header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Свети Игњатије Брјанчанинов: О чудесима и знамењима (2. и 3. део)
Свети Игњатије Брјанчанинов: О чудесима и знамењима (2. и 3. део) Штампај Е-пошта
понедељак, 17 јул 2023
           Беседа у понедељак двадесет девете недеље или знаци са неба и истинско познање Господње

Други ДЕО

ДУХОВНИ И ТЕЛЕСНИ РАЗУМ О ЧУДЕСИМА И ЗНАМЕЊИМА

Тежња која се среће у савременом хришћанском друштву, да се виде и чак да се чине чудеса, не треба да буде занемарена. Ову тежњу треба пажљиво размотрити. Свети Оци никако не одобравају тежњу да се чине чуда: таква тежња открива да у души живи и да je њоме овладала самообмана, заснована на умишљености и сујети.

Велики наставник монаха, свети Исак Сиријски, овако расуђује о том предмету: „Господ je у сваком тренутку блиски заштитник светих Својих; но, Он не показује без потребе Своју силу било каквим јавним делом и чулно опазивим знаком, како Његово покровитељство не би постало нешто обично за нас, како не бисмо изгубили потребну побожност према Њему, и како због тога не бисмо претрпели штету. Он овако поступа промишљајући о светима: допушта им да у свакојаким околностима покажу подвиг који одговара њиховим силама, и да се потруде у молитви; уједно, показује им да се Његово тајно старање о њима не прекида ни за тренутак. A ако су околности претешке да би их они разумели, ако изнемогну и, због своје природне несавршености, не буду у стању да делују, онда Сам чини све што je неопходно да би им помогао, no великој моћи Својој, како треба и како само Он зна. Он им, по могућству тајно, даје снагу да би одолели невољама. Он разрешава сложене проблеме знањем које дарује од Себе. Разумевањем Његовог промисла подстиче их на славословље које je корисно у сваком погледу. A када околности захтевају отворену помоћ, онда, по нужди, чини и то. Он има најмудрија средства и начине да помогне. Они помажу у оскудици, у случају потребе, и не делују неразумно. Онај ко се усуди да моли Бога да учини нешто необично, a да га на то није приморала нужда, него жели да његове руке чине чуда и знамења - искушава се у своме уму од стране ђавола који му се подсмевају, показује да je сујетан и да му савест није здрава. У невољи треба тражити помоћ Божију; али без потребе искушавати Бога - јадно je. Уистину je неправедан онај ко то жели. Ми у житијима светих налазимо примере да je Господ, иако Му то није било по вољи, испуњавао и такве њихове жеље. Онај ко самовољно хоће и жели ово, иако није приморан, пада и удаљава се од стања у коме чува себе, скреће са пута познавања истине. Ако онај ко ово тражи буде услишен, лукави ће пронаћи место у њему, као у ономе ко пред Богом ходи дрско и без побожности, и гурнуће га у још већа спотицања. Истински праведници не само да не желе да буду чудотворци, него и када им се дар чудотворства да, они га се одричу. Не само да то не желе пред очима људи, него ни у себи, у тајности својих срца. Неки од светих Отаца je, због своје чистоте, добио од благодати Божије дар да унапред види оне који му долазе; но, затражио je од Бога, замоливши и своје пријатеље да се помоле за исто, да му овај дар буде одузет. Ако су неки од светих примили дарове, примили су их по нужди или услед своје простоте; други су их примили према упутству Божанственог Духа Који je деловао у њима, a никако случајно, без разлога. Истински праведници непрестано мисле да су недостојни Бога. Тиме што за себе сматрају да су грешни и да не заслужују да се Бог стара о њима, сведочи се њихова истинитост". [78] Из овог светог размишљања проистиче закључак да они који желе да чине знамења, то желе услед телесне распаљености, поводећи се за страстима које не препознају, иако им се можда чини да се руководе ревношћу за дело Божије. У таквом стању самообмане и распаљености налазе се они који хоће да виде знамења. Искушавати Бога и нарушавати побожност према Њему забрањено je у сваком случају; тражење помоћи Божије дозвољава се у крајњој нужди, када не постоје сопствена средства да би се из невоље изашло. Али избор средстава помоћи треба препустити Богу, предајући се Његовој вољи и милости. Господ ће нам увек послати средство корисно за душу: оно нам пружа и помоћ која нам je потребна, и кроз саму ту помоћ предаје нам свети осећај смирења. Помоћ није праћена спољашњим сјајем, како би то желело телесно мудровање, да се душа не би повредила од удовољавања сујети. И у делу Божијем, и у самом служењу Цркви, потребно je непрестано призивати благослов Божији и помоћ Божију, потребно je веровати да једино Божанствени духовни начини могу бити корисни за веру и побожност, a никако начини које предлаже телесно мудровање.

