог настројења и начина живота.

Уместо тога, разносе се гласине које сасвим узалудно покушавају да лече страшну болест овог доба некаквом мутном философијом - збрканом мешавином хришћанског учења са гностичким лажним учењима из првих векова хришћанске ере, одавно разобличеним и осуђеним од васељенске Цркве. Овај „неогностицизам" или, што је исто, „неохришћанство", сада је веома помодан код оних који су схватили духовну пустош безбожја, али нису могли ни умели да стварно приђу Христовој Цркви, зауставивши се негде на пола пута. Штавише, многи од њих су склони да сматрају себе истинским хришћанима, али истинита Црква Христова им је туђа: они би хтели да створе неку нову „цркву" за себе, по свом укусу, у складу са својим самовољним начином мишљења. Ови људи су готов материјал за такозвани „екуменистички покрет" који, не задовољавајући се ниједном од постојећих „цркава", укључујући и Православну цркву, баш и тежи ка стварању такве нове „цркве", која треба, по њиховој замисли, да уједини све вероисповести, па чак и све религије уопште.

Упоредо са тим запажа се и чисто рационалистичко стремљење - покушај да се по сваку цену учине лако објашњивим и разумљивим све непојамне тајне Божанства и дејства божанске промисли уместо да се прихвате једноставно и простодушно, без лукавог расуђивања и мудровања, какви јесу - како су изложени у Светом писму и како их је одувек прихватала сва Црква.

Сви ови „нови путеви" у православном богословљу, које покушавају да „открију" ови савремени „богослови" у трци за „модом" и тражећи за себе популарност угађањем укусима савремених људи, који су далеко одступили од истините вере и Цркве и чак се гнушају сувише велике једноставности Христовог учења, која им се чини дечије наивном, често сасвим противрече речи Божијој и учењу светих отаца Цркве, али „богослове" то не узнемирава. Они прибегавају вештим нагађањима свог ума, а каткад и типичној „казуистици", не би ли све протумачили на свој начин, образложили те своје „нове путеве" и „доказали" тобожњу „погрешност" старих, традиционалних.

Сви они, како „мистици" тако и „рационалисти", заборављају једно, и то најважније: да Христово учење и спасоносна вера у Христа нису философија заснована на претпоставкама човечијег ума, него богооткривена истина коју је, по Његовим речима, Он донео од свог Оца небеског (Јн 8:26, 40), да то, дакле, није мудровање него дух и живот (Јн 6:63), и да се, стога, схвата верујућим срцем, а не умом. Божанствене истине не треба да „промозгавамо" него да их, просветљујући и загревајући њима своје срце, оваплоћујемо у свом животу - живимо њима, да осећамо дубоко, побожно поштовање према њима, не усуђујући се да их било како „анализирамо" и „рационализујемо" својим малим умом, него да њима духовно напајамо своје душе. Такав је једино правилан, сагласан са учењем свете Цркве, пут истинског православног хришћанина, који се у наше време многима чини сувише прост, те они радије изумевају за себе неке сложеније и, како им се чини, дубокоумне путеве, често и неке веома магловите и сасвим замршене, који далеко одводе од, у суштини, веома једноставне и простосрдачне истине Христовог учења.

Бојећи се некаквим лажним стидом да се у нашем назови просвећеном веку прочују као „заостали конзервативци", они природно постају „модернисти", иако сви нису спремни да то признају ни сами себи, ни пред другим људима, надмено и самоуверено тврдећи да су управо они „прави православци".

