header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Свештеномученик Данил Сисојев: Постоји ли наследни грех цареубиства
Свештеномученик Данил Сисојев: Постоји ли наследни грех цареубиства Штампај Е-пошта
среда, 19 јул 2023
             Често чујемо од неких свештенослужитеља да до данас наводно цео  руски народ обремењује  грех цареубиства, услед чега се истиче потреба за свенародним (?!) покајањем за овај грех, а сви хришћани морају, на светој тајни исповести принети покајање за овај злочин.

Међутим, овде се са правом поставља питање: где је тај тајанствени механизам због којег људи рођени годинама после овог догађаја сносе кривицу за грех који су починили њихови преци? Из каквог Откровења је узет овај нови догмат, који уводи нови ,правословном богословљу непознат, други наследни грех, док Црква познаје само један наследни грех – прародитељни, последицу пада наших прародитеља Адама и Еве, од кога се избављамо светом тајном крштења? Зашто би, уопште, руски народ требало да одговара за издају високих официра 1917. године и за поступке Јевреја и других странаца, убица који су заузели нашу земљу и погубили цара? Као одговор на ово, проповедници новог учења се или позивају на расколничке ауторитете, или говоре да Руси сносе одговорност зато што цара нису заштитили у данима револуције.

Несумњиво, они људи који су криви за клеветање цара или за веровање у гнусне ствари које је безбожна пропаганда ширила против њега сносе кривицу за свој грех, и ако су ово безакоње починили после светог крштења, дужни су да за то принесу покајање. Али исто тако нужно је кајати се за све безбројне грехе учињене не против смртног, већ против Бесмртног Цара: например за учешће у активностима комунистичке партије и њених подружница, безбожништво итд. Сви ови греси су страшнији од пасивног саучествовања у цареубиству, које сада покушавају да прогласе готово јединим и главним злочином руског народа. Али на крају крајева, сама револуција је постала могућа не због једне издаје идеала самодржавља. Напротив, Бог говори кроз пророка: „Дадох ти цара у гњеву свом, и узех га у јарости својој.“ (Осија 13:11). А негодовање Господње изазвано је одступништвом од Њега (а не само од смртног цара) целог нашег народа, и треба се кајати управо због овога, за шта је скоро сваки од нас лично крив, а не за злочине наших предака који су за себе већ дали одговор пред Богом.

Ако прихватимо сада тако популарно учење о другом наследном греху Руса – греху цареубиства, који се, приде, не омива Светом тајном крштења, онда ћемо неминовно доћи до јереси против 10. члана Символа вере. Уосталом, испоставља се да највеће тајинство крштења није у стању да спере са наших душа предпостављену скверну цареубиства, предату нам од наших предака. Није потребно говорити колико је ово учење у директној супротности са речима Светог писма:

„Опет ми дође ријеч Господња говорећи... гле, он ће погинути за своје безакоње... Душа која згреши, она ће умријети, син неће сносити кривицу оца, и отац неће сносити кривицу сина, правда праведника остаје с њим, и безакоње безаконика остаје с њим. А безаконик, ако се обрати од свих грехова својих које је учинио, и буде држао све Моје уредбе и буде поступао по закону и праведно, живеће, неће умријети... Али ви говорите: „Није прав пут Господњи!" Чујте, доме Израиљев! Мој ли пут није прав? Нису ли ваши путеви неправи? Ако праведник одступи од правде своје и чини безакоње и  зато умире, то он умире за безакоње  своје које је учинио...И безаконик, ако се обрати од безакоња свог, које је чинио, и чини суд и правду, ка животу повратиће душу своју. Јер је увидео и обратио се од свих својих преступа које је чинио; он ће бити жив, неће умрети“ (Језекиљ 18:1, 18, 20, 21, 25-28).

Колико су сада актуелне ове Божије речи упућене руском народу, који такође, попут древног Израиља, каже: „није прав пут Господњи“!

Тако дакле, реч Господња директно одбацује све спекулације на тему наследног греха цареубиства.

 

Може ли се цар називати искупитељем?