Људима je тешко да подносе славу без штете за своју душу. [79] Ово je тешко не само људима који су обузети страстима, или онима који се боре против страсти, него и онима који су страсти победили, и светима. Мада им je дарована победа над грехом, није им одузета променљивост, није им одузета могућност да се врате у грех и под јарам страсти, што се некима и догодило у недостатку будности над собом, када су се поуздали у себе и у своје духовно стање. Склоност према гордости, како примећује преподобни Макарије Велики, остаје и у најочишћенијим душама. [80] Управо та склоност служи као зачетак застрањивања и повођења за злом. Услед ње дар исцељења и други видљиви дарови веома су опасни за оне којима су дати, јер су високо цењени од стране телесних и чулних људи који их прослављају. Свет не схвата и не примећује невидљиве благодатне дарове који су неупоредиво узвишенији од видљивих, као на пример дар руковођења душом ка спасењу и лечења од страсти: он не само да не прославља оне служитеље Божије који те дарове имају, него их и прогони, као оне који делују против начела света, као оне који се супротстављају власти господара овога света. [81] Милосрдни Бог даје људима оно што им je суштински потребно и корисно, мада они то не схватају и не цене - не даје им оно што je у сваком случају мало корисно, a често може да буде и веома штетно, мада телесно мудровање и незнање незасито жуде за тим и траже га. „Многи су - каже свети Исак Сиријски - чинили знамења, васкрсавали мртве, трудили се око обраћања заблуделих, извели велика чуда, привели друге познању Бога, да би после они сами, који су друге оживљавали, пали у прљаве и мрске страсти, умртвивши сами себе". [82] Преподобни Макарије Велики приповеда како je неки подвижник, који je живео заједно с њим, добио тако обилан дар исцељења, да je исцељивао болесне само полагањем руку на њих; но, пошто се прославио међу људима, погордио се и сурвао у дубину греха. [83] У житију преподобног Антонија Великог спомиње се неки млади монах који je заповедао дивљим магарцима у пустињи. Када je Велики сазнао за то чудо, изразио je неповерење у односу на душевно стање чудотворца; убрзо потом стигао je извештај о жалосном паду инока. [84] У IV веку живео je у Египту свети старац који je имао нарочити дар чињења чуда и због тога je био веома славан међу људима. Убрзо je приметио да je почела да га обузима гордост и да није у стању да je победи сопственим снагама. Старац je прибегао Богу с најтоплијим молитвама да му ради смирења буде допуштено да га опседну демони. Бог je испунио смиреномудрену прозбу слуге Свога и допустио je сатани да уђе у њега. Старац je био подвргнут демонским нападима током пет месеци; морали су и ланце да му ставе; народ који се сабирао око њега у великом броју и који ra je прослављао као великог светитеља, напустио га je разгласивши да je лишен разума; a старац je, избавивши се од људске славе, и од гордости зачете у њему као последица те славе, благодарио Богу Који га je избавио од пропасти. Спасење се догодило помоћу незнатне муке и срамоте пред телесним људима, који нису схватали да ђаво због знамења старцу спрема несрећу, a да je дивним милосрђем Божијим, помоћу свима видљиве демонизације, старац враћен на безбедан пут. [85] После тога постаје јасно зашто су се велики оци, Сисоје, Пимен и друти, који су имали најобилнији дар исцељења, трудили да га сакрију: они нису веровали себи, била им je позната особина човека да се лако промени, и смирењем су се ограђивали од душевне невоље. [86] Светим апостолима, којима je био дат дар чудотворства као помоћ у проповеди, уједно су промислом Божијим биле допуштене тешке невоље и гоњења, с циљем да их ограде од гордости. Свети Исак Сиријски каже: „Дар без искушења - то je пропаст за онога ко га прима. Ако je твоје делање угодно Богу и Он ти пода дар, онда Га умоли да ти пода и знање како да се поред дара смириш, или да поред дара буде постављен стражар (стражар дара код светих апостола била су искушења која су на њих допуштена), или да ти дар буде одузет, јер може да представља узрок твоје погибли, пошто не могу сви да сачувају богатство без штете no себе". [87]