Наравно, узрок таквог њиховог настројења није ништа друго до гордост, преузношење сопственим умом, који је тобоже појмио оно што другим људима, „заосталим"; недовољно образованим и културним, није било дато да разумеју. Ова гордост их учи да се са крајње заједљивом, каткад чак и злобном, критиком односе према свима који не деле њихова самовољна, бесплодна мудровања и који се држе чистог јеванђељског учења и вековног предања свете Цркве. На све оне који не прихватају њихове самовољне и самоуверене измишљотине они обично гледају, надмено, са самозадовољним презиром, као на неке „незналице", иако сами, по речима Писма, хуле на оно што не познају (2 Пет 2:12), заносећи се својим надувеним и сујетним речима (2 Пет 2:18). Не примећујући своју поробљеност правом гордошћу, они воле да налазе гордост код других, који желе да чувају непокварену и неизопачену истину Христовог учења и предање свете Цркве и да поштују чисту црквену правду, не пристајући да иду њиховим „новим путевима", држећи се онога што су у нашој светој Цркви веровали свагда, свуда и сви.

Свим таквим „мудрацима овога века" сасвим пристаје сликовита изрека великог оптинског старца Амвросија, који је волео да своје поуке излаже у стиховима: Где је просто - ангела је сто, а где је заплетено - ниједнога. Јеванђељско учење је једноставно и, по речима самог Христа Спаситеља, откривено безазленима (Мт 11:25), И зато уопште нема смисла да га неприродно усложњавамо и замагљујемо ма каквим сопственим нагађањима и философским умовањем, нарочито ако све то противуречи учењу Речи Божије и светих отаца Цркве или не може бити на том учењу засновано. Све што није сагласно са учењем свете Цркве треба одлучно да одбацимо, ма колико се оно чинило наизглед привлачним, особито када се то тиче основних истина и догмата наше свете вере. Ту је већ сасвим недопустиво тврдити било шта сам од себе, [1] немајући за то јасан основ у Светом писму и учењу светих отаца Цркве.

Бескрајно нам је жао оних који, из потпуног неверја и безбожја или из равнодушности према вери, падају у руке таквих „философа" који своју самоизмишљену „философију" издају за чисто млеко Христовог учења. Њима није лако да се после ослободе од тог помрачења ума и срца и да дођу до истински чисте вере у Христа и његову свету Цркву. Већ је много оних којима импонују такви „оригинални мислиоци", и они слепо иду за њима, као непогрешивим учитељима вере. А понекад бива тешко схватити ту праву „маглу" коју испуштају ови „учитељи" чак и на саме истине наше свете вере, које су довољно јасно изложене и у Светом писму и у светом предању.

Да не бисмо пали у замке ове модерне, лажне хришћанске „философије" треба пре свега да имамо на уму да Христово учење није „философија" него „дух и живот" и да га не треба учити код помодних „философирајућих учитеља" већ одвише прогресивног двадесетог века, макар они били обучени у свештене одежде, него непосредно по свештеним књигама Новог завета, користећи искључиво ауторитативна тумачења великих отаца Цркве и тражећи духовно руководство оних које је света Црква прославила због хришћанских подвига и светости живота, и који следе свете оце, проповедајући чисто учење свете Цркве без икаквих својих нагађања и својих личних домишљања.

Од таквих, нама временски најближих ауторитативних духовних руководитеља, са пуном увереношћу и поверењем према њима, можемо да поменемо у првом реду епископа Игњатија (Брјанчанинова), епископа вишенског Теофана Затворника, оптинске старце и већ званично прослављеног у нашој Руској православној заграничној цркви - светог праведног Јована, крон-штатског чудотворца.

Њихов ауторитет је велики зато што они следе учење древних светих отаца Цркве, ништа не додајући од себе, и прославили су се светошћу свог живота, учећи нас не само речима него и делима. Нека они буду наши учитељи вере и побожности ако хоћемо да идемо правим и незаблудним путем, без икаквих скретања и одступања од изворног учења наше свете Цркве.

Извор: књига Савременост у светлости Речи Божје, Задужбина Светог манастира Хиландара, 2014. год.

Текст преузет из књиге Савременост у светлости Речи Божије у издању Задужбине Светог манастира Хиландара (2014.).

Превод са руског: Мирослав Голубовић

НАПОМЕНЕ

[1] Уп. Јн 5:19; 7:17-18; 7:28; 8:34. - прим. прев.

 

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 10 јул 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 28 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.