Али најсмућујућа заблуда коју шире неки савремени монархисти је новоизмишљено учење, које је постало уобичајено у монархистичком окружењу, према коме је мучеништво цара наводно искупило грехе Русије и зато се цар назива „искупитељем“ . Корени овог лажног учења, безусловно воде ка, хлистовству, који такође смртницима приписује својства која су својствена само Христу. Појаву овог новог учења могуће је генеалошки1 повезати са постреволуционарним сектама хлисто-Николајеваца, који су цара Николаја сматрали оваплоћењем Бога Оца. Очигледно је да онај ко цара заиста сматра искупитељем не може бити хришћанин, јер тиме сматра да је дело Господње било неуспешно и да га је  стога нужно допунити. Голгота није могла да спасе руски народ, а Богу је била потребна још једна жртва, коју је Он принео у лицу цара. Ако је ова мисао тачна, преостају нам две могућности: или да признамо цара за Бога, или да одобримо да човека може спасити човек, што Христа очигледно чини непотребним.

Ово богохулно учење о „цару-искупитељу“ у корену противречи Новом завету и учењу Васељенске Цркве, која је на V Васељенском Сабору осудила јерес Оригена, који је говорио о могућности поновног искупљења (иако овај јеретик није отишао тако далеко као  савремени монархисти, јер је он друго распеће приписивао не човеку, већ самом Господу Исусу). Приметимо, узгред, да је појам „цар-искупитељ“ у потпуности у супротности са учењем о „ неискупљеном греху цареубиства руског народа“, о чему је горе било речи. Учење о „Цару-Искупитељу“ не показује се само као  хлистовска јерес, већ и као директна хула на Господа нашег Исуса Христа, Јединог Искупитеља људског рода, самим тим и руског народа.

Наведимо неколико одломака из Светог писма који не остављају камен на камену на овој заблуди.

„ А Овај, пошто остаје вавек, има непролазно свештенство. Зато и може потпуно и за увијек спасти оне који кроз њега долазе Богу, пошто свагда живи па може посредовати за њих “ (Јевр. 7:24, 25).

„Али кад је дошао Христос, Првосвештеник будућих добара, кроз већу и савршенију скинију, нерукотворену, то јест не од ове творевине, Не са крвљу јарчијом ни јунчијом, него са својом крвљу уђе једном за свагда у Светињу извршивши вјечно искупљење...Јер Христос не уђе у рукотворену Светињу, која је предобразац истинске, него у само Небо, да се сада појави пред лицем Божијим ради нас; нити улази много пута да приноси самога себе, као што првосвештеник улази у Светињу сваке године са туђом крвљу; иначе би Он морао много пута страдати почев од постања свијета; а сада на свршетку вијекова, јави се једном за свагда да својом жртвом уништи гријех.И као што људима предстоји једанпут умријети, а потом суд (Божији), тако и Христос једанпут принесе себе на жртву да понесе грехе многих. А други пут ће се појавити не због греха, него за спасење оних који га чекају.“ (Јевр. 9, 11, 12, 24–28).

„Јер један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус, Који себе даде у откуп за све“ (1. Тим. 2:5, 6).

Као што Свето Писмо каже, на устима два или три сведока утврђује се свака реч, и стога су ова три одломка из Библије довољна за осуду ревнитеља не по разуму. Зачуђујуће: осуђујући латине за то што неки од њих желе да признају Пречисту Дјеву за саискупитељницу, што је сушта јерес, они сами не чине ништа мањи грех, сматрајући смртног цара за искупитеља. Приметимо да сваки покушај богословствовања у овом правцу приближава онога који тако богословствује идеологији „Богородичиног центра“ и ставља га под исте оне анатеме којима су изложени  „Богородичници“ Архијерејским сабором из 1994. године.

Сматрамо дакле, да приликом канонизације цара-мученика Николаја (за коју се с правом моли сва Руска Црква) треба одбацити све горе наведене заблуде и разјаснити да је свети цар-мученик Николај само сведок Христов, а не искупитељ. Оправдавање наведених бесмислица може да створи утисак да православни не верују у Господа Исуса Христа Спаситеља нашег, већ у једног од Његових сведока, од чега да нас Господ избави!

Свети царски мученици молите Бога за нас!

Напомене:

[1] Генеалошки – придев који се односи на родословље, постанак, порекло

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 19 јул 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 30 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.