Духовни разум гледа на телесне болести и њихова чудесна исцељења сасвим другачије од телесног мудровања. Телесно мудровање болести сматра за несреће, a исцељење од њих, нарочито чудесно, за највећи добитак, слабо марећи за то je ли исцељење повезано са коришћу за душу, или са штетом по њу. Духовни разум и у болестима које шаље промисао Божији и у исцељењима која дарује Божанствена благодат, види милост Божију према човеку. Озарен светлошћу Речи Божије, духовни разум нас учи богоугодном и душекорисном понашању у оба случаја. Он учи да je дозвољено тражити и молити од Бога исцељење болести уз тврду намеру да се повраћено здравље и снага употребе за служење Богу, a никако не за служење сујети и греху. У противном, чудесно исцељење послужиће само као разлог за још већу осуду, и привући ће већу казну у времену и у вечности. Ово je посведочио Господ. Исцеливши раслабљеног рекао му je: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди. [88] Човек je слаб и склон греху. Ако су неки свети, који су имали благодатни дар исцељивања и обиловали духовним расуђивањем, били подвргнути искушењу од греха и пали, онда телесни људи, који немају јасна схватања о духовним предметима, тим пре могу да злоупотребе дар Божији. И многи су га злоупотребили! Добивши на чудесан начин исцељење од болести, они нису обратили пажњу на доброчинство Божије и на своју обавезу да буду благодарни за доброчинство, него су почели да воде грешан живот, дар Божији су окренули на штету себи, отуђили су се од Бога и изгубили спасење. Из тог разлога чудесна исцељења телесних болести догађају се ретко, мада их телесно мудровање веома цени и прижељкује. Иштете, и не примате, - вели апостол - јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите. [89]

Духовно знање учи да се болести и друге невоље, које Бог шаље људима, шаљу no нарочитом милосрђу Божијем: као што горки исцељујући лекови помажу болесницима, тако оне помажу нашем спасењу и нашој вечној добробити много поузданије од чудесних исцељења. Често, веома често болест постаје веће доброчинство него исцељење, уколико би до њега дошло; болест постаје тако значајно доброчинство да би њено одузимање исцељењем представљало одузимање највећег добра, неупоредивог са оним пролазним добром које пружа исцељење телесне болести. Сиромашни, болесни Лазар, кога спомиње Јеванђеље, није био исцељен од своје тешке болести, нити je избављен од сиромаштва, и скончао je у оном положају у коме се дуго мучио, али, због његовог трпљења, анђели су га однели у наручје Авраамово. [90] Читаво Свето Писмо сведочи нам да Бог шаље различите невоље, међу њима и телесне болести, оним људима које je заволео. [91] Свето Писмо тврди да су сви свети Божији без изузетка странствовали на земљи идући уским и трновитим путем, испуњеним свакојаким невољама и оскудицом. [92] Полазећи од таквог схватања невоља, истински служитељи Божији су се према невољама које их задесе односили са највећим разборитошћу и самоодрицањем. Невољу која би их задесила, ма каква она била, дочекивали су као оно што им припада, [93] верујући из све душе како невоље не би било, да je праведни и свеблаги Бог није допустио, у складу с човековим потребама. Њихово прво дело када се невоље појаве, била je свест о томе да су je заслужили. Они су у себи тражили и увек у себи проналазили узрок невоље. Потом, ако би увидели да им je невоља препрека за угађање Богу, онда би се обраћали Богу са молитвом да их од невоље избави, препуштајући испуњење или неиспуњење траженог вољи Божијој, и никако не сматрајући сопствено схватање о невољи за исправно. Оно и не може да буде сасвим исправно: мишљење ограниченог човека, макар и светог, не обухвата и не сагледава све узроке невоља, као што их обухвата и сагледава свевидеће око Бога, Који допушта невоље слугама и љубљенима Својим. Свети апостол Павле се трипут обраћао Богу молитвом да анђео сатанин, који му je представљао препреку на путу проповеди хришћанства, буде уклоњен од њега. Павле није био услишен: суд Божији о том предмету био je другачији од суда богонадахнутог апостола. [94] Природна последица истинског, духовног расуђивања je предавање себе вољи Божијој и искрена, побожна жеља да се она изврши над нама. Када су свети монаси бивали подвргнути болестима, прихватали су их као највеће доброчинство Божије, трудили су се да пребивају у прослављању Бога и у благодарењу Богу, и нису тражили исцељење, мада су се чудесна исцељења понајвише догађала међу њима. Они су желели да смирено и стрпљиво подносе све што je од Бога допуштено, верујући и исповедајући да je то за њихову душу корисније од било ког добровољног подвига. Преподобни Пимен Велики je говорио: „Три су монашка делања равна по својој вредности: кад неко на исправан начин молитвено тихује, кад je неко болестан и благодари Богу, и кад неко извршава послушање с чистом мишљу". [95] У египатском Скиту, где су се подвизавали највећи свети иноци, живео je и преподобни Венијамин. Због његовог врлинског живота Бог му je даровао обилан дар исцељивања болести. Имајући тај дар, он се и сам разболео од тешке и дуготрајне водене болести. Толико je отекао, да су морали да га преместе из његове келије у другу, пространију. Како би то учинили, на његовој су келији морали да одвале врата и довратке. У новој келији направили су му нарочито седиште, јер није могао да лежи на постељи. И док се налазио у таквом стању, преподобни je наставио да исцељује друге; онима пак који би га сажаљевали видећи га у таквом стању, саветовао je да се моле за његову душу, a за тело да не брину. „Када je моје тело здраво - говорио je - онда немам нарочите користи од њега. Сада пак, када je болесно, оно ми не причињава никакву штету". [96] Авва Петар приповедао je како je једном приликом посетио преподобног Исаију Отшелника, и пошто га je затекао како страда од тешке болести, изразио je жаљење због тога. Преподобни je на то рекао: „Болест ме je толико измучила, a ja једва могу да задржим у сећању оно страшно време (смрти и суда Божијег). Кад би моје тело било здраво, сећање на то време било би ми потпуно страно. Јер када je тело здраво, оно се склоније подстицајима за непријатељска дела против Бога. Патње нам служе као помоћно средство за чување заповести Божијих". [97] Свети Оци су се, када их задесе болести и друге невоље, као прво, сами трудили да покажу трпљење које je зависило од њих: прибегавали су самоукоревању и самоосуђивању, притискајући срце њима и приморавајући га на трпљење; [98] сећали су се смрти, суда Божијег и вечних мука, при чему слаби значај и осећај земаљских патњи; [99] мисао су узносили ка Промислу Божијем, подсећајући се на обећање Сина Божијег да ће неодступно пребивати са својим ученицима и чувати их, a затим су срце позивали на спокојство и храброст; [100] приморавали су себе на прослављање Бога и на благодарење Богу због невоља, приморавали су себе на свест о сопственој греховности, која тражи казну и уразумљење, како због правичности суда Божијег, тако и због саме доброте Божије. Трудећи се колико могу око задобијања трпљења, они су се чешће усрдно молили Богу да им буде дарован духовни дар - благодатно трпљење, нераздвојно од другог духовног дара, благодатног смирења, које заједно с њим служи као поуздан залог спасења и вечног блаженства. Велики Оци познати по знамењима нису давали исцељења својим ученицима када би се ови по допуштењу или Промислу Божијем разболели, иако je то за њих било лако, како их не би лишили духовног напредовања које je болест неизоставно требало да им пружи уколико je трпе према духовном предању Цркве. Игуман општежитељног манастира у Гази, преподобни Серид, ученик Великог Варсануфија који je молитвено тиховао у истом манастиру, дуго je био болестан. Неки од старије браће молили су Великог да исцели игумана. Свети Варсануфије je одговорио: „За здравље мога сина могли би да се помоле Богу неки од светих који се овде налазе, о чему сам га ja и известио, и он више не би био болестан ни један дан; али тада не би добио плодове трпљења. Ова болест му je веома корисна ради трпљења и благодарења". [101] Објашњавајући неопходност невоља за подвижника Христовог, свети Исак Сиријски каже: „Искушење je корисно за сваког човека. Ако je оно корисно и Павлу, онда нека се свака уста затворе, и сав свет да буде крив Богу. [102] Подвижници се искушењу подвргавају с тим да умноже своје богатство; слаби с тим да се сачувају од онога што je за њих штетно; успавани - с тим да се пробуде; они који су далеко - с тим да се приближе Богу; они који су своји Богу - да се још више усинове. Необучени син још не располаже богатством свога оца, јер неће умети корисно да га употреби. Због тога Бог најпре искушава и мучи, a потом даје дар. Слава Владики Који нам горким лековима пружа сладост здравља. Нема човека који не тугује током обучавања. Нема човека коме се није чинило горким оно време када се напајао напитком искушења. Но, без њих немогуће je задобити душевну чврстину. A и то да претрпимо - није наше. Како би посуда од блата могла да понесе толико воде, ако претходно не би била учвршћена Божанственим огњем? Ако у побожности непрестано будемо желели трпљење и са смирењем га тражили од Бога, све ћемо добити у Христу Исусу Господу нашем". [103]


 

Трећи ДЕО

БОГОПОЗНАЊЕ И ДУХОВНО СЛЕПИЛО

Уочи другог доласка Христовог биће знаци на сунцу и месецу и звездама, море ће захучати и подићи ће се валови. [104] Како разликовати ова знамења од знамења антихриста? Како разликовати ова знамења од знамења антихриста, пошто ће и он дати знамења на сунцу, месецу звездама и ваздуху? [105] Прва знамења биће истинска, чиме ће се у потпуности разликовати од знамења антихриста, која се састојати од појава што обмањују чула. Знамења антихриста чиниће антихрист и његови апостоли; a знамења на сунцу, месецу и звездама као весници доласка Христовог појавиће се сама од себе, без икаквог посредовања. Небеска светила врше своју улогу с којом су, по заповести Творца, и засијала на небу. [106] Испунила су je још приликом рођења Христовог помоћу чудесне звезде; [107] испунила су je приликом распећа Богочовека, када je сунце, у само подне, прекрио тамни покров мрака. [108] Свети јеванђелист Матеј каже да ће, након што мине невоља коју ће изазвати владавина антихриста, одмах наступити долазак Христов, који ће почети одатле што ће се сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти. [109] Ова светила остаће на својим местима, примећује блажени Теофилакт Охридски; но, она ће се помрачити па ће људском погледу изгледати као да су ишчезла са небеског свода, због обиља небеске светлости којом ће бити обасјан свет, спреман да дочека Господа у слави Његовој.

Учење о чудима и знацима које смо изложили, усуђујемо се да назовемо учењем свете Православне Цркве, учењем њених светих Отаца. Суштинска потреба за тачним и по могућству детаљним излагањем тога учења je очигледна. Истинска знамења помагала су истинском Богопознању и спасењу које je оно доносило; лажна знамења су помагала заблуду и погибељ која из ње произилази. Дејство знамења која ће учинити антихрист биће веома раширено и моћно, и подстаћи ће несрећни људски род да сатаниног посланика призна као бога. Поучно je, утешно и за душу спасоносно благочестиво сагледање чуда која je учинио Господ наш Исус Христос. Какву свету једноставност она поседују! Како je помоћу њих познање Бога постало лако за све људе! Како су блага и смирена та чуда, и како непобитну снагу убеђивања имају! Сагледање чуда Христових узводи нас ка Речи Koja je - Бог. Бог je, ради обнове општења са људским родом који je отпао од Њега, благоизволео да се Реч Његова обуче у људску природу, да се појави међу људима и да им се обрати, да ступи у најближи однос са њима и, усвојивши их Себи, узнесе их на небо. Обукавши се у људску природу Реч остаје Реч Божија и делује као реч, у складу ca својим Божанственим достојанством. Она седа с десне стране Оца ca људском природом коју je примила, и остаје свуда присутна као Бог. Она je написана на папиру, Она се облачи у звуке, али, пошто je дух и живот, [110] улази у умове и срца, обнавља оне који се сједињују с Њом у духу, привлачећи ка духовном животу и тело. Од разматрања чудеса Христових ми усходимо ка познању тог великог значења скривеног у Речи Божијој, која je једино потребно [111] за наше спасење, у Речи која служи спасењу и која на потпуно задовољавајући начин извршава спасење. Познање Речи Божије из Светог Писма, које je саопштио и објаснио Дух Свети, сједињено с познањем добијеним из деловања усмереног према Речи Божијој, осењено на крају познањем које даје Божанствена благодат - пружа хришћанину чистоту ума и срца. У овој чистоти сија духовни разум, као сунце на ведром небу, слободном од облака. Када после тамне ноћи наступи дан, слика чулних предмета се мења: неки од њих, који се дотле нису видели, постају видљиви; други који су се видели нејасно и помешано с осталим предметима, одвајају се од њих и показују јасно. Ово се догађа не зато што се предмети мењају, него зато што се однос људског вида према њима мења када ноћну таму замени дневна светлост. Управо то се догађа ca односом људског ума према моралним и духовним предметима, када се ум озари духовним знањем које потиче од Духа Светога. Само у светлости духовног разума душа може да види свети пут према Богу! Само у светлости духовног разума може непогрешиво да се иде невидљивим путем ума и срца према Богу! Само у светлости духовног разума ми можемо да избегнемо духовне заблуде, непроходна места и смртоносне провалије. Тамо где ове светлости нема, нема ни сагледавања истине; тамо где ова светлост није присутна, нема ни Богоугодне врлине спасоносне за човека, која га уводи у рајске обитељи. [112] Поглед душевног ока на знамења и чудеса треба да буде озарен светлошћу духовног разума, како би се избегле оне несреће у које може да одвуче поглед телесног мудровања на њих. Ми смо видели карактер чуда Богочовекових: видели смо у чему се састојао њихов циљ. Знамења су испунила своју улогу и напустила поприште служења, препустивши деловање суштинском делатнику - Речи, која ће остати делотворна до краја света, као што je Сама и објавила о Себи: Ево, Ja сам са вама у све дане до свршетка века. [113] Након што je престало широко распрострањено чињење знамења, којима je било праћено укорењивање хришћанства кроз проповед апостола и равноапостолних мужева, знамења су понегде чинили изабрани сасуди Духа Светога. Временом, са постепеним слабљењем хришћанства и опадањем моралности, број мужева који су чинили знамења се смањио. [114] Ha крају, они су потпуно ишчезли. Међутим, људи - изгубивши побожност и уважавање према свему свештеном, изгубивши смирење које себе сматра не само недостојним да чини знамења, него и да их види - жуде за чудима више но икада. Опијени умишљеношћу, самоувереношћу и незнањем, они површно, брзоплето и дрско стреме ка свему чудесном, не одбијајући да и сами буду учесници у чињењу чуда, одлучујући се на то без имало размишљања. Такво усмерење опасније je него икад. Постепено се приближавамо времену када треба да се открије широка позорница многобројних и поражавајућих лажних чудеса, да привуче у пропаст оне несрећне васпитанике телесног мудровања који ће бити заведени и преварени тим чудесима.

Оживљавање душе Речју Божијом производи живу веру у Христа. Жива вера као да види Христа. [115] Из њене перспективе хришћанство се открива, остајући тајна; остајући недокучиво, оно постаје јасно, схватљиво и више није заклоњено густом непрозирном завесом, која га скрива од мртве вере. Жива вера je - духовно познање. [116] Њој више нису потребна знамења, будући да су joj у потпуности довољна знамења Христова, и највеће од Његових знамења, круна знамења - реч Његова. Жеља да се виде знамења служи као показатељ неверовања; знамења су и била дата неверовању, како би га обратила вери. Приљубимо се уз Реч Божију свом душом својом, сјединимо се у један дух са њом, па знамења антихриста неће више привући на себе ни најмању нашу пажњу. Не марећи за њих и гнушајући их се, одвојићемо своје погледе од њих, као од саблажњивог демонског призора, као од дела избезумљених непријатеља Божијих, као од ругања Богу, као од смртоносног отрова и заразе. Запамтимо следећу посебно важну примедбу, добијену из опита подвижничког деловања. Све демонске појаве имају то својство, да je опасно посветити им чак и површну пажњу; јер и од само такве пажње, допуштене без икаквог одобравања појаве, човек може да прими најштетнији утисак и да буде повргнут тешком искушењу.

Смиреномудреност je нераздвојна од духовног разума. Свети Исак Сиријски каже: „Само онај ко има смирење, може да се сматра за разумног; ко нема смирење никада неће задобити разум". [117] Жива вера открива Бога пред погледима душе: реч Божија сједињује душу са Богом. Онај ко на такав начин види Бога, онај ко на такав начин осети Бога, увиђа своју ништавност и испуњава се неизрецивом побожношћу према Богу, према свим делима Његовим, према свим заповестима Његовим, према целокупном учењу Његовом, и задобија смиреномудреност. Смиреномудрен човек се не усуђује чак ни да буде радознао када je у питању оно што се догађа изван воље Божије, и што je на време осуђено од стране Речи Божије; знамења антихриста остаће туђа смиреномудреноме, јер он према њима нема никакав однос.

Сагледавање сопствене безначајности и немоћи, виђење Бога, Његове узвишености, свемоћи и бесконачне доброте, подстиче душу да се молитвом устремљује ка Богу Сва нада такве душе усредсређена je на Бога, стога она нема разлога да се расејава приликом молитве; она се моли сабирајући своје силе у једно и устремљује се ка Богу свим својим бићем; она прибегава молитви што чешће може, моли се непрестано. Приликом наступања великих невоља у времена антихристова, сви који истински верују у Бога усрдно ће Му завапити молитвом. [118] Завапиће тражећи помоћ, заштиту, и слање Божанствене благодати ради утврђивања и руковођења. Сопствене снаге људи, чак и верних Богу, нису довољне за супротстављање уједињеним силама одбачених анђела и људи, које ће деловати у јарости и очајању, предосећајући своју скору пропаст. [119] Када Божанствена благодат осени изабранике Божије, она чини да обмана обмањивача не делује на њих, да им његове претње нису страшне, да презиру његова чудеса; она им дарује да храбро исповедају Спаситеља људи и да разобличе лажног месију, који je дошао да их погуби; она ће да их узведе на губилишта, као на царске престоле, као на свадбену гозбу. Осећај љубави према Богу слађи je од осећаја живота. [120] Kao што муке које претходе смрти и прате смрт представљају почетак вечних мука за грешника, [121] тако муке за Христа и насилна смрт за Њега представљају почетак вечних рајских радости. Ово јасно видимо из дејства Божанствене благодати у односу на мученике првих векова хришћанства: њима je најпре остављано да покажу своју слободну вољу; a након што претрпе прве муке добијали су помоћ свише, која je чинила да из свег срца прижељкују и страдања и смрт за Христа. Господ je, најављујући невоље које треба да претходе Његовом другом доласку, заповедао Својим ученицима будност и молитву: Пазите, бдите и молите се - казао им je - јер не знате кад ће време настати. [122] Молитва je човеку увек потребна и корисна: она га задржава у општењу са Богом и под покровитељством Божијим; она га чува од самоуверености, и од обмане сујетом и гордошћу - и сопственим, које проистичу из пале природе, и онима које у помислима и маштањима долазе из области палих духова. У време невоља и опасности, видљивих и невидљивих, молитва je нарочито потребна: као израз одбацивања самоуверености, као израз наде на Бога, она нам привлачи помоћ Божију. Свемогући Бог постаје сарадник ономе ко се моли у тешким околностима, и дивним промислом Својим изводи слугу Свога из њих.

Богопознање, жива вера, благодатна смиреномудреност, чиста молитва - то су својства духовног разума, то су његови саставни делови. Напротив, непознавање Бога, неверовање, слепило духа, гордост, самоувереност и умишљеност - својства су телесног мудровања. Оно, не познајући Бога, не прихватајући и не разумевајући средства која Бог нуди за добијање Богопознања, само за себе гради погрешни и за душу погубни начин задобијања Богопознања, у складу са својим душевним стањем, тражећи знак са неба. Амин.

 

Преузето из књиге Свети Игњатије Брјанчанинов – Аскетске проповеди, у издању библиотеке Очев дом (2017.)

Превод са руског: Младен Станковић

НАПОМЕНЕ:

 [78] Слово 36 према преводу старца Пајсија Величковског

[79] Св. Исак Сиријски Слово 1.

[80] Беседа VII, гл. 4

[81] Св. Тихон Вороњешки, том 15, писмо 103, тачка 4

[82] Слово 56

[83] Беседа XXXVII, гл. 16

[84] Алфавитни патерик

[85] Patrologiae L, LXXIII De vitis partum lib.IV, cap.XIII

[86] Алфавитни патерик

[87] Слово 34

[88] Јн 5:14

[89] Јак 4:3

[90] Лк 16:22

[91] Јев 12:6 и друго

[92] Јев 12:3

[93] Преп. Марко Подвижник, 226 глава о онима који мисле да ће се делима оправдати, глава 6

[94] 2 Кор 12:7-10

[95] Алфавитни патерик

[96] Исто

[97] Преп. Исаија Отшелник. Слово 27

[98] Преп. авва Доротеј. Поука 7

[99] Мт 10:28-31

[100] Мт 28:20

[101] Одговор 130

[102] Рим 3:18

[103] Слово 17

[104] Лк 21:25

[105] Благовестник (рус). Објашњење Мк 8:11-12

[106] Пост 1:14

[107] Мт 2:2

[108] Мт 27:45

[109] Мт 24:29

[110] Јн 6:63

[111] Лк 10:42

[112] Св. Исак Сиријски. Слово 25, 26, 27 и 28

[113] Мт 28:20

[114] Лествица. Поука 26, глава 52.

[115] Јев 11:27

[116] Св. Исак Сиријски. Слово 28.

[117] Слово 89

[118] Преп. Јефрем Сиријски. Слово 106.

[119] Отк 12:12

[120] Св. Исак Сиријски. Слово 38.

[121] Ова мисао припада св. муч. Јакову Персијанцу. Чети минеји 26. новембар

[122] Мк 13:33

Последњи пут ажурирано ( уторак, 18 јул 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 28 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.